VIZANTIJA

Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867-1081 g.)

Vladaoci makedonske loze i učvršćivanje dinastije

Od 867 do 1025 g. vizantisko carstvo je doživelo sto pedeset godina jedinstvenog sjaja. Ono je imalo sreću da mu za to vreme bude na čelu niz vladara koji su, skoro svi, bili znameniti ljudi. Vasilije I, osnivač dinastije (867-886 g.), Roman Lakapin (919-944 g.), Nikifor Foka (963-969 g), Jovan Cimiskije (969-976 g.), slavni otmičari prestola koji su upravljali zemljom pod nazivom zakonitih vladara, Vasilije II, najzad, koji je vladao čitavo pola veka (976-1025 g.), nisu bili vizantiski carevi kakvi se obično zamišljaju. To su bili ljudi odlučni i prekaljeni, često bezobzirni i nemilosrdni, samovoljni i jaki, više se brinući da uliju strah nego ljubav; ali su to bili državnici, zaneseni mišlju o veličini carevine, čuveni ratnici čiji je život protekao po logorima, meću vojnicima u kojima gledaju i vole osnovne čiiioce monarhiske moći; to su bili vešti administratori, uporne i nesalomljive snage, i koji se ni pred čim nisu ustezali kada je trebalo osigurati opšte dobro. Oni nisu marili nepotrebne izdatke, već su se jedino brinuli da uvećaju narodno bogatstvo; sjajna dvorska raskoš, prazni blesak pratnji i svečanosti zanimali su ih samo ukoliko su služili njihovoj politici ili održavali ugled cara i carstva. Surevnjivi na svoju vlast, oni, uglavnom, nisu imali ljubimaca; osim nekoliko moćnih ličnosti, kao parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, vanbračni sin Romana Lakapina, koji je bio za vreme pet careva i preko četrdeset godina (944-988 g.) duša vlade, njihovi su savetnici mahom bili neznatni ljudi koje su uzimali u službu i čiji su ostajali gospodari. Veoma slavoljubivi, srca prepunog najplemenitijih stremljenja, oni su hteli da načine od vizantiskog carstva najveću silu istočnog sveta, zatočnika jelinizma i pravoslavlja; i veličanstvenim naporom svoga oružja, okretnom veštinom svoje diplomatije, odlučnošću svoje uprave, oni su ostvarili svoj san i od svoga doba stvorili pravo doba preporoda, jedan od najslavnijih trenutaka dugotrajne vizantiske istorije.

Kada se Vasilije I popeo na presto, položaj monarhije bio je još neobično težak: izgledalo je da celu državu treba iz osnova preurediti. Surovi seljak, koji se pomoću zločina uzdigao do najviše vlasti, on je imao sve osobine potrebne za izvršenje toga teškog zadatka: on je bio uman, podjednako želeći da zavede red u monarhiji i da joj povrati spoljni ugled, dobar administrator, odličan vojnik, težeći iznad svega da potpuno učvrsti svoju carsku vlast. Za vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine on je umeo da dovede u red poslove monarhije i da, veličinom učinjenih usluga, osigura sudbinu svoga doma. Njegov sin Lav VI (886-912 g.), čija je vladavina od veoma velike važnosti po administrativnu istoriju carstva, nastavi - ma koliko da se inače razlikovao od svoga oca po svojoj ljubavi za sedenjem kod kuće, svojim nadriučevnjačkim manijama i svojom slabošću prema ljubimcima - rad na učvršćivanju dinastije sa sličnom upornošću: da bi prestolu osigurao naslednika, on nije prezao da se četiri puta ženi, i time unese sablazan među savremenike, niti da se zavadi sa crkvom i njenim poglavarem, patrijarhom Nikolom. Ali, po tu cenu, u Vizantiji se tada prvi put rodila misao o zakonitom pravu na presto jedne vladarske porodice. Dva prva makedonska cara bili su ti koji su, prema rečima jednog savremenika, "dali carskoj vlasti snažan koren iz koga su se razvile veličanstvene grane dinastije". Otada je bilo teže da se sruši drvo tako duboko usađeno; posle toga je bila stvorena carska loza, čiji članovi dobiše naziv porfirogeniti ("rođeni u purpuru"), i narodna privrženost, podanička odanost toj lozi. To je pretstavljalo za monarhiju, potresanu mnogobrojnim bunama, povoljnu i značajnu po posledicama novinu.

