Prijem
DO pre dvadesetak godina bi mnogi tempirali odmore prema praznovanju Dana borca, 4. jula i Dana ustanka, 7. jula. Posle su išli dani ustanaka u Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj. Od svih ovih država, jedino se u Crnoj Gori i danas slavi 13. jul, što je zapravo svojevrstan paradoks. Jer, Trinaestojulski ustanak je izbio kao reakcija na Petrovdansku skupštinu prethodnog dana. Ta skupština je proglasila obnovu crnogorske državnosti pod italijanskim protektoratom. Ustanak sledećeg dana je, u stvari, bio prosrpska, proruska, a možda i projugoslovenska reakcija. Današnjoj crnogorskoj državi bi bolje pristajao 12. jul.
Hrvati su, naravno, ukinuli praznovanje dana kada su se srpski ustanici okupili u selu Srb, 27. jula. Sada slave 22. jun, dan kada je grupa hrvatskih komunista, koje do tada nije proganjala ustaška država, otišli u šumu plašeći se represalija nad komunistima posle napada na SSSR.
Kod Srba vlada određena zbunjenost oko ustanka. Prevladalo je mišljenje da dan kada je Žikica Španac ubio dva srpska žandara (od njih jednog izbeglicu) na vašaru, ne treba da se slavi. Pa opet, kako ne slaviti ustanak naroda koji se jedini podigao protiv Nemaca, stvorivši najveću slobodnu teritoriju u okupiranoj Evropi? Odbacivanje komunističke svečarske propagande ne treba da znači i odbacivanje srazmerno najmasovnije antifašističke borbe u Evropi.
Naravno, antifašizam Srba i nekih drugih naroda na Balkanu nije bio isključivo komunistički. U stvari, otpor okupatoru nikada nije ni prestajao. Prvog dana posle kapitulacije već su u Mačvi ginuli nemački vojnici i oficiri. Inače, naša je vojska nanela u Aprilskom ratu neprijatelju prilične gubitke, s obzirom na kratko trajanje tog rata i ogromnu nemačku nadmoć. A za heroje tog rata, kao što je kapetan Aleksandar Berić, koji je činio čuda svojim rečnim brodom, gotovo se i ne zna.
Komunistički režim je svojim monopolom na sećanje naneo dosta štete i svojim herojima. Slavljeni su uglavnom uspesi partizana, a rat je, pogotovo na filmu, slavljen kao niz spektakularnih pobeda. U zvaničnoj komunističkoj slici borbe nije bilo mesta za sumnju, niti za priznanje poraza i grešaka, a o bratoubilačkomratu i političkoj konfuziji da i ne govorimo. Borba je predstavljana crno-belo, kao zajednička, podjednako raspoređena borba svih naših naroda i narodnosti, protiv okupatora i šačice domaćih izdajnika, pod nepogrešivim vođstvom Tita i Partije.
Stvarnost je bila manje svečana, a žrtve su bile mnogo strašnije. U jednoj zemlji gde se borio možda najveći broj raznih vojski u Evropi (partizani, najmanje dve vrste četnika, ustaše, domobrani, nedićevci, ljotićevci, plava i bela garda u Sloveniji, mnoštvo muslimanskih milicija, balisti, Italijani kao redovna vojska i kao crnokošuljaši, a kasnije i kao partizani, Nemci - Vermaht i SS, mađarski honvedi, mađarski njilaši, Bugari, Ruski zaštitni korpus, Crvena armija, albanski partizani pri kraju rata, nešto malo Engleza i Amerikanaca, Bugari kao saveznici od septembra 1944...), otpor je bio mnogo skuplji nego što izgleda.
Recimo, beogradski ilegalci u kultnoj seriji "Otpisani" tamane neprijatelje sa šarmom i humorom. U stvarnosti su hvatani u roku od nekoliko meseci, završavali u mukama ili koncentracionim logorima (1943. godine su praktično svi ilegalci pohapšeni). Čini mi se da je njihov heroizam veći zbog tog skoro sigurnog stradanja.
Danas ljude zbunjuje dvojstvo pokreta otpora među Srbima. Mnogi Srbi smatraju da je ta podeljenost srpski usud. Međutim, toga je bilo i drugde. I Poljaci, i Grci, i Francuzi, pa čak i Albanci u Albaniji su imali višestruke pokrete otpora, često jednako zavađene kao i naši. I po tim zemljama su pokreti otpora ulazili u neobične političke saveze, sve do kolaboracije sa okupatorom. Saveznici su pak sledili svoje interese. Angloamerikanci su hladnokrvno uskratili pomoć poljskim "četnicima" (Armiji Krajovi), dok je Crvena armija čekala da Nemci unište njihov ustanak u Varšavi, ne želeći da pomogne svojim političkim protivnicima.
