Prijem
Nisam autor teksta i ne odgowaram za posledice istog u bilo kom widu...:)
PREUZETO SA
-http://www.srpskazemlja.com/diskusije/index.php/topic,490.0.html
Ovaj tekst poslala mije moja drugarica Aliona iz Moldavije.Posetila je sajt i oduševljena je njime, pa se nadam da će uskoro postati naš član.Inače voli Srbiju i sama uči srbski jezik.
Draga Ala,još jednom ti hvala i veliki pozdrav za tebe
Pregled pisanja ruske štampe o događajima na Balkanu.
Dopisnici lista Komsomoljska pravda vrativši se sa Kosova, iznose svoje utiske u materijalu Kosovski kasapi. Nudimo vam odlomke reportaže.
Kosovu je prosto muka od novca, piše list. Plaća EU, plaća Saudijska Arabija, plaćaju humanitarne organizacije iz SAD, novac šalju Albanci koji se bave kriminalom po čitavoj Zapadnoj Evropi, — tamo je prvljav novac teško legalizovati. Republika ne uspeva da svari novac, i ostaci loše prežvakanih gigantskih suma ovaploćuju se u nerazumne građevine. Videli smo bazene od sto metara u nenaseljenim njivama pored stanice Slatina-Tranžirna i u pustim planinskim dolinama iz Štrpca. Videli smo i fotografisali hiljade tržnih centara koji leže pored svih puteva bez izuzetka.
Ne treba biti agenta Interpola, kako bi se dosetilo radi čega se grade prodavnice u kojima niko nikada neće kupovati. To nisu prodavnice, to su perionice, u kojima se pere novac. Ulazili smo u njih: asortiman je svugde isti – grickalice i mineralna voda. Koliko decenija treba trgovati tim grickalicama kako bi se isplatio makar jedan plac koji košta oko 100 hiljada evra? Zašto je bilo neophodno poklanjati albanskoj mafiji republiku, priredivši genocid čitavom narodu, EU ne može da objasni. Između ostalog, Albnaci odlično shvataju pravila stare igre, zato svaku perionicu ukrašava čitav komplet zastava: od zastave EU do američke. Kako da se ruga demokratskim vrednostima, finansijska blagodat je ovde jasno podeljena po etničkom principu.
Dopisnici Komsomoljske pravde takođe su sakupili mnogobrojna svedočenja kosovskih Srba o otmicama i krađi organa njihovih sunarodnika. Pošlo nam je za rukom da ustanovimo – pišu reporteri – da skandalozna izjava haškog tribunala nije mit. Kao primer može se navesti priča Evice Đovević koja se čudom spasla od crnih presađivača organa i koja sa ćerkom Milicom živi u Prizrenu. Milica je poslednje srpsko dete u bivšoj drevnoj prestonici pravoslavnog Kosova. Vrata na stanu u kojem žive Eva i Milica su čelična. Eva ih je stavila nedavno i ni jednom nije zažalila. Zelenooka Milica je strašno uzbuđena – ona nikada nije videla toliko ljudi u gostima. U šoku smo, zamislite za trenutak da se igrate sa poslednjim ruskim detetom u Novgorodu ili Tveri. Tako možete da pokušate da shvatite šta su izgubili Srbi, pišu novinari.
Prvi put su me oteli 14. septembra 1999. u 11.50 – govori Eva. Kupovala sam povrće na tezki pored kuće. Tih dana su u grad ušli Albanci, ljude su ubijali direktno na ulicama. Do dolaska KFOR-a bilo je ubijeno 50 ljudi, nestalo je bez traga tridesetak dece. Prišao mi je Albanac u uniformi, tražio dokumenta. Ali nije ih ni gledao, shvatio je da sam Srpkinja. Albanac me je povukao u kola, vikala sam i otimala se. U pomoć mu je pritrčao drugi. Uvukli su me u prtljažnik i dovezli u štab. Sedeli su u zgradi banke. Držali su me u magacinu skoro 24 sata. Zatim se pojavio neki čovek. Pregledao mi je zenice, izmerio pritisak, uzeo krv iz vene i počeo da me ispituje. Zanimalo ga je moje zdravlje. Nisam shvatala zašto. U gradu su još gorele kuće sa živim ljudima u njima… A kasnije su mi poznanici govorili da su mladiće i devojke odvozili bliže granici sa Albanijom, posle čega im se gubio trag. Čovek koji me je ispitivao začudio se kada sam mu rekla koliko imam godina. Rođena sam 1960. To me je spaslo. Muškarac koji me je pregledao, odmah je otišao. Odveli su me njihovom poglavaru, on je sedeo u kabinetu direktora banke. Rekao mi je: Moli se svome Bogu što si tako stara. Odlazi odavde što pre. I bacio mi ličnu kartu. Tada sam poverovala u Boga. Ali nikuda nisam otišla…
Telefonirali su nam ljudi, saopštavali da Srbe kradu za organe, govori dopisnnicima Komsomoljske pravde predsednik udruženja nestalih srba Simo Spasić. Kada je Del Ponete saopštila da su Srbe sa naše liste ubili, ona je već znala da su im uzeli organe. Pripremamo tužbu, spremamo se da je tužimo za skrivanje zločina. Pre 4 godine bilo bi moguće kazniti krivce. Ali nezavisnost Kosova je bila za Haški tribunal vrednija od nekakvih Srba. Radi nje moglo se zažmuriti pred zločinima koje nisu sebi dozvoljavali čak ni nacisti. To je velika politika, da su svi znali za sve te zločine, niko jednostavno ne bi priznao Kosovo.
