Slovenski Bogovi

ROD

U Slovenskoj mitologiji Rod je obožavan na dva načina . Prvi je kao otelotvorenje raznih predaka i naslednika - takav način se delio na tri vrste - u prošlosti (mrtvi) , - u sadašnjosti (oni koji žive) i u budućnosti (nerođeni) . Ovo jedinstvo je zvano je rod koje je veoma važno za sve Slovene. Na primer: rožat (roditi) ,Rodnoj (dragi) ,urožaj (žetva), vroda (leppota), Rodina (rodna zemlja) , narod ,rodnik (izvor), roditelj, itd. Verovalo se da Rod , kao božanstvo , čuva i kontroliše jedinstvo roda i pomaže i štiti one koji pamte svoje predake i poštuju tradiceije .Rod je čuvar harmonije i reda u porodici , šro je vrsta mikrouniverzuma za svakog Slovena, a u isto vreme to je i čitav univerzum. Rod je bio i stvoritelj univerzuma , što je drugi način njegovog obožavanja. Pre rođenja dana ,svet je bio obavijen tamom. U toj tami ništa nije postojalo osim Roda praoca ,izvora univerzuma , oca bogaova . U početku Rod je bio zatvoren u jajetu ,kao pupoljak, kada je dao život boginji ljubavi , po imenu Lada, ljuska jajeta je pukla i kroz tamu se proširila ljubav . Stvorio je dugi i presecajući sebi pupčanu vrpcu razdvojio je nebeske vode od okeana i razdvojio ih zemljom, razdvojio je svetlo od mraka , istinu od laži. Posle toga je stvorio Majku Zemlju i Zemlja je otišla u mračni ambis i ušla u okean. Od sebe Rod je stvorio nebeska tela i prirodne fenomene- Sunce je stvorio od svog lica, mesec od svojih grudi, zvezde od svojih očiju , izlazak i zalazak sunca od svog čela ,mračne noći od svojih misli, vetrove od svog daha, kišu ,sneg i graf od svojih suza i munje i gromo iz svog glasa. Rod je bio i otac i majka svih bogova, on je bio i biće rođen sam od sebe. Rod je sve što je bilo , što je , i što će biti . Rod je život i smrt, svih živih i neživih stvari. On je takođe stvoritelj sudbine , tako što je tvorio boginju sudbine Makoš.


SVAROG

Svarog je poznat kao bog nebesa. Njegovo ime potiče od stare Indo-Evropske reči «svarga» što na Sanskritu znači «nebo» ili «ulaz na nebo» .Zemaljska vatra se smatra sinom Svarogovim (Svarožić). Svarog se smatra ocem , ne samo zemaljske vatre, nego i nebeske (svetlosti) . Svarog je Rodov sin u smislu stvaranja reda u Univerzumu. Njegove žene bile su boginja lepote i ljubavi Lada i Šira Zemlja boginja sirove i plodne zemlje, plodnosti. Ove dve boginje bile su majke svih bogova .Svarog je otac svih dobrih bogova po imenu Svarožiči ili Jasuni koji su se suprostavljali bogovima i demonima tame Dasunima. Svako Jasun božanstvo je bilo personifikacija prirodnog fenomena ili veštine korisne ljudima. Glavni stvaralački čin Svaroga bio je izdizanje zemlje sa dna okeana. Posle stvaranja Majke Zemlje , Rod je stvorio Svaroga i podario mu svoju moć. Rod je Svarogu dao četiri glave da bi mogao da gleda na sve strane sveta i vidi šta se dešava. Svarog je tako gledao po zemlji i video da ima skoro sve, sunce , zvezde, mesec , okean , ali nije bilo zemlje. Jednog dana Svarog primeti sivo pače kako izranja iz talasa okeana. Pače reče Svarogu da Zemlja leži na dnu okeana . Na upute Roda , Svarog reče pačetu da donese malo zemlje sa dna okeana, pače je tek posle trećeg puta uspelo da donese Svarogu zemlju. Uz pomoć Roda i Lade ,Svarog poče da gnječi zemlju, potom vetar oduva smešanu zemlju u okean dok ju je sunce zagrejalo tako da se na njoj pojavila kora i ostala na površini okeana . Mesec ju je ohladio i tako je Majka Zemlja rođena. Svarog na njoj stvori Irij (Raj) i Peklo (Pakao) . U Iriju postavi brezovo drvo u čije korene postavi veliku zmiju Jušu (koju je stvorio Rod), da bi držala zemlju da ne potone opet na dno okeana. Rod je takođe podučio Svaroga kako da stvori sva živa bića i rasporedi ih po zemlji.


SVAROZICI

Nebeski kralj Svarog ima ojemnog dece i sva od njih su bila božanstva dobra (Jasuni) zvana Svarožići. Svarogovo prvo dete bio je Semargl, bog zemaljske vatre .Mit govori kako:»Svarog je bio kovač na nebesima i kada je svojim maljem udario plamteći kamen Alatir mala iskra pala je na Majku Zemlju i uzimajući snagu zemlje pretvorila se u moćni plamen i divovski žestoki kralj Semargl se rodi. On je bio kao vatreni uragan .Posle Semargla rodio se Stribog ,takođe rođen na zemlji i bio je nalik oluji. Koristeći svu svoju snagu i moć Svarog, Semargl i Stribog su vojevali svoju orvu bitku protiv tame i zla i izašli su kao pobednici. Borili su se protiv Crne zmije otelotvorenja zla .Udavili su zmiju sa teškim iskovanim plugom i isekli je na komade koje su pretvorili u tihu reku Don, veličanstveni Dunav i moćni Dnjepar. Onda su povukli granicu oko celog sveta razdvajajući ga u dva kraljevstva , kraljevstvo dobra i kraljevstvo zla. Onda su napravili veliku pukotinu i u nju bacili ostatke Crne zmije zajedno sa njenim sinom Vijom , kraljem podzemlja i oca diva Gorina i Svjatogora . Posle bitke Svarog je sa Ladom dobio sina Konja boga crvenog sunca i Zemun kravu poginju plodnosti. Neko vreme posle Lada je usnula san da je jela ribu sa zlatnim perajima i da je ostala trudna. Svarog čuvši za san njegove žene shvatio je da je u pitanju proročanstvo . Upecao je ribu i pripremio ju je .Lada je pojela ribu i bacila njene ostatke na zemlju. Zemun ih je sve liznuo a Zemlja je progutala kosti . Sve tri boginje su ostale trudne. Zemun je rodila Velesa, Zemlja Jarilu, a Lada je rodila tri kćeri : večno mladu boginju ljubavi Lelju, boginju proleća i života Vesnu i boginju zime i smrti Morenu. Kasnije , uz mnogo muka i bolova rodila je i njihovog brata , moćnog boga gromova ,Peruna .


PERUN

Očigledno je da je Perun kao bog gromova (Gromovnik) pio obožavan pod sličnim imenima kod svih drevnih Indo-Evropskih naroda. Kod Litvanaca to je bio Perkunis, kod Kelta Ercunio, germanska plemena su obožavala Firgunnza , a Grci Hzperiona . Uprkos nekim sličnostima bogovi su bili više nego različiti u svojim funkcijama .U Slovenskoj mitologiji ime Perun vezano je za priče koju su više manje sve iste u Indo-Evropskim mitovima .Perun ,sin Svaroga i Lade ,rođen je u velikim porođajnim mukama Lade, njegovo rođenje su pratile munje i gromovi i čitava zemlja je pogođena velikim zemljotresima. Kada je imao tri godine Svarog i Semargl su ojačali njegovo telo u vatri stvarajući ga ne ranjivim, dali su mu pastuva i naoružali ga buzdovanom i sekirom. Kao dete Perun se borio sa opasnim glasnikom haosa Skiperom, koji je oteo Perunove sestre i pretrpeo je poraz. Skiper ga je zatvorio u svoju tamnicu odakle su ga spasila njegova braća Stribog, Konj i Veles. U drugoj bitci odrasliji i snažniji Perun je savladao Skipera i uprkos njegovim molitvama da ga poštedi , ubio ga i bacio u podzemlje. Onda je oslobodio svoje sestre i vrati mir i red u univerzumu. Pored ovog , Perun je učinio još mnoga dobra dela . Oslobodio je ženu svoga brata Konja koju je bio oteo Mesec. U toku te bitke Perun je sekirom presekao Mesec na dva dela (što je objašnjenje drevnih naroda o mesečevim menama) . Takođe je pobedio morskog kralja Crnu morsku zmiju koja je pokušala da ukrade Perunovu devojku, ćerku Semarglovu , Divu-Dodolu.Centralna priča o Perunu je bitka između Peruna i Velesa kada je ovaj pokušao da otme i siluje Divu-Dodolu.
VELES