U svakom slučaju, srazmerno nijedan narod nije dao više boraca antifašizma od Srba. To mora da se pamti. Ali ne kao prigodna svečanost za legitimisanje jedne ideologije i režima, kao nekad. Nisu Tito i Partija bili glavni uzrok heroizma i žrtve, već rodoljublje i želja za slobodom i pravdom.
Predrag Marković
Izvor: Novosti
Hrvati su, naravno, ukinuli praznovanje dana kada su se srpski ustanici okupili u selu Srb, 27. jula. Sada slave 22. jun, dan kada je grupa hrvatskih komunista, koje do tada nije proganjala ustaška država, otišli u šumu plašeći se represalija nad komunistima posle napada na SSSR.
Kod Srba vlada određena zbunjenost oko ustanka. Prevladalo je mišljenje da dan kada je Žikica Španac ubio dva srpska žandara (od njih jednog izbeglicu) na vašaru, ne treba da se slavi. Pa opet, kako ne slaviti ustanak naroda koji se jedini podigao protiv Nemaca, stvorivši najveću slobodnu teritoriju u okupiranoj Evropi? Odbacivanje komunističke svečarske propagande ne treba da znači i odbacivanje srazmerno najmasovnije antifašističke borbe u Evropi.
Naravno, antifašizam Srba i nekih drugih naroda na Balkanu nije bio isključivo komunistički. U stvari, otpor okupatoru nikada nije ni prestajao. Prvog dana posle kapitulacije već su u Mačvi ginuli nemački vojnici i oficiri. Inače, naša je vojska nanela u Aprilskom ratu neprijatelju prilične gubitke, s obzirom na kratko trajanje tog rata i ogromnu nemačku nadmoć. A za heroje tog rata, kao što je kapetan Aleksandar Berić, koji je činio čuda svojim rečnim brodom, gotovo se i ne zna.
Komunistički režim je svojim monopolom na sećanje naneo dosta štete i svojim herojima. Slavljeni su uglavnom uspesi partizana, a rat je, pogotovo na filmu, slavljen kao niz spektakularnih pobeda. U zvaničnoj komunističkoj slici borbe nije bilo mesta za sumnju, niti za priznanje poraza i grešaka, a o bratoubilačkomratu i političkoj konfuziji da i ne govorimo. Borba je predstavljana crno-belo, kao zajednička, podjednako raspoređena borba svih naših naroda i narodnosti, protiv okupatora i šačice domaćih izdajnika, pod nepogrešivim vođstvom Tita i Partije.
Stvarnost je bila manje svečana, a žrtve su bile mnogo strašnije. U jednoj zemlji gde se borio možda najveći broj raznih vojski u Evropi (partizani, najmanje dve vrste četnika, ustaše, domobrani, nedićevci, ljotićevci, plava i bela garda u Sloveniji, mnoštvo muslimanskih milicija, balisti, Italijani kao redovna vojska i kao crnokošuljaši, a kasnije i kao partizani, Nemci - Vermaht i SS, mađarski honvedi, mađarski njilaši, Bugari, Ruski zaštitni korpus, Crvena armija, albanski partizani pri kraju rata, nešto malo Engleza i Amerikanaca, Bugari kao saveznici od septembra 1944...), otpor je bio mnogo skuplji nego što izgleda.
Recimo, beogradski ilegalci u kultnoj seriji "Otpisani" tamane neprijatelje sa šarmom i humorom. U stvarnosti su hvatani u roku od nekoliko meseci, završavali u mukama ili koncentracionim logorima (1943. godine su praktično svi ilegalci pohapšeni). Čini mi se da je njihov heroizam veći zbog tog skoro sigurnog stradanja.
Danas ljude zbunjuje dvojstvo pokreta otpora među Srbima. Mnogi Srbi smatraju da je ta podeljenost srpski usud. Međutim, toga je bilo i drugde. I Poljaci, i Grci, i Francuzi, pa čak i Albanci u Albaniji su imali višestruke pokrete otpora, često jednako zavađene kao i naši. I po tim zemljama su pokreti otpora ulazili u neobične političke saveze, sve do kolaboracije sa okupatorom. Saveznici su pak sledili svoje interese. Angloamerikanci su hladnokrvno uskratili pomoć poljskim "četnicima" (Armiji Krajovi), dok je Crvena armija čekala da Nemci unište njihov ustanak u Varšavi, ne želeći da pomogne svojim političkim protivnicima.
U svakom slučaju, srazmerno nijedan narod nije dao više boraca antifašizma od Srba. To mora da se pamti. Ali ne kao prigodna svečanost za legitimisanje jedne ideologije i režima, kao nekad. Nisu Tito i Partija bili glavni uzrok heroizma i žrtve, već rodoljublje i želja za slobodom i pravdom.
Predrag Marković
Izvor: Novosti