Međunarodna zajednica je oduvek znala za činjenice transplantacije i otmica, opisane i knjizi Karle del Ponte, govori predstavnik RF u NATO-u Dmitrij Rogozin. To su očigledne stvari, poznate svima koji su se bavili problemima Kosova. Ali, bez obzira na sve, to su vrlo ozbiljni tragovi koji diskredituju gospodina Tačija. Ipak, rado su mu pružali ruku na Zapadu. Svima je bilo jasno šta je to OVK – teroristička ekstremistička organizacija koju finansira narkomafija. Ali za Zapad priznati te činjenice značilo bi narušiti spostvene planove podele Srbije, izmene rasporeda snaga na Balkanu, slabljenja ruskog uticaja. Moji partneri sa kojima sam imao prilike da razgovaram u Briselu nazivaju to „realnom politikom“.
Završavamo pregled članka Kosovski kasapi epizodom u kojoj su dopisnici ruskog izdanja razgovarali u Jablanici sa albanskim tinejdžerom, predstavivši se kao reporteri iz Škotske.
- Gde je to? – momak je ispoljio težnju ka geografskim saznanjima.
- Grejt Britan – obavestili smo ga.
Momak se preobrazio i počeo da skakuće oko nas kao psetance kojem su upravo dali zalogaj, ali za njega još treba stati na zadnje šape.
- Ingliš – gud, Evropa – gud, Amerika – frend! Ramuš Haradinaj – d best! – A ko nije gud? – pitali smo mi.
- Srbija, — odmah je ispalio momak, i razmislivši, dodao: — I Rusija. Nju mrzim još više zato što je ona daleko!
PREUZETO SA
-http://www.srpskazemlja.com/diskusije/index.php/topic,490.0.html
Ovaj tekst poslala mije moja drugarica Aliona iz Moldavije.Posetila je sajt i oduševljena je njime, pa se nadam da će uskoro postati naš član.Inače voli Srbiju i sama uči srbski jezik.
Draga Ala,još jednom ti hvala i veliki pozdrav za tebe
Pregled pisanja ruske štampe o događajima na Balkanu.
Dopisnici lista Komsomoljska pravda vrativši se sa Kosova, iznose svoje utiske u materijalu Kosovski kasapi. Nudimo vam odlomke reportaže.
Kosovu je prosto muka od novca, piše list. Plaća EU, plaća Saudijska Arabija, plaćaju humanitarne organizacije iz SAD, novac šalju Albanci koji se bave kriminalom po čitavoj Zapadnoj Evropi, — tamo je prvljav novac teško legalizovati. Republika ne uspeva da svari novac, i ostaci loše prežvakanih gigantskih suma ovaploćuju se u nerazumne građevine. Videli smo bazene od sto metara u nenaseljenim njivama pored stanice Slatina-Tranžirna i u pustim planinskim dolinama iz Štrpca. Videli smo i fotografisali hiljade tržnih centara koji leže pored svih puteva bez izuzetka.
Ne treba biti agenta Interpola, kako bi se dosetilo radi čega se grade prodavnice u kojima niko nikada neće kupovati. To nisu prodavnice, to su perionice, u kojima se pere novac. Ulazili smo u njih: asortiman je svugde isti – grickalice i mineralna voda. Koliko decenija treba trgovati tim grickalicama kako bi se isplatio makar jedan plac koji košta oko 100 hiljada evra? Zašto je bilo neophodno poklanjati albanskoj mafiji republiku, priredivši genocid čitavom narodu, EU ne može da objasni. Između ostalog, Albnaci odlično shvataju pravila stare igre, zato svaku perionicu ukrašava čitav komplet zastava: od zastave EU do američke. Kako da se ruga demokratskim vrednostima, finansijska blagodat je ovde jasno podeljena po etničkom principu.
