Prijem
Verovali ili ne, Beograd ima šesnaest ostrva. Nabrajamo nekoliko. Na Dunavu su: Veliko i Malo ratno ostrvo, Kožara, Crvenka, Ada Huja, Dunavska ada, Čakljan, a na Savi: Ada Ciganlija, Ada Ciganlija Mala, Ada Mećica...
Ada Ciganlija nalazi se oko tri i po kilometra uzvodno od ušća Save u Dunav i spadala je meću najveća rečna ostrva u Srbiji. Dužina Ade je 6300 metara, širina oko 700, a površina iznosi 272 hektara. Arheološki nalazi alata, konjske opreme i srednjovekovnog oružja koji se čuvaju u Narodnom muzeju i Muzeju grada Beograda, svedoče o nastanjenosti Ade u dalekoj prošlosti. Ada Ciganlija bila je i va žan strategijski položaj za mnoge vojske koje su se smenjivale u osvajanjima i oslobaćanjima Beograda od 16. pa sve do 20. veka. Dva puta su austrijske trupe bile smeštene na Adi – 1688. i sto godina kasnije, kad je tamo bio glavni austrijski vojni logor. Ada je turska reč za ostrvo, to je poznato, ali oko imena Ciganlija postoje dve pretpostavke. Neki tvrde da je to spoj keltskih reči Singa, što znači ostrvo, i Lia, što označava podvodno zemljište. Većina ipak smatra da je ime nastalo po Romima korparima koji su na Adi sekli pruće za pletenje korpi.
Voždovski poklon
O imenu ostrva govore i dve geografske karte Srbije iz 17. veka, obe italijanskih autora. Vičenco Koroneli iz Venecije ucrtao je dva ostrva na Savi, ispod Beograda, i upisao italijanski naziv Izola de Cingari. đakomo Kasteli da Vinjola, kartograf vojvode od Mantove, načinio je kartu koja je štampana u Rimu i objavljena 1689. godine uz odobrenje Vatikana. I na toj karti ostrvo nosi naziv Izola de Cingari. „Daje se svakomu na znanje ot mene verhovnog vožda naroda serbskog kako ja pokloni’ Adu Ciganliju na vodi Savi gospodinu Mladenu Milovanović u i da ona ostaje njegov posed i posed potomaka njegovih koji je mogu uvek deržati i prodati. Dae mu se ova tapija sa mojim imenom i pečatom za bolje verovanje.” Ovim aktom od sedmog aprila 1809. godine Karaćorće je jednostavno poklonio Adu. Na sreću žitelja Beograda, Ada Ciganlija je u privatnoj svojini ostala kratko. Ali, o tome malo kasnije. Te 1809. godine na Adi Ciganliji zbio se još jedan dogaćaj vezan za vojsku. Ruski predstavnik u Srbiji Konstantin Rodofinikin priredio je veliko narodno veselje za ustanike. Iskusnom diplomati nije promakla divlja lepota bujnog rastinja i sočna trava livada kao stvorena za slavlja i uživanja. Pretpostavljamo da je bilo lepo i veselo, ali Rodofinikin je oštro kritikovan što je tim povodom odabrao neurećeno i nenaseljeno ostrvo. O tim danima i tim dogaćajima piše Andra Gavrilović u „Crtama iz osloboćenja Srbije” 1904. godine i pominje dve neštampane pesme Sime Milutinovića Sarajlije „Studeničko slavlje” i „Adsko žalo”. Prema pisanju Gavrilovića, u pesmama su bogate kontrastne slike. Na jednoj su posvećenost ustanika nacionalnom zadatku, a na drugoj razuzdano i raskalašno veselje beogradskih stanovnika na čelu s ruskim poslanikom Rodofinikinom.
