Prijem
Carinski rat između Kraljevine Srbije i Austro-Ugarske monarhije nastupio je 12. januara 1906, posle prekida pregovora, koji su vođeni u Beču, radi zaključenja trgovinskog ugovora. Prekid pregovora izazvala je iznenadna objava ugovora o carinskom savezu između Srbije i Bugarske, koji je bio doveden na snagu 21. jula 1905 u Beogradu, ali je bugarska vlada, protivno utvrđenim uslovima za potpis samog ugovora (ugovoreno je bilo i o tome potpisana zajednička deklaracija, da se ugovor neće objavljivati, pre no što Srbija zaključi trgovinski ugovor s Austro-Ugarskom, što je bio uslov za potpis ugovora o carinskom savezu), podnela Narodnom Sobranju ugovor o carinskom savezu na odobrenje i ovo ga je jednoglasno usvojilo (krajem decembra 1905.). Austro-Ugarska je smatrala, da je ovaj ugovor uperen protiv njenih političkih i ekonomskih interesa, pa je prekinula pregovore sa Srbijom radi zaključenja trgovinskog ugovora. Smatralo se pri tom, da će Srbija, budući ekonomski slaba i zavisna od tržišta Austro-Ugarske, za svoje najvažnije proizvode, brzo kapitulirati. Austro-Ugarska je odmah zabranila uvoz stoke i stočnih proizvoda, najosjetljiviji i najvažniji proizvod Srbije. Na zabrane i pooštravanje drugih mera, koje je otpočela primjenjivati Austro-Ugarska na uvoz iz Srbije, Srbija je odgovorila istim merama (12. januara 1906). Do primene retorzivnih carina nije dolazilo.
6. marta 1906, pošto su po zahtevu Austro-Ugarske najpre napuštene glavne odredbe iz ugovora o carinskom savezu s Bugarskom, jer Kraljevini Srbiji nije više bilo, posle stečenog iskustva, do toga, da na pitanju o savezu carinskom s Bugarskom vodi carinski rat s Austro-Ugarskom, obustavljene su represalije i postignut je sporazum o provizornom uređenju međusobnih trgovinskih odnosa do zaključenja trgovinskog ugovora. Po tom sporazumu, koji je bio zaključen na bazi priznanja najvišeg povlaštenja, Austro-Ugarska je uživala za svu robu, koja je prispela, a ostala neocarinjena do 15. februara 12 sati noći, kad je prestao važiti trgovinski ugovor s njom zaključen 1892, povlastice tog ugovora i ugovora s drugim državama, koji su bili u važnosti, a za robu stiglu posle toga vremena, samo povlastice iz ugovora s drugim državama. Srbija je poglavito dobila pravo da uvozi stoku i stočne proizvode, za koje se preko Ministarstva Narodne Privrede moralo tražiti prethodno odobrenje, i uvoz i provoz svežeg mesa i živine bez prethodnog odobrenja, uživajući također pri uvozu u Austro-Ugarsku najviše povlaštenje. Ovaj provizorij prestao je 24. juna 1906, kad su obe zemlje počele primjenjivati svoje opšte tarife. Marta 1908. zaključen je u Beču trgovački ugovor, koji je Narodna Skupština odobrila 5. juna 1908. Zakonodavnim rešenjem od 5. avgusta, koje je potvrđeno ukazom od 11. avgusta iste godine, vlada je bila ovlaštena, da ovaj ugovor uvede u život i pre ratificiranja, i ugovor je 19. avgusta uveden provizorno u život. Ovaj ugovor nije bio ratificiran, pošto to Austro-Ugarska nije htela i on je prestao važiti 18. marta 1909. Ovom neredovnom stanju, koje je trajalo i posle prestanka C. R., učinjen je kraj ugovorom od 14—27. jula 1910, zaključenim u Beogradu, koji je bio ratificiran i stupio na snagu 9. januara 1911.