Slovenski protivnik Perunu bio je Veles ,sin Zemun krave, Veles je bog stočarstva, dobrostanja, mudrosti i vodič mrtvih duša u podzemlje. Razlozi za konflikt između Peruna i Velesa su bili u sledećem : Perun kao Svarogov sin uvek je bio na nebu i uvek je bio iznad Velesa koji se vukao po zemlji , što je izazvalo Velesovu ljubomoru , a drugi i glavni razlog je Velesov pokušaj da otme Perunovu nevestu Divu-Dodolu. Tokom venčanja Peruna i Dive-Dodole , Veles je izdvojio Dodolu na stranu i rekao joj šta oseća prema njoj očekujući da će sa njim pobeći, međutim ona nije isto osećala i počela je da zove u pomoć. Čuvši to Perun dojaha na konju i poče velika bitka sa Velesom. Pobeđenj i ponižen Veles je dugo vremena lutao zemljom i na kraju dođe do ulaza u podzemlje .Tu pobedi tri čuvara ulaza (sinove Vija kralja podzemlja) Gorinja, Dubinja i Uspija. Onda pobedi i oženi njihovu sestru Baba-Jagu vladarku podzemlja i tu se završava priča kako je Veles sa strane dobra prešao na stranu zla.


DABOG

Svaka nacija ima mit o svom poreklu. Kao po pravilu predaci su bili ili kraljevi ili božanstva . Obično se smatralo da je daleki predak bio sin božanstva koje su obožavali. Stari Sloveni su smatrali Dačboga svojim praocem i zvali sebe pradecom Dačboga. «Priča o Igorovoj regimenti» daje opis o poreklu Slovena . Perun je sreo i zaljubio se u kćerku reke Dnjepar, iako je već bio oženjen sa Divom -Dodolom. Ime Devojke je bilo Rosa . Ma koliko se god Dnjepar protivio njihovoj vezi na kraju je Rosa Perunu rodila sina koga su nazvali Dačbog (Dajbog) . U mladosti je Dačbog izučavao razne veštine , među njima i veštinu ratovanja. Pošao je u svet da traži protivnika ravna njemu al' ga ne nađe. Njegova slava dopre U Irij pa je Perun odlučio da se bori sa njim ne znajući da je mladi junak njegov sin. Protivnici se nađoše na polju i započe bitka koja je trajala tri dana. Posle trećeg dana Dačbog savlada Peruna i po staroj tradiciji pita ga za ime . Saznavši da je to njegov otac napusti majku i sa njim ode u Irij. Kao odrastao Dačbog naiđe na poljanicu (ženu ratnicu) po imenu Zlatigorka (ćerka Vija). Poljanica je bila tako jaka da su njegovi udarci za nju bili kao ujed mrava i ona ga lako savlada i zarobi u kristalnu kutiju. Pustila ga je tek kada je Dačbog pristao da je oženi . Zlatigorka nije živela još dugo ,umrla je pod sumnjivim okolnostima. Dačbog onda sreće Morenu, kćerku Svarogovu ,boginju zime , smrti i velike magije i ženi se sa njom i dobiše dva sina Slavena i Skifa . Ona ga ubrzo napusti zbog Kašeja besmrtnog ( sina Vija i Majke Zemlje) . Dačbog je nađe misleći da je oteta , ali njegova bivša žena pokuša tri puta da ga ubije . U finalnom pokušaju razape ga na oštar kamen , odakle ga spasi Morenina sestra Vesna , boginja života. Kada se oporavio nađe Morenu i odseče joj glavu zbog njene izdaje i neverstva. Tu Dačbog nađe Makoš koja je bila zatočena u jajetu . Držana je u zlatnom jajetu koje je predstavljalo stvaranje sveta i život Kašeja besmrtnog . Naime Kašej besmrtni je moga samo umreti ako se jaje razbije , ali je to povlačilo i uništenje celog sveta . Dačbog razbi jaje i nastupi smak sveta. U Iriju nasta velika bitka između dobra i zla svaki dobri bog nađe svog protivnika među zlim bogovima . Nastupi bitka između Prava i Nava .Kada se Jasuni povukoše na nebo Veles naredi Svjatogoru da obori brezu u Iriju . Kad to Svjatogor uradi nebo pade i pomeša se nebo sa zenljom. Velike vode porastoše i poplaviše čitav svet. Sva živa bića na zemlji umreše a zli bogovi se pretvoriše u kamenje. Samo su dobri bogovi preživeli. Dačbog i Vesna izlečiše svet. Stvoriše živa bića i nastaniše nebesa , more i zemlju. Dačbog oporavi Prav i razdvoji Nav od zemlje. I postade bog Prava. Posle ovoga Dačbog i Vesna se venčaše i dobiše dva sina ,kraljeve Kiseka i Oreja, koji su zajedno sa Dačbogovim i Moreninim sinovima Slavenom i Skifom Postali prvi predaci svih Slovena.
Najvredniji podaci o staroslovenskoj mitologiji nalaze se u dijamantima drevne Ruske književnosti "Priče Igorove regimente" i "Velesova knjiga" . Pogledi starih Slovena na Svet bili su slični pogledima ostalih Indo-Evropskih naroda. Svet se delio na tri dela . Osnova srednjeg sveta bila je Breza (Belaja) planina koja se nalazila u nepristupačnim planinskim vencima. Na njenom vrhu se nalazilo drvo breze u čijem je podnožiju ležao plamteći kamen ALTIR na kome je bio uklesan Svarogov zakon. Dve svete ptice sedele su na granama breze Alkonost (Stratim) inkarnacija Konja (boga Sunca) i Sirin inkarnacija Velesa (boga podzemlja) . U korenu breze, pridržavajući Zemlju, ležala je velika zmija Juša (Šeša kod Indijaca , Yormungand kod Skandinavaca ). Stablo drveta čuvao je džin Svjatogor . U drugoj verziji umesto stabla je bio stub i on je držao nebo. Ovaj svet se zvao Jav (realnost) i bio je nastanjen živim bićima ; ljudima, životinjama i pticama. U gornjem svetu po imenu Prav (nešto što kontroliše) , celestijalna planina se nastavljala na zemljanoj osnovi . Na ovoj planini je rastao sunčani hrast , slika i prilika breze sa Java . Prav je svet bogova . Podzemlje - Nav - je takođe imalo osnovu , drvo tuge ( čempres ili jela .Svaki od ova tri sveta bio je podeljen na tri dela : koren, stablo i krošnju. Centar Java bio je Virij (Raj) područje oko Brezan planine , gde nije bilo smrti ni tuge . Mesto gde su odlazili pošteni i pravedni ljudi kada umru . Centralno mesto Virija zauzimao je Alatir kamen koji je pao sa neba pošto je na njemu Svarog urezao zakone za ljude na zemlji. Svarog je sin Roda , njegova žena je bila Lada boginja ljubavi i lepote. Svarog je otac svih dobrih bogova (Svarožići).
SVAROGOVA DECA:

PERUN - Bog gromova

LELJA - Boginja ljubavi

VESNA - Boginja proljeća i života

MARENA - Boginja zime i smrti

ZEMUN - Bog plodnosti

KONJ - Bog Sunca


OSTALI BOGOVI :

VALES - sin Zemuna , Bog stočarstva ,zdravlja ,mudrosti i vodič duša u podzemni svet.