O Rodofinikinu je napisano nekoliko pamfleta. Jedan od njih nosio je naslov: „Rodofinikov u Beogradu javni život, Serbov smertni tajni otrov, prirodna gerčka druga zloba, nečajno serbsko vtoro stradanije, novi plan - stari neprijatelj”. Zbog pamfleta je jedan čovek optužen i pogubljen, a Karađorđe je izdao proglas u kome poziva Beograđane da ruskom poslaniku ukažu najveće poštovanje i da njegova naređenja bespogovorno izvršavaju. Turci su se vratili u Beograd posle sloma Prvog srpskog ustanka i 1813. godine poništili su sve donete propise, pa tako i one o podeli imanja.
Minuo je i Drugi srpski ustanak, a knez Miloš je objavio „da će svakog onog, koji se za jednu godinu dana računajući od dana izdanija poziva ne povrati, dobra u Srbiji zaostavš a u begluk uzeti...” Bilo je to 1816, a 1821. godine Ada Ciganlija proglašena je za „begluk”, odnosno državno dobro.
Novinarski bal
Tridesetak godina kasnije, 30. marta 1854, sklopljen je ugovor izmeću varoši Beograda i Same i Mamuta, braće Ejupović a, „kasapa ovdašnjih”, na jednu godinu i osam meseci za zakupninu od 481 talira godišnje. Zakup su morali da plate tri meseca unapred. „Arendatorima je slobodno čistu zemlju razoravati, ili na pašu ili kosidbu upotrebiti, kao što im je slobodno i u celoj Adi stoku pasti; no nije im slobodno u Adi drva i pruće za špekulaciju seći, nego samo koliko bi im za zgrade ili ograde nuždno bilo.” Smatra se da je Ada Ciganlija bila obuhvaćena urbanistič kim planom Emilijana Josimovića iz 1867. godine po kome je Beograd trebalo opasati vencima parkova duž obala Save i Dunava na površini od 50.000 kvadratnih metara. Najsmelija Josimovićeva ideja bila je probijanje tunela ispod Kalemegdana koji bi povezao Savski kej i Dunavsko pristanište. Udruženje srpskih novinara na čelu s Branislavom Nušićem priredilo je 1908. godine na Adi Ciganliji Novinarski bal s ciljem da se prikupi novac za penzioni fond za ostarele i onemoćale novinare. U to vreme novinari nisu imali pravo na penziju. Na Adi je napravljeno šetališ te, podignute su šatre, kafanice, a postavljena su i neka nadleštva: Uprava novinarskog sabora, pošta s telegrafom i telefonom i Komesarijat saborske policije. U šatrama se našlo mnoštvo dućana gde su se mogli kupiti novine, duvan, igračke za decu, slatkiši i liciderska srca. Mlekarski paviljon u ponudi je imao sve mlečne proizvode. Novinarski bal, ili kako su ga neki nazivali sabor, počeo je 30. maja 1908. i trajao je do 1. juna. Goste su od „Gospodarske mehane” do leve obale ostrva prevozili čamci i dve laće, „Arad” i „Morava”, sa kojih se čula vojna muzika. Hrabri ili siromašni na bal su stizali takoće Savom – plivajući. Na Adi se točila rakija, vino i pivo, ali i francuski šampanjac i čuvena beogradska kabeza. Sviralo se, igralo i pevalo do ponoći. Zabave je bilo na ringišpilima, ispred čarobnih ogledala ili tokom cirkuskih predstava. Prirećena su sportska takmič enja u plivanju, veslanju i ribolovu. Ko je želeo mogao je da se okuša sa srećkom velike lutrije. Tokom dogaćanja na Adi Ciganliji svakodnevno je izlazio „Vodeni cvet”, list novinarskog udruženja, a urećivao ga je Branislav Nušić. U zaglavlju lista potpisao se kao Ben Akiba, a napisao je i stihove za uvodnik: „Znaš li šta je, prijo stara, to je Sabor novinara. Po Adi se oni jure, Odvojeni od cenzure! Tu slobodno zbore tek kreke, kreke-krek!” „Vodeni cvet” nudio je ozbiljne i šaljive vesti, telegrame i epigrame, kao i izveštaje s modnih revija ili sportskih takmičenja. List je izvestioi o poseti kralja Petra I – kralj je popio kafu u „čardak kafani”. Za uspomenu na Novinarski sabor posetioci su mogli da se fotografišu „za sekund, kod brzog fotografa”.