Razume se da prevrati nisu čak ni tada izostali. Nemiri, koji su izbijali za vreme burnog maloletstva Konstantina VII, sina Lava VI (912-959 g.), dali su prilike Romanu Lakapinu da se dočepa vlasti za četvrt veka (919-944 g.). Nešto docnije, kada je Roman II, sin Konstantina VII, umro posle četvorogodišnje vladavine (959-963 g.), vladina slabost, za vreme maloletstva njegovih sinova Vasilija II i Konstantina VIII, izazvala je ustanak pomoću koga je na vlast došao Nikifor Foka (963-969 g.) i kobni državni udar koji je, posle ubistva Nikifora, načinio carem Jovana Cimiskija (969-976 g.). Ali nijedan se od ovih nasilnika nije usudio da ukloni sa prestola zakonite potomke Vasilija I. Roman Lakapin je, zvanično, delio vlast sa Konstantinom VII, dok ga je, u stvari, naterao da se povuče u zasenak svoje marljive naučničke radinosti. Nikifor Foka i Lovan Cimiskije dopustili su deci Romana I da vladaju samo po imenu i trudili su se da pomoću stupanja u brak sa princezama iz carske porodice dadu svome nasilnom prisvajanju prestola izgled zakonitog prava. Posle njih, sasvim prirodno, vlast je ponovo došla u ruke pretstavniku makedonske loze koji je bio postao punoletan, velikog cara Vasilija II. Dinastija je bila tako dobro utvrđena da su, u ovoj istočnoj monarhiji, mogle vladati i same žene, sinovice Vasilija II, Zoja (1028-1050 g.), koja je delila presto sa svoja tri uzastopna muža, i Teodora (1054-1056 g.); i te su princeze bile omiljene u narodu, što dokazuje buna iz 1042 g. kada je Mihailo V bio oboren stoga što je hteo da zbaci sa prestola Zoju i nezadovoljstvo na koje je naišao Konstantin Monomah kada je bio izazvao sumnju da je nameravao da ukloni obe carice. Nikada se još nešto slično nije dogodilo u Vizantiji i javno mnjenje je otvoreno izražavalo da "onaj koji vlada u Carigradu konačno je uvek pobednik", što je nasilno osvajanje prestola označavalo ne samo kao zločin, već, što je još gore, kao glupost.

