Prijem
Krajina je stara srbska i slovenska reč. Starija od Hrvatske, Notr Dama, Ajfelove kule, Nju Jorka, Pentagona i svih simbola moderne ,,civilizacije". Krajina je drevno ime za zemlju, kraj u kome jedan narod živi bez obzira na sve, ljubeći nju i njene blagodati. Krajina je gorštačka reč, slavna koliko i njeno poreklo i značenje, njeni ratnici i junaci, njene crkve i manastiri, njen narod. Ona je i Kočina i bosanska, i negotinska i Veljkova, i kninska i dalmatinska, i lička i banijska i kordunska i cetinska. Ali ona je i srbska i Svetosavska, i Stojana Jankovića i Vuka Mandušića, i svih onih Srba koji su i posle propasti srednjevekovnih srbskih zemalja nastavili večnu borbu. Krajina ima i svoje Kosovo i svoju Lazaricu,i svoje pesme o uskocima,i svoju ratničku aristokratiju. Krajina je jedno od najslavnijih imena Srbije.
Sva nepokornost srbskoga naroda, slobodarski duh, viteško ratovanje izgradili su Krajinu srbskom zemljom. Vekovi borbi, još od prvih naseljavanja Srba u Dalmaciju za vreme cara Iraklija, preko slavne Bosne kralja Tvrtka, pa sve do Mletačke, Ugarske i Austrije. Borba svetlosti i tame, osvajača i neosvojenih, kosmičkih dimenzija. Krajinom su gospodarile mnoge države, ali samo po teritoriji, nikad i duhom. Duh zemlje je uvek uz one koji je brane, bez naknade za to, beskompromisno, unapred odredivši sebi sigurnu smrt. Smrt posle koje dolazi novi život i koja ostavlja neizbrisiv trag u vremenu, postaje zavet i amanet pokolenjima, kletva, ali istovremeno i blagoslov.
Krajina je mnogo krvi u grumene svoje zemlje upila. Srbske krvi, rasipane stolećima, od svih zemaljskih carstava Evrope, ali i od onih koji su njenu slavu videli drugim očima. To su bili oni, koji nisu izdržali napade Turaka na toj istoj zemlji, ali samo po imenu. Po krvi, to su ljudi kao i mi, koji su za račune prolaznog carstva prešli sa puta slave na put greha i sladostrašća. Isti oni koji su se juče Srbinom zvali, danas uzeli drugo ime, a već sutra ubili rođenog brata koji ime nije promenio. Brata, koji nije zlo mislio, ali koji nije hteo da bude na kolenima pred osvajačem.
Najponosnije ime koje se moglo dati Srbinu je – Krajišnik. Visok, prav, graničar, hrabar i pomalo lukav, Krajišnik je simbol srbske ratničke tradicije. Krajišnicima su se nazivali najhrabriji ratnici, od kojih je izgrađena duhovna, prava aristokratija. Porodice koje su dobile svoje zvanje ne imetkom ili srodstvom, već koje su ga krvlju otkupile, a takva titula je večna.
Krajina je u očima mnogih danas, izgubljena. U geopolitičkom smislu, to viđenje je i tačno, ali u duhovnom smislu i svesti svih bogoljubivih Srba, ona je i dalje naša. U Dalmaciji, zapadnom Sremu, Baranji, Lici i dalje je duh srbski prisutan isto onako kako je bio prisutan na Kosovu tokom svih ovih stoleća. Ma koliko se neko trudio da to izbriše, neće uspeti, jer duh i krv se sa tla izbrisati ne mogu.
Sva nepokornost srbskoga naroda, slobodarski duh, viteško ratovanje izgradili su Krajinu srbskom zemljom. Vekovi borbi, još od prvih naseljavanja Srba u Dalmaciju za vreme cara Iraklija, preko slavne Bosne kralja Tvrtka, pa sve do Mletačke, Ugarske i Austrije. Borba svetlosti i tame, osvajača i neosvojenih, kosmičkih dimenzija. Krajinom su gospodarile mnoge države, ali samo po teritoriji, nikad i duhom. Duh zemlje je uvek uz one koji je brane, bez naknade za to, beskompromisno, unapred odredivši sebi sigurnu smrt. Smrt posle koje dolazi novi život i koja ostavlja neizbrisiv trag u vremenu, postaje zavet i amanet pokolenjima, kletva, ali istovremeno i blagoslov.
Krajina je mnogo krvi u grumene svoje zemlje upila. Srbske krvi, rasipane stolećima, od svih zemaljskih carstava Evrope, ali i od onih koji su njenu slavu videli drugim očima. To su bili oni, koji nisu izdržali napade Turaka na toj istoj zemlji, ali samo po imenu. Po krvi, to su ljudi kao i mi, koji su za račune prolaznog carstva prešli sa puta slave na put greha i sladostrašća. Isti oni koji su se juče Srbinom zvali, danas uzeli drugo ime, a već sutra ubili rođenog brata koji ime nije promenio. Brata, koji nije zlo mislio, ali koji nije hteo da bude na kolenima pred osvajačem.
Najponosnije ime koje se moglo dati Srbinu je – Krajišnik. Visok, prav, graničar, hrabar i pomalo lukav, Krajišnik je simbol srbske ratničke tradicije. Krajišnicima su se nazivali najhrabriji ratnici, od kojih je izgrađena duhovna, prava aristokratija. Porodice koje su dobile svoje zvanje ne imetkom ili srodstvom, već koje su ga krvlju otkupile, a takva titula je večna.
Krajina je u očima mnogih danas, izgubljena. U geopolitičkom smislu, to viđenje je i tačno, ali u duhovnom smislu i svesti svih bogoljubivih Srba, ona je i dalje naša. U Dalmaciji, zapadnom Sremu, Baranji, Lici i dalje je duh srbski prisutan isto onako kako je bio prisutan na Kosovu tokom svih ovih stoleća. Ma koliko se neko trudio da to izbriše, neće uspeti, jer duh i krv se sa tla izbrisati ne mogu.