Ostalo je zabeleženo da je jedna gospoća rekla mužu: „Znaš, ovde je slikanje sekund. A ti se drukče ne možeš slikati nego samo sekund, jer se stalno ljuljaš.” Novinarski sabor kasnije je dobio ime Trojički i održavan je često, nekad i dva puta godišnje. Tek što su Beograćani počeli da se navikavaju na novinarske sabore na Adi Ciganliji, buknuo je Prvi svetski rat. I na Adi su voćene žestoke borbe sa austrougarskom vojskom koja je Savom nadirala ka Beogradu. Na severnom špicu ostrva sahranjeni su Srbislav Nikanić i Dragan đurćević, ratnici izvićači koji su prvi poginuli na Adi 24. decembra 1914. godine. Po završetku rata Beograđani se vraćaju na Adu. Sve je više brodova, brodića i čamaca. često se prirećuju izletnič ke ture po Savi s nezaobilaznim pristajanjem na Adi Ciganliji. Mnogi graćani zainteresovani su za kupanje tako da je Uprava grada Beograda uoči leta 1930. godine propisala kostime za kupanje. Muški se nisu mnogo razlikovali od ženskih i pokrivali su veći deo tela. U novinama je štampano i uputstvo graćanstvu o korišćenju plaža: „Plaža je podeljena na odeljak za dame i odeljak za gospodu. Muško i žensko, pa makar bili zakoniti muž i žena, ne smeju se mešati. čim se iz čamca iziće i stane na savski pesak, muški moraju na jednu, a ženskadija na drugu stranu.” Pristup u restoran na kupalištu bio je zabranjen „u neodevenom stanju”. Ko je želeo da se osveži, morao se prethodno obući.
„Švalersko” naselje
Na Adi Ciganliji održano je Prvo evropsko prvenstvo u veslanju 1932. godine. Tim povodom podignute su tribine na mestu sadašnjeg Okruglog kupatila za 2500 gledalaca, a očevici tvrde da ih je tokom takmičenja bilo trostruko. Pod pokroviteljstvom kraljice Marije 1936. godine osnovan je prvi veslački klub. Dobio je ime „Veslački klub Beograd”. Za potrebe kluba na Adi je podignuta zgrada od tvrdog materijala. Posle izvesnog vremena u zgradi su prirećivane zabave i okupljanja. Na Adi je podignuto još jedno zdanje, ali o njemu se retko govorilo, najčešće šapatom. Bio je to zatvor koji je potrajao sve do 1954. godine. Šaputalo se da je tu negde pogubljen i general Draža Mihailović. Zatvor je porušen i ni tragova mu više nema. Za vreme Drugog svetskog rata Ada je mnogima pružala utočište, bila je baza za prebacivanje u partizanske odrede u Sremu. Posle rata, u vreme obnove i izgradnje, Narodna armija osniva na Adi Ciganliji veslački klub „Partizan”, a onda se podižu objekti za potrebe kluba, meću njima i veslački bazen koji je završen 1953. godine. Od 1958. Adu urećuju omladinske radne brigade. Prvo je izgraćen nasip za zaštitu od poplava, a zatim kupatilo „Beograd”. Osnovano je nekoliko motonautičkih klubova koji su od 1958. spojeni u jedan – motonautički klub „Beograd”. Na Adi je 1960. godine odvojeno mesto za vikend naselje sa imenom „Partizan”. Dozvole za gradnju dobili su samo „odabrani” i „zaslužni graćani”, a kućice su nicale brzo. Ostali, nepovlašćeni posetioci i ljubitelji Ade, dali su novo ime naselju – „Švalersko”.