ROS - druga Perunova žena s kojom je dobi sina DAČBOGA (DAJBOG)

ZLATOGORKA - prva Dačbogova žena

DOBRI DUHOVI :

Domovoj - zaštitnik kuće , Ovnik - zaštitnik štale , Dvorovoj - zaštitnik dvorišta , Rusalka - sirena , duhovi udavljenih devojaka , zaštitnica polja , Vila - isto što i Rusalka , Polevik - zaštitnik kukuruznih polja, Dolia - zaštitnica uspešnosti , Breginja - zasštitnica , čuvarka , Drema - duh snova, Ded - duh predaka , Lesovik - duh šuma , Vodjanik - duh jezera .


preuzeto sa http://www.rasonalisti.net/forum/viewtopic.php?f=15&t=2947

Re: Slovenski Bogovi
od sid taj 19th April 2008, 09:46

HELMOLD O SVETOVIDU:

"On je bio prvi medu svim slovenskim bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija proricanja. Tako su vidali još u naše vreme ne samo Vagrince, vec i sve slovenske oblasti, kako svake godine šalju darove na Rujan,izvikujuci Svetovida bogom nad bogovima.


SAKS GRAMATIK O SVETOVIDU:

Ovaj kip, koji dobijaše darove iz cele Slavije, dobijaše ih isto tako i od pogranicnih kraljeva. I ti pokloni behu katkada pravo oskvrnjenje vere. Tako danski kralj Sveno, da bi ga za se zadobio, priloži mu jedan skupocen sud, pretpostavljajuci na taj nacin tudu veru svojoj.


OPIS SVETOVIDA

U zgradi bejaše grdan idol, mnogo veci nego u prirodi; imadaše cetiri vrata i cetiri glave, dve spreda, a dve s leda; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a druga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani; u desnoj ruci držaše jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga sveštenik puni vinom (mero); i po stanju ovoga pica, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži jedan luk spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu. Idol bejaše sagraden od raznih drveta i tako vešto spojenih, da se sastavak mogaše primetiti tek posle najpažljivijeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi, kako je za nju bio utvrden".
"Pored idola vidi se: jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci božanstva. Narocito se divljahu jednom kolosalnom macu, cija kanija i balcak behu od srebra i vrlo znacajno izrezani.Za sebe on (kip-bog), imadaše svog konja bele boje. Bejaše greh išcupati mu iz grive ili repa i jednu dlaku. Samo ga je sveštenik hrama mogao pasti i opremati. Po pricanju Rujana, Svetovid (tako se zove ovaj idol) ratuje protivu neprijatelja jašuci na ovome konju.

SVETOVIDOV DAN-VIDOVDAN


"Evo kako se svetkovaše veliki praznik ovoga idola. Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na žrtvu životinjske glave, i svi ucestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno obicaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da ude u svetilište. Dan pre te svecanosti, on je brižljivo ocistio metlom sav hram, gde on takode jedini ima pravo uci, pazeci dobro da ne diše dok je tu. Kad mu treba da udiše vazduh, istrci na vrata, da božanstvo ne bi bilo okuženo dodirom jednog covecijeg daha.[121]
"Sutradan, kad se skupi svet pred vratima, pop (žrec) uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje: da li se tecnost u sudu smanjila od ranije obeleženog znaka. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, siromaštvo u proizvodima u iducoj godini; u protivnom slucaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obaveštava, da li ce biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to pice od prošle godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja žrtve, pa napuni rog novim picem. Odavši kipu poštovanje, cineci, da mu nudi da pije, pocne onda od njega svecanim prizivanjem tražiti svakojaka dobra za sebe i za otadžbinu, bogatstvo i slavu za gradane. Onda odjednom proguta sve ono što je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku.
"Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas coveciji visok kolac, posut medom; sveštenik zade iza kolaca, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga vide, on izjavi želju: da ga dogodine ne vide. Ova želja znaci: ne da popova ili narodna sreca dogodine bude bolja, vec da je dogodišnja žetva obilnija.[122] Zatim pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobožnosti i u prinašanju žrtava, a zato mu obecava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru.
"Ostatak dana posvecen je gozbi; jedu meso životinja na žrtvu prinesenih. One ih tada navedu i na neumerenost. No na ovim gozbama povrediti umerenost i trezvenost (prejesti se i napiti se), znaci uciniti akt pobožnosti. Svi ljudi i žene daju svake godine za kultus bogu po jedan novcic. Popu dodeljuju trecinu plena kao da je on doprineo pobedi. Za svoju službu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve što se oružjem ili kradom zadobije, poverava se cuvanju sveštenikovom. On pravi zastave i ukrase (metalne). Pljacku cuvahu u sanducima, u kojima bejaše dosta srebra i upotrebljive materije. Tu su se gomilali i svi državni i privatni pokloni, koje su kupili revnosni prosioci.

SVETOVID, ČETVOROGLAVI:

Svici, oko ratnika na belom konju

Svetovid je bog sa četiri glave, ali pod tom odlikom nije se podrazumevalo božanstvo-monstrum. U pitanju je samo mali panteon važnih slovenskih bogova: Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida (Svevida).



Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo - istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.
Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice (kresnice) i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali: božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su oba-vljala kola omladine, predvođena rusalkama - u hrišćanstvu kra-ljicama. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca i time su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans - padalice koje susrećemo i danas u Istočnoj i Južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana. NJegove funkcije u hrišćanstvu, pokri-vaju: Sveti Vid i Sveti Lazar.

VITEZ SA SEDAM MAČEVA

Gerovit, sedmoglavi

MAČ I BELI, DVOGLAVI ORAO

Bog Gerovit je bio zaštitnik nejakih i nemoćnih. Predstavljan je kao vitez s ratnom opremom. Imao je sedam glava, a u nekim hramovima (i u kijevskom), ovo božanstvo predstavljeno je sa sedam odvojenih kipova. Znači, u pitanju je manji slovenski panteon - kao u slučaju Svevida, Triglava i Radgosta, ali, na žalost, vekovna nebriga slovenskih intelektualaca o sopstvenom nasleđu uzrokovala je gubljenje podataka o sedam bogova - vitezova. Na sreću, sačuvana je uloga boga Gerovita, koji je delio nadležnosti sa bogom Svetovidom. Svetovid je bio svemoćni i sve-videći ratnik, zadužen za velike i odsudne vojne protiv brojnih neprijateljskih vojnika, a Gerovit je suzbijao samo pojedinačne neprijateljske upade u zemlju Slovena i krotio je silnike - pojedince, koji su zlostavljali i pljačkali nezaštićeni narod. Gerovit nije bio krvožedan i željan borbe po svaku cenu, nego je tražio da među ljudima vlada sloga i mir, što je na njegovom kipu bilo simbolizovano maslinovom grančicom, koju je držao u jednoj, a mač u drugoj ruci. On je svoj mač koristio tek kad se sa neprijateljom, ili silnikom, nije mogao drugačije sporazumeti i kad ga je bilo nemoguće urazumiti da ne čini nasilja nad nemoćnima. Na kipovima Gerovita, bilo je izrezbareno još 6 mačeva oko njegovog pojasa, tako da je lako odgonetnuti da su oni bili na raspolaganju još šestorici bogova-vitezova, čija imena nisu sačuvana, ali koji su, verovatno, bili pomoćnici (ili saborci) Gerovita. Poprsje Gerovita pokriveno je gvozdenim mrežastim oklopom, a ispod mačeva bio je ugraviran štit, sa slikom belog dvoglavog orla. Verovatno je tako izgledao i veliki štit - koji je bio pozlaćen i služio je žrecima za obrede. Pojava dvoglavog belog orla na kipu slovenskog božanstva, potvrđuje da ovaj simbol Srbi nisu preuzeli ni od grčke, ni od rimske civilizacije.