Za Srbiju je ovaj Carinski rat bio od neizmerno povoljnih posledica. Prvi put se ona onda oslobodila straha i prvi put je osetila svoju snagu. Pri tom, nikakvu, ni trenutnu štetu ona nije pretrpela. Jednom jedinom merom, kojom se težilo da održi neprekinut izvoz stoke i mesa, po cenama, koje su vladale u trenutku prekida trgovinskih odnosa s Austro-Ugarskom, odobrenjem vanrednog kredita od 500.000 dinara na otvaranje i iznalaženje novih tržišta za stoku i stočne proizvode, uspelo se izbeći i najmanje štete, jer 500.000 dinara, utrošenih na to, ne može se ubrajati u štetu. Ubrzo su nađena nova tržišta za stoku i stočne proizvode, cene su pošle u vis i trgovina je uzela svoj normalan tok. Klanička preduzeća su u ovom vremenu učinila sjajne usluge zemlji. Poslije toga rata osetio se u Srbiji i nagao napredak trgovine i industrije i uopšte ceo privredni život i razvitak dobio je izvanredan polet, što je dalo neobično veliki polet i nacionalnom duhu i nacionalnoj narodnoj misli. Trgovinski ugovor od 1910. nije više mogao vratiti Srbiju u ekonomsku zavisnost, ona se posle Carinskog rata našla na širokom prostoru, i nove veze pokazale su se čvrste i solidne.
6. marta 1906, pošto su po zahtevu Austro-Ugarske najpre napuštene glavne odredbe iz ugovora o carinskom savezu s Bugarskom, jer Kraljevini Srbiji nije više bilo, posle stečenog iskustva, do toga, da na pitanju o savezu carinskom s Bugarskom vodi carinski rat s Austro-Ugarskom, obustavljene su represalije i postignut je sporazum o provizornom uređenju međusobnih trgovinskih odnosa do zaključenja trgovinskog ugovora. Po tom sporazumu, koji je bio zaključen na bazi priznanja najvišeg povlaštenja, Austro-Ugarska je uživala za svu robu, koja je prispela, a ostala neocarinjena do 15. februara 12 sati noći, kad je prestao važiti trgovinski ugovor s njom zaključen 1892, povlastice tog ugovora i ugovora s drugim državama, koji su bili u važnosti, a za robu stiglu posle toga vremena, samo povlastice iz ugovora s drugim državama. Srbija je poglavito dobila pravo da uvozi stoku i stočne proizvode, za koje se preko Ministarstva Narodne Privrede moralo tražiti prethodno odobrenje, i uvoz i provoz svežeg mesa i živine bez prethodnog odobrenja, uživajući također pri uvozu u Austro-Ugarsku najviše povlaštenje. Ovaj provizorij prestao je 24. juna 1906, kad su obe zemlje počele primjenjivati svoje opšte tarife. Marta 1908. zaključen je u Beču trgovački ugovor, koji je Narodna Skupština odobrila 5. juna 1908. Zakonodavnim rešenjem od 5. avgusta, koje je potvrđeno ukazom od 11. avgusta iste godine, vlada je bila ovlaštena, da ovaj ugovor uvede u život i pre ratificiranja, i ugovor je 19. avgusta uveden provizorno u život. Ovaj ugovor nije bio ratificiran, pošto to Austro-Ugarska nije htela i on je prestao važiti 18. marta 1909. Ovom neredovnom stanju, koje je trajalo i posle prestanka C. R., učinjen je kraj ugovorom od 14—27. jula 1910, zaključenim u Beogradu, koji je bio ratificiran i stupio na snagu 9. januara 1911.
Za Srbiju je ovaj Carinski rat bio od neizmerno povoljnih posledica. Prvi put se ona onda oslobodila straha i prvi put je osetila svoju snagu. Pri tom, nikakvu, ni trenutnu štetu ona nije pretrpela. Jednom jedinom merom, kojom se težilo da održi neprekinut izvoz stoke i mesa, po cenama, koje su vladale u trenutku prekida trgovinskih odnosa s Austro-Ugarskom, odobrenjem vanrednog kredita od 500.000 dinara na otvaranje i iznalaženje novih tržišta za stoku i stočne proizvode, uspelo se izbeći i najmanje štete, jer 500.000 dinara, utrošenih na to, ne može se ubrajati u štetu. Ubrzo su nađena nova tržišta za stoku i stočne proizvode, cene su pošle u vis i trgovina je uzela svoj normalan tok. Klanička preduzeća su u ovom vremenu učinila sjajne usluge zemlji. Poslije toga rata osetio se u Srbiji i nagao napredak trgovine i industrije i uopšte ceo privredni život i razvitak dobio je izvanredan polet, što je dalo neobično veliki polet i nacionalnom duhu i nacionalnoj narodnoj misli. Trgovinski ugovor od 1910. nije više mogao vratiti Srbiju u ekonomsku zavisnost, ona se posle Carinskog rata našla na širokom prostoru, i nove veze pokazale su se čvrste i solidne.