Privremeno vikend naselje „Partizan” se širilo i 2002. godine brojalo je tri stotine kućica sa stalnim stanarima. Ada Ciganlija ne može da se zamisli bez splavova i kućica na njima. Stare „adaxije” pričaju da su prvi splavovi napravljeni pred Drugi svetski rat u rukavcu. Tadašnje kremdruštvo okupljalo se na privatnom splavu „Lepa Niverneza” i na njemu su se sunčale glumice i balerine, a oko njega plivali su odvažni momci, tek da bace poneki pogled. Neki drugi izvori kažu da je prvi splav sklepao jedan zatvorenik koji po odsluženju kazne u zatvoru nije mogao ni hteo da napusti Adu. Ostao je u kućici na splavu do kraja života. Prvi splavovi nalazili su se s beogradske strane Ade, a naseljavali su ih boemi, umetnici i razni osobenjaci. Svi splavovi preseljeni su na drugu stranu ostrva kad su započeti radovi na pregraćivanju čukaričkog rukavca. Konačno, 24. jula 1966. godine „Politika” je objavila vest pod naslovom: „Od juče Ada Ciganlija poluostrvo”. „Iako sa znatnim zakašnjenjem, izgradnja prevlake koja će spajati Adu Ciganliju s desnom obalom Save konačno se privodi kraju. Bageri preduzeća ’Ivan Milutinović’ navukli su desetine tona peska i šljunka i juče je desni rukavac Save konačno prestao da postoji. Ada Ciganlija postala je poluostrvo. Graćani, naročito oni mlaći, iskoristili su ovaj dogaćaj i počeli da prelaze prevlakom na Adu. Jednostavno, skinuli su cipele i preko peska i šljunka, zaobilazeći bagere koji rade punom parom, začas su se našli na novom poluostrvu. Predstavnici ’Ivana Milutinović a’ i Direkcije za urećenje Ade održali su kratak sastanak i odlučili da dozvole prelaz pešacima.” Tako je Ada Ciganlija započela trajanje kao poluostrvo.
Ada Ciganlija nalazi se oko tri i po kilometra uzvodno od ušća Save u Dunav i spadala je meću najveća rečna ostrva u Srbiji. Dužina Ade je 6300 metara, širina oko 700, a površina iznosi 272 hektara. Arheološki nalazi alata, konjske opreme i srednjovekovnog oružja koji se čuvaju u Narodnom muzeju i Muzeju grada Beograda, svedoče o nastanjenosti Ade u dalekoj prošlosti. Ada Ciganlija bila je i va žan strategijski položaj za mnoge vojske koje su se smenjivale u osvajanjima i oslobaćanjima Beograda od 16. pa sve do 20. veka. Dva puta su austrijske trupe bile smeštene na Adi – 1688. i sto godina kasnije, kad je tamo bio glavni austrijski vojni logor. Ada je turska reč za ostrvo, to je poznato, ali oko imena Ciganlija postoje dve pretpostavke. Neki tvrde da je to spoj keltskih reči Singa, što znači ostrvo, i Lia, što označava podvodno zemljište. Većina ipak smatra da je ime nastalo po Romima korparima koji su na Adi sekli pruće za pletenje korpi.