Uloga Gerovita, boga-viteza, u hrišćanstvu je preuzeo Sveti Đorđe. Zemaljska zamena za Gerovita je Kraljević Marko. Slovenski žreci Gerovitu su žrtvovali jelena, čiju su glavu naticali na kolac. Njegovi dani su oko Đurđevdana, i tad su se cveće, lišće i venci bacali u vodu

Njegovu ulogu u hrišćanstvu preuzeo je Sveti Đorđe, ali je kod svih Slovena, narodni duh, kroz pesmu ili legendu, pronašao zemaljskog junaka - zamenu za Gerovita. Kod Srba je to Kraljević Marko i nema sumnje da ciklus epskih pesama o ovom članu dinastije Mrnjavčevića, doslovno, nabraja sve odlike boga-viteza Gerovita. S obzirom da je Gerovit predstavljen kao skup od sedam vitezova, na njih neodoljivo podseća engleski kralj Artur s grupom Vitezova okruglog stola, za koje se ne može utvrditi da li su istorijske ličnosti ili su samo plod na-rodne mašte.
Bogu Gerovitu bila je bliska Lada, boginja lepo-te, plodnosti i leta, ali stepen njihovih međusobnih odnosa nije lako objasniti, jer su podaci o tome, kroz stoleća, izgubljeni. Ostaje nam samo da domišljamo, prema svojim ljudskim merilima, šta je sve mogao da bude sadržaj bliskosti jednog viteza ratnika i jedne lepotice.
Dani posvećeni Gerovitu padali su oko Đurđevdana (6. maj). Tad su vernici, od ranog jutra, donosili zeleno granje, lišće i cveće, pa su kitili kuće, kapije i torove. Pravljeni su venci i bacali bi se u reku ili potok, da bi ovce, krave i koze dale toliko mleka koliko vode protekne pod njima. Kroz vence i kolače slične današnjim đevrecima, muzla se stoka, a zatim se kolač lomio i davao stoki da ga pojede. Ne treba napominjati da se dosta od ovih obreda zadržalo do danas. Stoka je žrtvovana Gerovitu, a jagnjeće ili jareće lopatice su stavljane u mravinjak - iz dva razloga: da jarića (jagnjića) bude kao mrava i da se na, od mrava, očišćenoj lopatici gleda u budućnost (gata).
Pored ovako prinesenih žrtava od strane vernika, slovenski žreci su Gerovitu žrtvovali jelena, čiju su glavu naticali na kolac, ili je polagali ispod Gerovitovog štita u hramu - ukrašenog zlatnim pločicama. Štit je bio veliki i žreci su ga, obično, iznosili van hrama. Tad su se vernici spuštali na kolena i čelom dodirivali zemlju. Ovaj obred je dopunjavan ratnim zastavama oko kipa, i oko štita, tako da je kult ratnika bio ono najznačajnije kod Gerovita. Međutim, s obzirom da je on bio zaštitnik nejakih i nemoćnih, u ove se, ponekad, ubrajao sav narod - kad su pretile suše. Tad su se Gerovitu, kao i nekim drugim bogovima, upućivale, kroz pesmu i igru, molbe da pomogne da kiša nalije sušnu zemlju.
Gerovit je bio vezan za bujanje prirode, jer su mu dani padali u proleće, a od duhovnih pojava za: vile, veštice, aždaje (kao i Sveti Đorđe) i šumskog jahača Lesovika, koji je predstavljan kao mali čovek sa razvijenim genitalijama, zelene boje, bez obrva i trepavica. Imao je rogove, kozje uši i noge kao u jelena. Gerovitova kultna mesta su (pored hrama): šume, reke i groblja. NJegovi predmeti su: spomenici, venci, svirale i razne amajlije. Pripadaju mu sve šumske i domaće životinje, a od biljaka; đurđevak, trešnja, zdravac i ruža.
U hrišćanstvu, pored Svetog Đorđa, njegove funkcije prešle su na svete: Jeremiju, Alimpija i Savu.

Saks Gramatik taj događaj opisuje:

"Kralj bejaše poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali su uzeti gvožđe, i čuvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznabošci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade...Narediše stanovnicima, da idola uvežu konopcima, i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože njegovom gnevu. Verovali su da će NJ. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali, ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismejavahu. Najpoštenije, naravno, stiđahu se, što su se dali tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvučen u polje, gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi uveče, kuvari ga razlupaše, isekoše u komade, da njime lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje Svetovidu beše posvećeno..."
Svetovid - (Svantovit)

Ako je Perun bio veliki bog kijevske i novgorodske Rusije, Svetovid je bio veliki bog Slovena na ostrvu Rujnu. To nam svedoči Helmold u gl. 52. svoje hronike: "među mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid (Zvantevith), bog zemlje Rujana. To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija. Drugi bogovi su pored njega tek polubogovi. Da bi mu i naročitu poštu ukazali, prinose mu, po običaju, na žrtvu svake godine po jednog hrišćanina, koga određuju kockom. Sem toga slahu mu svake godine iz sviju slovenskih krajeva razne darove za žrtvu. Naročito obožavaju i poštuju hram ovoga boga; ne dopuštaju da se u nj olako kunu, niti da se pristup u nj umrlja ma čim i u samom ratu. Sa sviju strana oblasti dolaze tu Sloveni, da im se proriče, i šalju štogod za žrtvu. Trgovci koji dolaze u ovu zemlju, ne mogu ni prodati ni kupiti što, ako nisu prineli na žrtvu štogod skupocenije od svoje robe. Tek posle ove žrtve, oni mogu obaviti svoju trgovinu".

Na drugom mestu Helmold priča kako je 1168. danski kralj Valdemar napao s velikom vojskom i znatnom flotom na ostrvo Rujan. Osvojio ostrvo, a stanovnici, da bi se otkupili, pristanu na sve što je tražio. On naredi, da mu se donese jedan vrlo stari idol Svetovida, koga su obožavali svi Sloveni; pa zapovedi, da mu se oko vrata veže konopac, da se iseče na komade, i da se baci u vatru. On razori i njegov hram, uništi mu kultus, i opljačka sve njegovo blago... Malo dalje, Helmold, koji, kao što ćemo malo posle videti, identifikuje Svetovida sa Svetim Vidom ili Gijem (Guy), uznosi još važnost Svetovidovog kultusa: "On je bio prvi među svim slovenskim bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija proricanja. Tako su viđali još u naše vreme ne samo Vagrince, već i sve slovenske oblasti, kako svake godine šalju darove na Rujan, izvikujući Svetovida bogom nad bogovima. Kod njih je kralj prema svešteniku u malom poštovanju. Jer sveštenik tumači proricanja, čita sudbinu. On zavisi od sudbinv, a kralj i narod zavise do njega. Katkada oni prinašahu na žrtvu i po kojeg hrišćanina, i tvrđahu, da se bogovima naročito dopadala hrišćanska krv. - Jedan deo zlata i srebra otetog od neprijatelja sipaše se u Svetovidovu riznicu" (I, 3.

Kultus Svetovidov spominje još i Saks Gramatik:

"Beše kod Slovena u Arkoni na Rujnu jedan idol koji su obožavali naročito urođenici i narod iz okoline, no lažno je prozvan imenom sveti Vid." Još dalje on opisuje hram u Arkoni: "u sred grada bejaše jedno mesto, na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po veličanstvenosti njegovog kultusa, nego i po idolu, koji u sebi skrivaše. Spoljašnost ovoga hrama bila je ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom (accurato celamine) koji predstavlja razne predmete". "U nj se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samog hrama bejaše dvostruka ograda: spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutrašnja je sastavljena iz zastora, koji drže četiri koca, a sa spoljnom ogradom se dodirivaše samo krovom. U zgradi bejaše grdan idol, mnogo veći nego u prirodi; imađaše četiri vrata i četiri glave, dve spreda, a dve s leđa; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a druga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani; u desnoj ruci držaše jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga sveštenik puni vinom (mero); i po stanju ovoga pića, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži jedan luk spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu. Idol bejaše sagrađen od raznih drveta i tako vešto spojenih, da se sastavak mogaše primetiti tek posle najpažljivijeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi, kako je za nju bio utvrđen".

"Pored idola vidi se: jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci božanstva. Naročito se divljahu jednom kolosalnom maču, čija kanija i balčak behu od srebra i vrlo značajno izrezani.

"Evo kako se svetkovaše veliki praznik ovoga idola. Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na žrtvu životinjske glave, i svi učestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno običaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da uđe u svetilište. Dan pre te svečanosti, on je brižljivo očistio metlom sav hram, gde on takođe jedini ima pravo ući, pazeći dobro da ne diše dok je tu. Kad mu treba da udiše vazduh, istrči na vrata, da božanstvo ne bi bilo okuženo dodirom jednog čovečijeg daha.