Kako se desilo, međutim, da su otmičari prestola bili vrsni ljudi i znamenite vojskovođe, carstvo je moglo da podnese bez potresa političku nesposobnost Konstantina VII, neuredni život Romana II i dugotrajno maloletstvo njegovih sinova, i čitav vek i po ono je imalo na vrhu ljude koji su se u vođenju državnih poslova odlikovali jedinstvom pogleda i čvrstinom pravca, što u Vizantiji već davno nije bio slučaj. Zahvaljujući, najzad, sudelovanju saradnika visoke vrednosti, vojskovođa kao što su bili Kurkua, Foka, Sklir, ministara kao što je bio parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, carevi iz makedonske dinastije mogli su da u ogromnoj meri prošire državu i da joj pruže jedinstveni sjaj. Napad koji je bio preduzet na svima granicama i bio krunisan velikim uspesima; diplomatski rad koji je dopunjavao vojničke rezultate i okupljao oko monarhije povorku vazalnih naroda; vizantiski uticaj koji se širio na ceo istočni svet čak do Zapada; jaka vlada koja se odlikovala velikim zakonodavnim delima; centralizovana, vešta i iskusna administracija koja je, pomoću opšteg jelinističkog obeležja, opšteg ispovedanja pravoslavlja, umela da osigura carstvu jedinstvo koje je izgledalo neostvarljivo zbog raznorodnosti rasa: eto šta su sve Vizantiji donele sto pedeset godina vladanja makedonskih careva. I ma da nisu uspeli, uprkos svojim naporima, da otklone velike opasnosti koje su pretile blagostanju zemlje, da reše agrarno i društveno pitanje koje se nametalo sa uznemiravajućom žestinom, da ukrote feudalno plemstvo uvek spremno na pobunu, da spreče slavoljubive poglavare istočne crkve da izazovu šizmu i, odvajajući zauvek Vizantiju od Rima, da poljuljaju čvrstinu monarhije; ma da je makedonska loza ostavila pri kraju carstvo neotporno prema Normanima i Turcima i otvorila vrata dugotrajnom rasulu (1057- 1081 g.), ipak, za vreme jednog veka i po, pod dinastijom koju je osnovao Vasilije I, Vizantija je doživela veliku slavu i sjaj. U X i XI veku Carigrad je bio najblistavije središte evropske civilizacije i, kao što je na jednom mestu rečeno, "Pariz srednjega veka".

Borba sa Bugarima. - Još više nego arabljanski rat, bugarski rat je glavni događaj spoljašnje vizantijske istorije u X veku.

U početku X veka opasnost od Bugara je bila veća nego ikada. Prostorno bugarska država se pružala od oblasti smeštenih severno od Dunava do Balkana, a na zapadu je dopirala do Pinda. U moralnom pogledu, stapanjem, u to doba već potpunim, između bugarskog i slovenskog življa, Bugarska je pretstavljala jednorodnu državu u kojoj je monarhiska vlast bila uhvatila dubok koren, u kojoj je primanje hrišćanstva osiguralo jedinstvo vere, u kojoj se, u dodiru sa Vizantijom, narod bio uzdigao do prilično visokog stupnja civilizacije. Sve ovo navodilo je bugarske vladaoce da spore vizantiskim carevima prevlast na Balkanskom Poluostrvu. Da se ostvari taj slavoljubivi san dovoljan je bio jedan čovek; Borisov sin, car Simeon (893-927 g,). Odgajen u Vizantiji, gde se nalazio kao talac, zanesen raskošju i civilizacijom Vizantinaca, on je maštao da osvoji Carigrad i da stavi na svoju glavu krunu Konstantinovih naslednika. Više od jednog veka pravi rasni rat vodio se između Grka i Bugara.

Borba otpoče 889 g., i, što je naročito značajno, razlozi su bili ekonomske prirode. Kada je Lav VI bio naredio da se stovarišta, koja su bugarski trgovci imali u Carigradu, prenesu u Solun, Simeon objavi rat. Upad Ugara, najmljenih od Vizantinaca, primora bugarskog vladaoca na povlačenje (893 g.). Ali posle smrti Lava VI, nemiri, koji su izbili za vreme maloletstva Konstantina VII, pružiše mu priliku da se povrati. 913 g, on se pojavi ispred Carigrada; 914 g. zauze Adrijanopolj; 917 g, potuče kod Anhijala carsku vojsku. I, sav ponosan sa svojih uspeha, Simeon se proglasi za "cara Bugara i Grka"; zatim osnova, u svojoj prestonici Preslavu, nezavisnu bugarsku patrijaršiju; samo mu je još bilo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša 924 g. Ali, da bi vizantiska prestonica pala, potrebno je bilo napasti je i sa kopna i sa mora, a Simeon nije imao mornarice. Izgleda takođe da je za vreme sastanka sa Romanom Lakapinom potpao, kao nekada Atila pred sv. Lavom, pod uticaj svega što je bilo prestiža i civilizacije u toj starodrevnoj carskoj veličanstvenosti. On otstupi i napusti svoj lepi dugo snevani san. I ma da se za vreme Simeona rascvetala u njegovom carstvu, a naročito u njegovoj prestonici Velikom Preslavu, duhovna i umetnička kultura zbog koje je zaslužio da se nazove bugarskim Karlom Velikim, zastoj pred Carigradom označi propast bugarskih stremljenja. Kada Simeon umre (927 g.), opadanje je već bilo otpočelo.