Voždovski poklon
O imenu ostrva govore i dve geografske karte Srbije iz 17. veka, obe italijanskih autora. Vičenco Koroneli iz Venecije ucrtao je dva ostrva na Savi, ispod Beograda, i upisao italijanski naziv Izola de Cingari. đakomo Kasteli da Vinjola, kartograf vojvode od Mantove, načinio je kartu koja je štampana u Rimu i objavljena 1689. godine uz odobrenje Vatikana. I na toj karti ostrvo nosi naziv Izola de Cingari. „Daje se svakomu na znanje ot mene verhovnog vožda naroda serbskog kako ja pokloni’ Adu Ciganliju na vodi Savi gospodinu Mladenu Milovanović u i da ona ostaje njegov posed i posed potomaka njegovih koji je mogu uvek deržati i prodati. Dae mu se ova tapija sa mojim imenom i pečatom za bolje verovanje.” Ovim aktom od sedmog aprila 1809. godine Karaćorće je jednostavno poklonio Adu. Na sreću žitelja Beograda, Ada Ciganlija je u privatnoj svojini ostala kratko. Ali, o tome malo kasnije. Te 1809. godine na Adi Ciganliji zbio se još jedan dogaćaj vezan za vojsku. Ruski predstavnik u Srbiji Konstantin Rodofinikin priredio je veliko narodno veselje za ustanike. Iskusnom diplomati nije promakla divlja lepota bujnog rastinja i sočna trava livada kao stvorena za slavlja i uživanja. Pretpostavljamo da je bilo lepo i veselo, ali Rodofinikin je oštro kritikovan što je tim povodom odabrao neurećeno i nenaseljeno ostrvo. O tim danima i tim dogaćajima piše Andra Gavrilović u „Crtama iz osloboćenja Srbije” 1904. godine i pominje dve neštampane pesme Sime Milutinovića Sarajlije „Studeničko slavlje” i „Adsko žalo”. Prema pisanju Gavrilovića, u pesmama su bogate kontrastne slike. Na jednoj su posvećenost ustanika nacionalnom zadatku, a na drugoj razuzdano i raskalašno veselje beogradskih stanovnika na čelu s ruskim poslanikom Rodofinikinom.
O Rodofinikinu je napisano nekoliko pamfleta. Jedan od njih nosio je naslov: „Rodofinikov u Beogradu javni život, Serbov smertni tajni otrov, prirodna gerčka druga zloba, nečajno serbsko vtoro stradanije, novi plan - stari neprijatelj”. Zbog pamfleta je jedan čovek optužen i pogubljen, a Karađorđe je izdao proglas u kome poziva Beograđane da ruskom poslaniku ukažu najveće poštovanje i da njegova naređenja bespogovorno izvršavaju. Turci su se vratili u Beograd posle sloma Prvog srpskog ustanka i 1813. godine poništili su sve donete propise, pa tako i one o podeli imanja.
Minuo je i Drugi srpski ustanak, a knez Miloš je objavio „da će svakog onog, koji se za jednu godinu dana računajući od dana izdanija poziva ne povrati, dobra u Srbiji zaostavš a u begluk uzeti...” Bilo je to 1816, a 1821. godine Ada Ciganlija proglašena je za „begluk”, odnosno državno dobro.
Novinarski bal
Tridesetak godina kasnije, 30. marta 1854, sklopljen je ugovor izmeću varoši Beograda i Same i Mamuta, braće Ejupović a, „kasapa ovdašnjih”, na jednu godinu i osam meseci za zakupninu od 481 talira godišnje. Zakup su morali da plate tri meseca unapred. „Arendatorima je slobodno čistu zemlju razoravati, ili na pašu ili kosidbu upotrebiti, kao što im je slobodno i u celoj Adi stoku pasti; no nije im slobodno u Adi drva i pruće za špekulaciju seći, nego samo koliko bi im za zgrade ili ograde nuždno bilo.” Smatra se da je Ada Ciganlija bila obuhvaćena urbanistič kim planom Emilijana Josimovića iz 1867. godine po kome je Beograd trebalo opasati vencima parkova duž obala Save i Dunava na površini od 50.000 kvadratnih metara. Najsmelija Josimovićeva ideja bila