"Sutradan, kad se skupi svet pred vratima, pop (žrec) uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje: da li se tečnost u sudu smanjila od ranije obeleženog znaka. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, siromaštvo u proizvodima u idućoj godini; u protivnom slučaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obaveštava, da li će biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to piće od prošle godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja žrtve, pa napuni rog novim pićem. Odavši kipu poštovanje, čineći, da mu nudi da pije, počne onda od njega svečanim prizivanjem tražiti svakojaka dobra za sebe i za otadžbinu, bogatstvo i slavu za građane. Onda odjednom proguta sve ono što je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku.

"Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas čovečiji visok kolač, posut medom; sveštenik zađe iza kolača, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga vide, on izjavi želju: da ga dogodine ne vide. Ova želja znači: ne da popova ili narodna sreća dogodine bude bolja, već da je dogodišnja žetva obilnija. Zatim pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobožnosti i u prinašanju žrtava, a zato mu obećava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru.

"Ostatak dana posvećen je gozbi; jedu meso životinja na žrtvu prinesenih. One ih tada navedu i na neumerenost. No na ovim gozbama povrediti umerenost i trezvenost (prejesti se i napiti se), znači učiniti akt pobožnosti. Svi ljudi i žene daju svake godine za kultus bogu po jedan novčić. Popu dodeljuju trećinu plena kao da je on doprineo pobedi. Za svoju službu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve što se oružjem ili krađom zadobije, poverava se čuvanju sveštenikovom. On pravi zastave i ukrase (metalne). Pljačku čuvahu u sanducima, u kojima bejaše dosta srebra i upotrebljive materije. Tu su se gomilali i svi državni i privatni pokloni, koje su kupili revnosni prosioci.

Ovaj kip, koji dobijaše darove iz cele Slavije, dobijaše ih isto tako i od pograničnih kraljeva. I ti pokloni behu katkada pravo oskvrnjenje vere. Tako danski kralj Sveno, da bi ga za se zadobio, priloži mu jedan skupocen sud, pretpostavljajući na taj način tuđu veru svojoj. No docnije, za to obesvećenje svoje vere, on bi kažnjen tragičnom smrću. Ovaj bog imađaše još hramova u mnogo mesta. Njih su opsluživali sveštenici nižeg reda. Za sebe on (kip-bog), imađaše svog konja bele boje. Bejaše greh iščupati mu iz grive ili repa i jednu dlaku. Samo ga je sveštenik hrama mogao pasti i opremati. Po pričanju Rujana, Svetovid (tako se zove ovaj idol) ratuje protivu neprijatelja jašući na ovome konju. Glavni razlog za ovo verovanje bejaše ovaj: Često ujutru konj bejaše sav kaljav i znojav, kao da je dugo jurio po polju. Isti konj služio je i za gatanje, na ovaj način kad je reč: da li treba ili ne treba preduzimati kakav rat, sveštenici nameste ispred hrama trostruki red kopalja. Zatim vežu dva koplja koso sa šiljcima dole. Sad kad hoće da krenu u rat, najpre obave svečane molitve, i sveštenik dovede konja, da pređe preko kopalja. Pođe li on sad pri preskakanju desnom nogom, onda je srećan znak za ishod rata; ako pođe levom nogom odmah se okanu polaska. Isto tako rade i sa pohodima na more i svima ostalim preduzećima.

Opisavši idole i sve pojedinosti o njegovom kultusu, Saks Gramatik priča, kako su ga Danci razorili "Kralj bejaše poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali su uzeti gvožđe, i čuvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznabošci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bejaše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama beše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako uteče iz hrama i obliku jedne crne životinje.

Narediše stanovnicima, da idola uvežu konopcima, i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože njegovom gnevu. Verovali su da će NJ. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali, ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismejavahu. Najpoštenije, naravno, stiđahu se, što su se dali tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvučen u polje, gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi uveče, kuvari ga razlupaše, isekoše u komade, da njime lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje Svetovidu beše posvećeno..."

I Knytlinga Saga (Historia Knytidarum) daje nam skoro iste pojedinosti. Kralj naredi Soniju (Sonius), Ebojevom sinu, da uđe u arkonsku tvrđavu i grad, da razlupa idola Svanteviz-a, i da opljačka hram. Ovu zapovest izvrši vladika Sven i Sonije.

Helmold i Saks slažu se u označavanju Svetovida kao velikog boga na ostrvu Rujnu. Obojica se isto tako slažu i u objašnjenju toga imena imenom hrišćanskog sveca sv. Vida (Sanctus Vitus) ili sv. Gija: "U vreme cara Ludvika II, tj. oko polovine IX veka kaluđeri iz Korveja (Corvey) prodreše na Rujan, gde beše glavno ognjište zablude i sedište idolopoklonstva. Oni propovedaše slovo božje, i podigoše jedno svetilište u čast našeg Gospoda Isusa Hrista i sv. Vida, zaštitnika Korveja. No naskoro Rujani prognaše sveštenike, i vratiše se svojoj veri. Jer tog sv. Vida, koga mi ispovedamo kao mučenika, slugu Hristovoga, oni ga poštovahu kao boga, pretpostavljajući stvorenje tvorcu. I nema pod nebom varvara, koji bi gore mrzeli hrišćane i sveštenike kao ovi ljudi. Oni se ponose i slave samo imenom sv. Vida, kome su oni posvetili čak i hram i jednog idola, predmet jednog vrlo brižljivoga kultusa, i koga oni priznavahu kao prvoga između sviju svojih bogova. Ovde dolaze radi pitanja proroštva iz sviju slovenskih krajeva, pa tada i žrtve prinose. Stanovnici poštuju sveštenika (žreca) ne manje od kralja. Od vremena kada su se prvi put odrekli vere hrišćanske ovo praznoverje je ostalo kod Rujana sve do naših dana."

Po Helmoldu bi dakle ime Svetovid bilo prosto promena imena Sanctus Vitus: neznabožački bog zamenio bi bio dakle hrišćanskog sveca.

Helmold neće da traži i da nađe, kako je bilo starije ime toga tako popularnoga boga. U II knj. glavi XII priča ukratko, kako su Danci osvojili Rujane, razlupali idola Svetovidovog, porušili njegov hram, i opljačkali crkvu.

"Od sviju slovenskih plemena, koja su razdeljena po oblastima i kneževinama, pleme Rujani beše najupornije u svome mraku bezverja; ono u njemu ostade do naših dana. Jedan dosta nejasan glas priča, da je Ludvik, sin Karlov, nekada ponudio zemlju Rujana dobrosrećnom Vidu korvejskom, jer on bejaše osnovalac ovoga manastira. Propovednici koji dođoše iz ove obitelji, preobratiše, veli, rujanski narod u hrišćanstvo, i osnovaše tamo jednu oratoriju u čast mučenika Vida, čijem kultusu bi posvećena cela oblast. Uskoro zatim Rujani ostaviše svetlost istine, i padoše još u goru zabludu nego dotle što behu, jer ovog istog sv. Vida koga mi zovemo slugom božjim,
Vida koga mi zovemo slugom božjim, oni počeše obožavati kao boga, napraviše mu i jedan veliki kip, te tako služahu pre stvorenju nego tvorcu. Ovo se praznoverje tako utvrdi, da Svetovid, bog zemlje Rujana, postade prvim bogom svih Slovena itd..." Saks Gramatik sa svoje strane tvrdi (str. 444) da najposećeniji hram u Arkoni nosaše bez prava ime sv. Vida. (Cf. str. 508: servitutem superstitione mutarunt instituto domi simulacro, quod sancti viti vocabulo censuerunt).

Na ovaj način, dakle, po Helmoldu i Saksu Gramatiku, Rujani su obožavali boga Svetovida, zato što su u njegovu korist okrenuli ime sv. Vida, koje su ime uneli u njih korvejski kaluđeri. Adam Bremenski, od koga je Helmold pozajmio sve glavnije podatke o ostrvu Rujnu (I, 2) ne spominje ništa o pridobijanju ostrva od strane korvejskih kaluđera u IX veku, o unošenju kultusa sv. Vida, i o njegovom preobraćanju u neznabožačkoga boga. Po Velkelu (Voelkel) obe ove priče bile bi izmišljene u XII veku, i ako se Helmold poziva na veterum antiqua relatio. Jer korvejskih kaluđeri su i mnogo štošta drugog malo opravdanoga izmišljali i tražili da im lakoverni svet veruje.