Ono je sve naglije išlo u sunovrat za vreme duge vladavine njegovog sina Petra (927-969 g.). U toku tih četrdeset godina Bugarska je sve više postajala prirepak carstva, i dok je Vizantija jačala, njena stara suparnica je iz dana u dan slabila. Nasuprot kraljevskoj vlasti koja je popuštala, velikaši su se uzdizali; versko jedinstvo je bilo dovedeno u pitanje bogomilskom jeresi; bugarska narodnost se raspadala. Čas odmazde približavao se za Vizantince.

On kucnu 967 g. Nikifor Foka odbi danak koji je carstvo još uvek plaćalo Bugarima i zajedno sa Svjatoslavom, velikim knezom kijevskim, napade na Bugarsku. Ali se Svjatoslavu dopade osvojena zemlja; on se u njoj smesti i odbi da iziđe (968 g.). Smrću cara Petra i ubistvom Nikifora (969 g.) položaj se pogorša. Kada se Jovan Cimiskije, pope na presto postojala je opasnost od ruskog upada čak i u samo carstvo; Svjatoslav pređe Balkan, opustoši Filipopolj (Plovdiv, 970 g.) i poseja strah i u samoj prestonici. Srećom, Rusi biše potučeni kod Arkadiopolja (Lile-Burgas, 970 g.), i car je mogao tada da preduzme protiv njih veliki vojni pohod (971 g.). Dok je vizantiska flota išla uz Dunav, Cimiskije pređe Balkan, zauze Preslav, opsede Svjatoslava kod Dorostola (Silistrija) i primora ga da se pokori i da napusti zemlju. Bugarska bi prisajedinjena carstvu, a nezavisna patrijaršija bi ukinuta; pobedonosni jelinizam proširi granice carstva do Dunava.

Ipak, oko Prespe i Ohrida, narodni živalj, pod upravom kneza Nikole i njegovih sinova, uporno se opirao. Zahvaljujući nemirima koji izbiše u početku vladavine Vasilija II, jedan od Nikolinih sinova, car Samuilo (976-1014 g.), osnova makedonsko slovensko carstvo. Za deset godina, od 976 do 986 g., on oslobodi dunavsku Bugarsku, osvoji Makedoniju i Tesaliju i prodre do Peloponeza. Da bi srušili to ogromno carstvo koje se prostiralo od Dunava do Jadranskog Mora, morali su Grci da vode rat preko trideset godina (986-1018 g.). Na njegovom čelu je za sve vreme bio Vasilije P, koji je zbog svoje uporne energije i surovih pobeda dobio naziv Bugaroubica.

986 g. Vasilije II preduze napad i prodre u Bugarsku, ali bi ozbiljno potučen kod Trajanovih Vrata na Balkanu. Deset godina je prošlo pre no što je mogao da nastavi borbu, i za vreme tih deset godina Samuilo nije prestajao da proširuje svoju državu od Dunava do Jadranskog i Jegejskog Mora. Ali 996 g. on pretrpe poraz na obalama Sperhija; Grčka mu se izmače; izgubi bitku i ispred Soluna, i jedan deo dunavske Bugarske pade u carske ruke (1000 g.). Makedonsko slovensko carstvo ipak ostade neosvojivo. 1001 g. Vasilije II pokuša da ga uništi. On postepeno zauze okolna mesta, Veriju (Ber), Serviju, Voden. Opkoljen u planinama, Samuilo se oslobodi i opljačka Adrijanopolj (1003 g.) Ali. je car uporno produžavao i sužavao opsadu, zauzimajući Skoplje, osvajajući donju i srednju Makedoniju (1007 g.), vodeći rat sa velikom svirepošću. Samuilo je izbegavao bitke sa postrojenim vojskama; konačno, ipak, njegove trupe biše potučene u klancu Kimvalongu, na putu izmeću Sereza (Ser) i Melnika (29 jula 1014 g.). Car nije preživeo ovaj poraz; on umre nešto malo kasnije (15 septembra 1014 g.). To je bio kraj makedonskog slovenskog carstva.