je probijanje tunela ispod Kalemegdana koji bi povezao Savski kej i Dunavsko pristanište. Udruženje srpskih novinara na čelu s Branislavom Nušićem priredilo je 1908. godine na Adi Ciganliji Novinarski bal s ciljem da se prikupi novac za penzioni fond za ostarele i onemoćale novinare. U to vreme novinari nisu imali pravo na penziju. Na Adi je napravljeno šetališ te, podignute su šatre, kafanice, a postavljena su i neka nadleštva: Uprava novinarskog sabora, pošta s telegrafom i telefonom i Komesarijat saborske policije. U šatrama se našlo mnoštvo dućana gde su se mogli kupiti novine, duvan, igračke za decu, slatkiši i liciderska srca. Mlekarski paviljon u ponudi je imao sve mlečne proizvode. Novinarski bal, ili kako su ga neki nazivali sabor, počeo je 30. maja 1908. i trajao je do 1. juna. Goste su od „Gospodarske mehane” do leve obale ostrva prevozili čamci i dve laće, „Arad” i „Morava”, sa kojih se čula vojna muzika. Hrabri ili siromašni na bal su stizali takoće Savom – plivajući. Na Adi se točila rakija, vino i pivo, ali i francuski šampanjac i čuvena beogradska kabeza. Sviralo se, igralo i pevalo do ponoći. Zabave je bilo na ringišpilima, ispred čarobnih ogledala ili tokom cirkuskih predstava. Prirećena su sportska takmič enja u plivanju, veslanju i ribolovu. Ko je želeo mogao je da se okuša sa srećkom velike lutrije. Tokom dogaćanja na Adi Ciganliji svakodnevno je izlazio „Vodeni cvet”, list novinarskog udruženja, a urećivao ga je Branislav Nušić. U zaglavlju lista potpisao se kao Ben Akiba, a napisao je i stihove za uvodnik: „Znaš li šta je, prijo stara, to je Sabor novinara. Po Adi se oni jure, Odvojeni od cenzure! Tu slobodno zbore tek kreke, kreke-krek!” „Vodeni cvet” nudio je ozbiljne i šaljive vesti, telegrame i epigrame, kao i izveštaje s modnih revija ili sportskih takmičenja. List je izvestioi o poseti kralja Petra I – kralj je popio kafu u „čardak kafani”. Za uspomenu na Novinarski sabor posetioci su mogli da se fotografišu „za sekund, kod brzog fotografa”.
Ostalo je zabeleženo da je jedna gospoća rekla mužu: „Znaš, ovde je slikanje sekund. A ti se drukče ne možeš slikati nego samo sekund, jer se stalno ljuljaš.” Novinarski sabor kasnije je dobio ime Trojički i održavan je često, nekad i dva puta godišnje. Tek što su Beograćani počeli da se navikavaju na novinarske sabore na Adi Ciganliji, buknuo je Prvi svetski rat. I na Adi su voćene žestoke borbe sa austrougarskom vojskom koja je Savom nadirala ka Beogradu. Na severnom špicu ostrva sahranjeni su Srbislav Nikanić i Dragan đurćević, ratnici izvićači koji su prvi poginuli na Adi 24. decembra 1914. godine. Po završetku rata Beograđani se vraćaju na Adu. Sve je više brodova, brodića i čamaca. često se prirećuju izletnič ke ture po Savi s nezaobilaznim pristajanjem na Adi Ciganliji. Mnogi graćani zainteresovani su za kupanje tako da je Uprava grada Beograda uoči leta 1930. godine propisala kostime za kupanje. Muški se nisu mnogo razlikovali od ženskih i pokrivali su veći deo tela. U novinama je štampano i uputstvo graćanstvu o korišćenju plaža: „Plaža je podeljena na odeljak za dame i odeljak za gospodu. Muško i žensko, pa makar bili zakoniti muž i žena, ne smeju se mešati. čim se iz čamca iziće i stane na savski pesak, muški moraju na jednu, a ženskadija na drugu stranu.” Pristup u restoran na kupalištu bio je zabranjen „u neodevenom stanju”. Ko je želeo da se osveži, morao se prethodno obući.