Ima razloga, mislim, izvrnuti domišljanja Helmoldova i Saksova. Nisu to neznabošci, koji su, preobraćeni u kultus sv. Vida, preokrenuli ovoga sveca u neznabožačko božanstvo; već naprotiv, kaluđeri su, našavši već gotov kultus Svetovidov, pokušali zameniti ga svecem, čije ime beše istovetno. Oni su zaista imali u svojim rukama sv. Vida, čiji ostaci behu izneseni iz francuske pikardijske Korbije u germansku Novu Korbiju (Nova Corbeia germanica). Ove pobožne laži i lukavstva, ova zbrka imena vrlo su česta u srednjem veku. One objašnjavaju zamenu kultusa Svetovidovog kultusom sv. Vida.

Mržnja baltičkih Slovena prema hrišćanstvu bila je duboka. Nju su održavali zainteresovani sveštenici, želeći time očuvati svoj uticaj. Je li mogućno, da veliki narodni bog dobije ime jednog hrišćanskog sveca? Po samom Helmoldovom svedočanstvu, koje smo napred naveli, prinošeni su Svetovidu na žrtvu katkada i po koji hrišćani, i sveštenik tvrđaše, da nikakva druga žrtva ne beše njegovom bogu prijatnija. Sloveni su voleli ismejavati hrišćanske stvari. Titmar navodi jednu zanimljivu anegdotu (Chronicon II, 37. uz god. 97.). Nemački sveštenik Bozo, da bi što lakše poučio one Slovene, koje beše preobratio, ili za koje mišljaše, da su preobraćeni u hrišćanstvo, beše ispisao slovenske molitve, i naredio Slovenima da ih pevaju, pošto je objasnio sadržinu. Ovi obešenjaci tada iz podsmeha parodirahu ove reči, govoreći: ukri volsa, tj na latinskom: eleri stat in frutectum - jfva (drvo) je u žbunu, - umesto da ponove sa sveštenikom κύριε έλείσον. I oni govorahu, da tako Bozo govori. On je dabome drukčije govorio".

Rujanski Sloveni su mogli tako isto parodirati i ime Sanctus Vitus praveći od njega ime Svetovid, ali nije ni malo verovatno, da su oni to ime definitivno usvojili kao ime svog narodnog boga, još manje verovatno, da su oni to ime Vid davali i drugim bogovima. Njihov religiozni fanatizam isključuje potpuno ovu hipotezu. Uostalom mi nalazimo kod Saksa jednog boga Porevithus-a, i jednoga koji se zove Rugievitus - Ruđevid; kod Eba i Herborda, biografa Otona Bamberškog, nalazimo boga Nerovith-a ili Gerovith-a. - O ovim bogovima govorićemo docnije.

Kad nastavak -vid (vit ili vith) ne predstavlja ime sv. Vida, onda šta predstavlja?

Prvi deo reči nije sumnjiv, svent - znači svet. Pa iako po spoljašnosti izgleda da je tako ipak ova reč nema nikakve veze sa latinskim sanctus, što zaista znači u prevodu svet-i. Ovde se mi nalazimo pred jednom prostom sličnošću. Nastavak vit naročito je pobudio oštroumnost etimologičara, koji su se očajnički trudili, da ga zasebno objasne, ne primećujući, da se taj nastavak susreće u hrpi osobenih imenica slovenskih. Semovid?(Semovith ili Semovithan), legendarni poljski knez, spominje se u Galovoj hronici (Gallus, knj. I, gl. III) iz XII veka. Ime Zjemovid nalazi se na više mesta u istoriji poljskoj, naročito kod vladalaca Mazovije, i tek ga nestaje u XV v. Češka Kozmina hronika (XI - XII v.) spominje češkoga kneza Hostivida (Hostivit, Hostiwyt, Goztivit) oca Borivojevog, prvog vojvodu češkog kao hrišćanina; ovo ime pominju i drugi češki hroničari, osobito stihovna hronika Dalimilova (na češkom).

Slog vid (vit) nalazi se još i kod Eginarda (Eginard) u Analima i u Životu cara Ludvika, gde se govori o jednom licu, koje se zove Liudevitus. To je jedan slovenski knez iz Donje Poljske. U istorijskim spomenicima Južnih Slovena nalazimo jednako jedno za drugim razna imena sa - vit: Vitadrag, Vitodrag, Vitomir, Vitoslav, Vitomisl. Sva su ova imena slovenska, i nemogućno ih je objasniti imenom sveca Vida.

Između mnogobrojnih tumačenja, koja su predložena, najverovatnije mi se čini ono, koje veli, da slog vit predstavlja koren vit ili vkt, koji znači: reč. Svent je dobio značenje svet pod uticajem hrišćanstva. Možda je pre toga značio, kao što se držalo i za nemačko heilig, jak, izvestan, siguran. Ime Svantovit moglo bi se tada objasniti Helmoldovim rečima, koje smo i napred naveli: "Szvantovit, deus terrae Rugianorum, inter omnia numina Slavorum primatum obtinuit clarior ut victoriis, efficacior in responsis."

Ovo mi tumačenje izgleda najverovatnije. No mi smo ovde u oblasti samih hipoteza; nije naodmet navesti i druga predložena tumačenja.

Ono tumačenje koje je dugo vredelo, i predloženo još početkom XVI v. u Nemačkoj, tumači Svantovit-a imenom lumen. Ovo se tumačenje ne bi moglo fonetički objasniti. Ne vidi se, kako bi slovo s iščezlo.

Dobrovski je od vit skraćeno od vitenz napravio reč značenja: vitez, konjanik. Docnije g. Krek vezuje vit za koren vi, ve - (duvati) - "vejati". Svantovit je za nj moćni dah. Njemu se čini, da mu ovu hipotezu potvrđuje onaj gore navedeni odlomak Saksa Gramatika, koji priča, kako sveštenik, koji čisti svetilište u Arkoni, ne sme unutra disati, iz straha, da nečistim dahom okuži idole. Tako je Svetovid, jedno za drugim, po raznim tumačenjima: bog sunca, bog rata, bog vetra, bog koji čini proricanja, bog snažan i veseo, ili sasvim prosto jedan hrišćanski svetac preobraćen u neznabožačkoga idola.

Opet ponavljam, od sviju ovih tumačenja najverovatnije mi se čini, u lingvističkom pogledu, ono što vit tumači proricanjem, savetom. Uostalom, kao što se po navodima Helmoldovim i Saksa Gramatika može suditi, svojstva koja se Svetovidu pripisivahu, behu najraznovrsnija. On se ne zadovoljavaše samo, da čini proricanja; bogatstvo žetve, uspeh ratnih ili trgovačkih preduzeća, zavisahu takođe od njega. U isto vreme on držaše jedan luk, kao simbol rata, i rog za piće. Svetovidov hram je bio podignut u gradu, koji Saks Gramatik zove Archon, Arcon. Arkon, po kome se imenu i cela oblast tako prozvala. Ovo ime ne izgleda slovensko, i još mu se ne zna poreklo. U drugim tekstovima nalaze se oblici: Arekunda, Arekonda. Upravo reći to nije bio grad, već prosto jedna utvrđena ograda koja opkoljavaše hram. Hram u Arkoni razorio je danski kralj Valdemar, 15. jula 1168. To beše baš onaj dan kad crkva slavljaše sv. Vida. Ova podudarnost po svoj prilici nije sasvim slučajna. Danci su polagali na to da frapiraju neznabožačku osetljivost, rušeći baš toga dana njihovu veliku narodnu svetinju.

Ne zna se šta je bilo sa glavnim idolovim sveštenikom. Da se i on pokrstio, Saks Gramatik bez sumnje ne bi propustio i to ispričati. Njega nestade, ili je bio ubijen u toj borbi. Knez Tetislav je primio hrišćanstvo.