Dopisnici Komsomoljske pravde takođe su sakupili mnogobrojna svedočenja kosovskih Srba o otmicama i krađi organa njihovih sunarodnika. Pošlo nam je za rukom da ustanovimo – pišu reporteri – da skandalozna izjava haškog tribunala nije mit. Kao primer može se navesti priča Evice Đovević koja se čudom spasla od crnih presađivača organa i koja sa ćerkom Milicom živi u Prizrenu. Milica je poslednje srpsko dete u bivšoj drevnoj prestonici pravoslavnog Kosova. Vrata na stanu u kojem žive Eva i Milica su čelična. Eva ih je stavila nedavno i ni jednom nije zažalila. Zelenooka Milica je strašno uzbuđena – ona nikada nije videla toliko ljudi u gostima. U šoku smo, zamislite za trenutak da se igrate sa poslednjim ruskim detetom u Novgorodu ili Tveri. Tako možete da pokušate da shvatite šta su izgubili Srbi, pišu novinari.
Prvi put su me oteli 14. septembra 1999. u 11.50 – govori Eva. Kupovala sam povrće na tezki pored kuće. Tih dana su u grad ušli Albanci, ljude su ubijali direktno na ulicama. Do dolaska KFOR-a bilo je ubijeno 50 ljudi, nestalo je bez traga tridesetak dece. Prišao mi je Albanac u uniformi, tražio dokumenta. Ali nije ih ni gledao, shvatio je da sam Srpkinja. Albanac me je povukao u kola, vikala sam i otimala se. U pomoć mu je pritrčao drugi. Uvukli su me u prtljažnik i dovezli u štab. Sedeli su u zgradi banke. Držali su me u magacinu skoro 24 sata. Zatim se pojavio neki čovek. Pregledao mi je zenice, izmerio pritisak, uzeo krv iz vene i počeo da me ispituje. Zanimalo ga je moje zdravlje. Nisam shvatala zašto. U gradu su još gorele kuće sa živim ljudima u njima… A kasnije su mi poznanici govorili da su mladiće i devojke odvozili bliže granici sa Albanijom, posle čega im se gubio trag. Čovek koji me je ispitivao začudio se kada sam mu rekla koliko imam godina. Rođena sam 1960. To me je spaslo. Muškarac koji me je pregledao, odmah je otišao. Odveli su me njihovom poglavaru, on je sedeo u kabinetu direktora banke. Rekao mi je: Moli se svome Bogu što si tako stara. Odlazi odavde što pre. I bacio mi ličnu kartu. Tada sam poverovala u Boga. Ali nikuda nisam otišla…
Telefonirali su nam ljudi, saopštavali da Srbe kradu za organe, govori dopisnnicima Komsomoljske pravde predsednik udruženja nestalih srba Simo Spasić. Kada je Del Ponete saopštila da su Srbe sa naše liste ubili, ona je već znala da su im uzeli organe. Pripremamo tužbu, spremamo se da je tužimo za skrivanje zločina. Pre 4 godine bilo bi moguće kazniti krivce. Ali nezavisnost Kosova je bila za Haški tribunal vrednija od nekakvih Srba. Radi nje moglo se zažmuriti pred zločinima koje nisu sebi dozvoljavali čak ni nacisti. To je velika politika, da su svi znali za sve te zločine, niko jednostavno ne bi priznao Kosovo.
Međunarodna zajednica je oduvek znala za činjenice transplantacije i otmica, opisane i knjizi Karle del Ponte, govori predstavnik RF u NATO-u Dmitrij Rogozin. To su očigledne stvari, poznate svima koji su se bavili problemima Kosova. Ali, bez obzira na sve, to su vrlo ozbiljni tragovi koji diskredituju gospodina Tačija. Ipak, rado su mu pružali ruku na Zapadu. Svima je bilo jasno šta je to OVK – teroristička ekstremistička organizacija koju finansira narkomafija. Ali za Zapad priznati te činjenice značilo bi narušiti spostvene planove podele Srbije, izmene rasporeda snaga na Balkanu, slabljenja ruskog uticaja. Moji partneri sa kojima sam imao prilike da razgovaram u Briselu nazivaju to „realnom politikom“.
Završavamo pregled članka Kosovski kasapi epizodom u kojoj su dopisnici ruskog izdanja razgovarali u Jablanici sa albanskim tinejdžerom, predstavivši se kao reporteri iz Škotske.
- Gde je to? – momak je ispoljio težnju ka geografskim saznanjima.
- Grejt Britan – obavestili smo ga.
Momak se preobrazio i počeo da skakuće oko nas kao psetance kojem su upravo dali zalogaj, ali za njega još treba stati na zadnje šape.
- Ingliš – gud, Evropa – gud, Amerika – frend! Ramuš Haradinaj – d best! – A ko nije gud? – pitali smo mi.
- Srbija, — odmah je ispalio momak, i razmislivši, dodao: — I Rusija. Nju mrzim još više zato što je ona daleko!