„Švalersko” naselje
Na Adi Ciganliji održano je Prvo evropsko prvenstvo u veslanju 1932. godine. Tim povodom podignute su tribine na mestu sadašnjeg Okruglog kupatila za 2500 gledalaca, a očevici tvrde da ih je tokom takmičenja bilo trostruko. Pod pokroviteljstvom kraljice Marije 1936. godine osnovan je prvi veslački klub. Dobio je ime „Veslački klub Beograd”. Za potrebe kluba na Adi je podignuta zgrada od tvrdog materijala. Posle izvesnog vremena u zgradi su prirećivane zabave i okupljanja. Na Adi je podignuto još jedno zdanje, ali o njemu se retko govorilo, najčešće šapatom. Bio je to zatvor koji je potrajao sve do 1954. godine. Šaputalo se da je tu negde pogubljen i general Draža Mihailović. Zatvor je porušen i ni tragova mu više nema. Za vreme Drugog svetskog rata Ada je mnogima pružala utočište, bila je baza za prebacivanje u partizanske odrede u Sremu. Posle rata, u vreme obnove i izgradnje, Narodna armija osniva na Adi Ciganliji veslački klub „Partizan”, a onda se podižu objekti za potrebe kluba, meću njima i veslački bazen koji je završen 1953. godine. Od 1958. Adu urećuju omladinske radne brigade. Prvo je izgraćen nasip za zaštitu od poplava, a zatim kupatilo „Beograd”. Osnovano je nekoliko motonautičkih klubova koji su od 1958. spojeni u jedan – motonautički klub „Beograd”. Na Adi je 1960. godine odvojeno mesto za vikend naselje sa imenom „Partizan”. Dozvole za gradnju dobili su samo „odabrani” i „zaslužni graćani”, a kućice su nicale brzo. Ostali, nepovlašćeni posetioci i ljubitelji Ade, dali su novo ime naselju – „Švalersko”.
Privremeno vikend naselje „Partizan” se širilo i 2002. godine brojalo je tri stotine kućica sa stalnim stanarima. Ada Ciganlija ne može da se zamisli bez splavova i kućica na njima. Stare „adaxije” pričaju da su prvi splavovi napravljeni pred Drugi svetski rat u rukavcu. Tadašnje kremdruštvo okupljalo se na privatnom splavu „Lepa Niverneza” i na njemu su se sunčale glumice i balerine, a oko njega plivali su odvažni momci, tek da bace poneki pogled. Neki drugi izvori kažu da je prvi splav sklepao jedan zatvorenik koji po odsluženju kazne u zatvoru nije mogao ni hteo da napusti Adu. Ostao je u kućici na splavu do kraja života. Prvi splavovi nalazili su se s beogradske strane Ade, a naseljavali su ih boemi, umetnici i razni osobenjaci. Svi splavovi preseljeni su na drugu stranu ostrva kad su započeti radovi na pregraćivanju čukaričkog rukavca. Konačno, 24. jula 1966. godine „Politika” je objavila vest pod naslovom: „Od juče Ada Ciganlija poluostrvo”. „Iako sa znatnim zakašnjenjem, izgradnja prevlake koja će spajati Adu Ciganliju s desnom obalom Save konačno se privodi kraju. Bageri preduzeća ’Ivan Milutinović’ navukli su desetine tona peska i šljunka i juče je desni rukavac Save konačno prestao da postoji. Ada Ciganlija postala je poluostrvo. Graćani, naročito oni mlaći, iskoristili su ovaj dogaćaj i počeli da prelaze prevlakom na Adu. Jednostavno, skinuli su cipele i preko peska i šljunka, zaobilazeći bagere koji rade punom parom, začas su se našli na novom poluostrvu. Predstavnici ’Ivana Milutinović a’ i Direkcije za urećenje Ade održali su kratak sastanak i odlučili da dozvole prelaz pešacima.” Tako je Ada Ciganlija započela trajanje kao poluostrvo.