Godine 1868. prilikom šestogodišnjice razorenja Arkone bi određena jedna arheološka komisija, da ispita ostrvske starine. Ona je našla malo stvari. Samo ostrvo mnogo je oronjeno talasima Baltičkog mora, koje mu svake tri godine odnosi po čitav metar.

Po računu jednog Češkog naučnika, koji je pre petnaest godina posetio ovo ostrvo, njegov današnji prostor Arkone ne zauzima ni četvrtinu prvobitne klasične veličine. I danas se još tvrdi, da se u crkvi u Altenkirhenu može videti stari Svetovidov lik. (Vidi snimke na kraju knjige.) On ni najmanje ne odgovara opisu Saksa Gramatika. Pod crkvenim tremom uzidano je u zid neko kamenje, na kome se vidi izrezana jedna ljudska figura, dugačka odprilike tri stope. Ona predstavlja jedno lice, koje na grudima drži ogroman sud za piće. Lik sa stenom je okrenut zemlji, da pokaže, vele stanovnici, kako se pobeđeni paganizam ponižava pred hrišćanstvom. Na žalost, stena je, kao što rekoh, uzidana u zid, i ne može se videti šta ima s druge strane. Altenkirhen je, kao što i ime kaže, očevidno jedna od prvih hrišćanskih svetinja na ostrvu. Pa i lice koju figura predstavlja na steni, ima samo jednu glavu. A mi znamo, da Svetovid imađaše četiri glave.

Mislilo se, da se nalazi jedan Svetovidov lik u jednom idolu, koji je pre pola veka nađen u Galiciji. Iako tačno ne odgovara liku, koji je Saks opisao, ipak ovaj lik ima sličnosti sa tim opisom. Prema tome, kako se posmatraju, te sličnosti mogu ili potvrditi ili osumnjičiti njegovu autentičnost. Taj bi idol bio nađen 1848. god. posle jedne velike suše u reci Zbruču, na imanju Kocubinskoga, blizu Husjatina u istočnoj Galiciji. Grof Micislav Potocki izvesti o ovom pronalasku Učeno Društvo u Krakovu (Towarzystwo naukowe), i ponudi mu ovaj interesantan prilog za njegovu zbirku. Društvo naloži jednom svom članu, inžinjeru Teofilu Zebravskom, da ode i uzme idola. Beleška grofa Potockog i izveštaj g. Zebravskoga štampani su u Godišnjaku (Rocznik) učenog društva, za god. 1852. Zebravski saopštava nekolike interesantnosti, kako su nestali mnogi neznabožački spomenici. Grof Potocki, sopstvenik Kocubinskovog dobra, gde je nađen idol, beše smislio, da ga namesti na jednoj humci. Jedan mu seljak reče: "Kad bi to bio kakav svetac, ništa ne bismo imali protivu toga; no ako nam tu namestite toga Turčina, mi ćemo ga u komade razlupati". Idol ovaj, naravno, ne imađaše nikakvog natpisa; neke pojedinosti mu naglašavaju ime Svetovid, pod kojim se imenom i danas još navodi s razlogom ili bez razloga.

To je jedna četvrtasta statua sa četiri glave sve pod jednom kapom. Izvajarena je na jednom silicijskom krečnjaku. Visoka je otprilike osam stopa (2 m 70 cm). Na sva četiri lica-strane nacrtane su i ruke u reljefu. Desna ruka uzdignuta naslanja se na levu sisu; leva ruka stoji skoro u visini pupka. Na dvama likovima ruke ne drže ništa. Na jednom licu desna ruka drži neku vrstu prstena, a druga rog za piće. (O tom rogu govori i Saks Gramatik, a nalazi se spomen o njemu i u hrpi drugih spomenika.)Na trima licima vide se neke prividne noge; one stoje na jednom bareljefu, koji predstavlja ženu (ili dete), vrsta jedne karijatide, koju opet drži jedno lice pokleknulo na kolena. Na jednom liku vidi se jedna sablja i jedan konj. Na taj način se neke pojedinosti podudaraju sa onima koje nam je dao Saks Gramatik. I poljski arheolozi nisu se ustezali izjednačiti ovaj pronalazak u Zbruču (Zbrucz) sa idolom koji je opisao Saks Gramatik. Jer baš ove pojedinosti (naročito konj) čine ovo otkriće vrlo sumnjivim. Ako se mi nalazimo pred jednim falsifikatom iz XIX veka, onda je sasvim prirodno, što se njegova lažnost starala, da mu da sve prideve istinitoga Svetovida. Primljen oduševljeno od Poljaka, a naročito od Lelevelja, koji ga je opisao i reprodukovao u svom delu o slovenskom idolopoklonstvu, Svetovid iz Galicije hladnije je prošao kod ostalih Slovena. Najnoviji mitografi Krek i Mahal o njemu ne govore ništa.

Da bi se uverio u istinitost ovoga galicijskoga spomenika, ja sam poveo jednu istragu. Moj učeni kolega, profesor krakovskog univerziteta g. Beaudouin de Courtenay, koji se uostalom i ne razmeće, da je mitolog, piše mi, da on ne vidi razloga za fabrikovanje toga idola. Na žalost prilvički idoli, runsko kamenje u Mikorzinu (Miekorzyn),i danas su poznati, kao očevidni falsifikati. U istoriji Slovena XIX veka imaćemo ih još takvih. Ove se prevare objašnjavaju najviše sračunjenim patriotizmom; nesrećnim ili nepravedno gonjenim narodima treba stvoriti plemićke titule!
S druge strane g. Kentržinski, direktor Osolinskog muzeja (ossolinski) u Lvovu (Lembergu), saopštava mi sledeće: "tvrdi se, da je ovaj idol morao stajati hiljadu godina u vodi, duboko je bio u nju zagnjuren, ozgo talasima zapljuskivan i izlizan, i ima debeo sloj ilovače na postamentu. Međutim ništa od svega ovoga nije bilo."

Kao bog ovaj idol ima i suviše ukrasa, koje je nemoguće objasniti. Zašto je Swiatovit (?) postojao ujedno i kao čovek i kao žena? (Jedan lik nosi dojke vrlo nabubrele). Da li su i kod nas znali pre hiljadu godina, da su postojale karijatide? Gornji deo podseća na opis Saksa Gramatika. Ali to je baš ta sumnjiva okolnost; sablja podseća na jedan oblik poljske sablje -karabele".

Pored Svetovida treba staviti još neka slična božanstva, koja se završavaju na vit-vid, i koja izgledaju srodna i arkonskom bogu, koji su najzad možda i njegove varijante. Saks Gramatik nam je opisao idola Ruđevida (rujanskoga Vida) koji je bio obožavan u varoši Karentini (Karentina). On je stajao u jednom svetilištu zastrtom dvema crvenim zavesama. To beše idol sa sedam glava; u desnoj ruci drži mač, a sedam drugih mačeva vise mu o pojasu. Struk mu je bio deblji no u čoveka. Bio je toliko visok, da ga je vladika Apsalon, dižući se na prste, jedva mogao dotaći u bradu svojom sekiricom, koju obično uza se nosaše. Saks Gramatik upoređivaše Ruđevida sa Marsom, i tvrđaše, da je on predvodio u ratu, kad su Danci prodrli u svetilište, i našli idola u žalosnom stanju. U borama njegovih lica (sub oris eius lineamentis) laste behu napravile svoja gnjezda; a na grudima mu bejaše gomila tičijeg đubreta. Uostalom nije u ovoga idola bilo ničega prijatnog za oko. Vajarski posao je bio vrlo grub. Danci mu sekirama izlomiše noge (on beše od hrastovog drveta). Bog pade, a urođenici, videvši njegovu nemoć, promeniše svoje obožavanje u prezrenje.

Pored Ruđevidovog svetilišta nalazaše se i Porevidov hram (Porevit). Ovaj je bog imao pet glava, ali ne nosaše oružje. Apsalon naredi da ga kao i Porenucija odnesu izvan grada, i da ga spale. Stanovnici se dugo ustezahu izvršiti tu naredbu; bojahu se, da im se uzmu ruke, noge ili jezik, ako učine to svetotastvo. Apsalon ih uveri, da im za to neće ništa biti. Sveno, da bi im pokazao koliko treba prezirati ove bogove, pope se na idola, i naredi Karentinjanima, da ga tako s idolom vuku, nec minus trahentes rubore quam pondere vexavit, veli ironično Saks Gramatik.

Najzad i biografi Otona Bamberškog navode da je postojao i jedan bog zvan Herovith - Gerovit - Gerovid, qui lingua latina Mars dicitur, i kojega on zove deus militiae (Ebo[160] možda misli na prost latinski guerra). U hramu posvećenom Gerovidu visio je i jedan užasno veliki štit, koji nijedan veliki smrtni ne smeđaše ni dirnuti. Posvećen je bogu Gerovidu, i kad god bi ga nosili ispred ratnika, on im je donosio pobedu. Jedan nemački sveštenik dohvati ga jednoga dana, i zahvaljujući samo toj predrasudi, "on je mogao umaći gonjenju neznabožaca." Na samu pojavu štita, oni begahu od njega, ili ničice padahu na zemlju. Havolini (Havoliens) slavljahu početkom aprila jedan praznik u čast njegovu. Gerovida su tako isto obožavali i u Velegostu (Holagosta, Volgast) na obali Pijene (Odrine pritočice). Bili su mu posvetili jedan hram. Kad vladika Oton dođe pred ovaj grad, nađe ga sveg zastavama zastrtog iz želje: da se što bolje proslavi praznik u počast Gerovida. Vrlo je teško dopustiti, da su sva ova imena tako razne fizionomije i atributa, samo homonimi sv. Vida Korvejskog.
SVETOVID - Bog napretka i rata, Sveti Junak Svetlosti, Snažni Gospodar
IZGLED - Ima četiri glave za četiri strane sveta, četiri godišnja doba, istok i jug - predstavljaju carstvo dana, prolećá i leta, zapad i sever - carstvo noći, zime i jesen. Njegova bradu je simbol oblaka i neba. I desnoj ruci drži rog, u kome se nalazi vino, na osnovu čijeg ukusa i stanja, je Žrec predskazivao sledećú žetvu. U levoj ruci mu je ratnički luk. Obučen je u mantiju i obmotan ogrtačem. Pored njega stoje uzde i sedlo, a takođe i ogroman mač čiji balačak i kanije su od srebra.
FUNKCIJE - Svetovid je bog svetla, sunca, izazivač plodnosti i donosilac srećé i pobede. On je nebeska vatra, strast i veliki ljubavnika među slovenskim bogovima. Budući da nosi mač i strele, takođe se smatra za ratnog boga.
Međutim, njegov najtipičniji aspekt je da je božanstvo proricamnja i sudbine koji ima moć'da vidi sve što je bilo, jeste i bićé. On je bio poseban zaštitnik sveštenika i vidara.
U obredima koji bili njemu posvećivani nuđene su mu životinjske (možda i ljudske) žrtve, kolač sa medom, vino i druga jaka pićá. Sloveni su mu odavali poštovanje, nudili mu da pije i tražili od njega dobro, bogatstvo i slavu. Svi muškarci i žene davali su godišnje po jedan novčić'za njegov hram.
KULTNA MESTA - Hram.
SIMBOLI - Rog izobilja, luk i strele, mač, sedlo, zastave, amajlije, kolač.
ŽIVOTINJE - Njegove životinje su, beli konj, na osnovu čijeg kretanja su predskazivani različiti događaji, i petao, za koga se smatralo da upozorava domaćina i vidi i zemaljski svet ali i nevidljive duhove i demonske sile.
BILJKE - Jasen, lovor, božur, javor, ivanjsko cvećé.
BOJE - Bela.
HRIŠĆÁNSTVO - Postoji sličnost između Svetovidovog kulta i naših običaja za vreme Božićá. Sv. Vid.
DRUGI PANTEONI - Apolon, MarsSvetovidova pratilja je Đivanja. Ona je Velika Majka svega stvorenog budući da daje život, plodnost, rast i svetlost svemu. U svom zimskom, htonskom vidu ona je Baba koja predstavlja truljenje, misteriju smrti i ponovnu transformaciju.
Za Vidovdan koji je u narodu poznat kao Dan svetlosti, vezane su razne legende. Jedna od njih glasi: na planini Rogozni u Sandžaku, postoji mesto zvano Rusalijsko groblje.

Prica se da su posle boja na Kosovu mlade žene i verenice izginulih kosovskih ratnika održavale svoje skupove na Rogozni. One su, nastavlja predanje, dolazile dan uoci Vidovdana, te od zalaska sunca do zore išle po okolnim selima. Cele noci bi vikale i lutale žaleci kneza Lazara i kosovske junake. Govorile su da su rusalke (vile sa tekucih voda).

Narod bi im, koje iz straha, koje iz samilosti, davao razne darove. Sve što dobiju one bi zapalile negde pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo tokom celog dana. Igru su prekidale samo kad neka od njih padne u nesvest ili izdahne. Njih bi stavljale u stranu, a igra bi se nastavljala.

Ova obredna igra se nastavljala sledece godine na Vidovdan. Broj igracica bi se smanjivao, broj grobova povecavao. Tako su tokom godine zaredom poumirale sve udovice kosovskih junaka.

Narodni duh, ipak, nije mogao da dopusti da umru prirodnom smrcu u ropstvu ili izbeglištvu (a neke u haremima novih gospodara). Narod ih je smestio u neke ranije kultove i povezao sa verom u vatru.

To je stariji sloj ovog predanja. Stari Sloveni su verovali u vile rusalke. Vecina vilinskih radnji, ukljucujuci i vilinsko kolo, obavlja se nocu i bez prisustva vatre. U vidovdanskom slucaju rusalke se preobražavaju u rusalje (žene koje o Duhovima padaju u zanos i "razgovaraju" s pokojnicima). Ovaj, još stariji, neslovenski sloj uocljiviji je kad se ima na umu da je Vidovdan najkasniji datum kad padaju Duhovi - te da neki od obicaja koji se održavaju o Duhovima prelaze na Vidovdan.


Vid - Bog videla


U svim vidovdanskim obicajima dan je važniji od noci. To je vreme kada vlada videlo (starinski izraz za svetlost), odnosno kad gospodari staroslovensko božanstvo svetlosti Vid ili Svetovid. Ako je tog dana lepo vreme, onda se odeca i posteljina iznose na sunce. Ako nije sunacno ne unose se. Rublje iznose žene. Muškarci docekuju sunce kad izlazi i govore:

- Vide, Vidovdane, sve što vidim ocima, to da stvorim rukama.
Bude li oblacno, onda domacin ili neki od starijih muškaraca stane pred glavna vrata kuce. Umesto da se prekrsti, kako to, inace, svi ostali cine, on desnom rukom zakrsti oblake i kaže:

- Vide, Vide, oteraj oblake, sacuvaj od groma i munja što je sazidano, zaštiti od grada što je zasadeno, cuvaj od bolesti što nam je rodeno.Posle uzme kosu i zabode je u zemlju. (Zatim cuti sve dok ne padne mrak. Veruje se da nece pasti kiša).

Uoci Vidovdana ispred kuca se pale vatre od slame i suvog granja,koje mladici i devojke preskacu da bi im se vid sacuvao.
Pri preskakanju oni govore: ”U ime Boga i Svetog Vida.”
Vidovdan

Miloš Obilić govori:

SJUTRA JESTE LIJEP VIDOVDANAK
VIĐEĆEMO U POLJU KOSOVU
KO JE VJERA, KO LI JE NEVJERA!
A TAKO MI BOGA VELIKOGA
JA ĆU OTIĆ SJUTRA U KOSOVO
I ZAKLAĆU TURSKOG CAR MURATA
I STAĆU MU NOGOM POD GR'OCE !

(iz srpske epske narodne pesme "Kneževa večera")

www.rasonalisti.com

Ovo je dobro i korisno za moj hobi - mitologije :) A koliko ja znam nije Dabog ili Dačbog nego Dažbog..... A i sve zavisi od izvora i ja ga tupim :P

Darkonius ::Ovo je dobro i korisno za moj hobi - mitologije :) A koliko ja znam nije Dabog ili Dačbog nego Dažbog..... A i sve zavisi od izvora i ja ga tupim :P

ako,moze biti greska...