Naslednici velikog makedonskog cara produžiše još četiri godine borbu, otimajući se u isto vreme o presto. 1018 g. u zemlji je ipak bio potpuno uspostavljen mir, i vizantiski car, na svome pobedonosnom putovanju, starao se da je preuredi. On je to činio sa umešnom obazrivošću, štedeći administrativne običaje i način života pobeđenih, trudeći se da zadobije velikaše, zadržavajući staro versko uređenje koje je imalo na čelu nezavisnog arhiepiskopa u Ohridu. I tako, posle mnogo godina, Vizantija je ponovo postala gospodar na celom Balkanskom Poluostrvu, a na svome putu kroz Grčku do Atine, kao i za vreme triumfa koji je proslavio sa velikim sjajem u Carigradu (1019 g.), Vasilije II mogao se s pravom ponositi da je povratio carstvu moć kakvu ono nije imalo već vekovima.

Ponovno osvojenje južne Italije i vizantiska politika na Zapadu.- U isto vreme dok su na Istoku pobedonosno širili granice carstva, vladaoci od makedonske loze nastavili su na Zapadu slavoljubivu politiku svojih prethodnika.

Nikada se Vizantinci nisu bili odrekli prava na Italiju; sećanje na Ravenu, staru prestonicu egzaharta, nije im davalo mira. Slabost poslednjih karolinških careva, rasulo u južnoj Italiji raskomadanoj između langobardskih kneževa i sve veća opasnost od muslimanskog napada pružiše Vasiliju I željenu priliku da se umeša u političke prilike na Poluostrvu i da pokuša da ostvari svoje težnje. Car je bio stavio sebi u zadatak da obnovi na celom Sredozemnom Moru stari vizantiski uticaj, da istera iz Jadranskog i Tirenskog Mora muslimanske gusare i da suzbije afričke i sicilijanske Saracene. Čim je stupio na presto, on preduze na Zapadu odlučnu borbu. Nije uspeo, istina, da povrati Siciliju, gde Sirakuza pade 878 g. u ruke nevernika, ali je zaveo red na Jadranskom Moru, obnovio vizantiski savez sa Mlecima, ponovo vratio Hrvate pod grčku vrhovnu vlast. Osvojio je, što je naročito važno, Bari (876 g.), Tarent (880 g.) i Kalabriju (885 g.) i nametnuo vizantisko pokroviteljstvo langobardskim kneževima. Dve nove teme, Langobardija i Kalabrija, bile su osnovane u južnoj Italiji: to je pretstavljalo dobru naknadu za izgubljenu Siciliju.

Slabost Lava VI dovela je trenutno u pitanje ovaj srećni ishod. Pošto su zauzećem Taormine (902 g.) bili završili pokorenje Sicilije, Arabljani su mogli da osvoje Kalabriju i da se utvrde čak do Kampanije. Ali pobedom kod Gariljana (915 g.) nanovo je bila obezbeđena vizantiska premoć u Italiji i, u toku celog jednog veka, uprkos neprestanim saracenskim navalama, uprkos suparništvu nemačkih careva, Grci održaše svoju vlast u celoj južnoj polovini Italije. Tome poslu je takođe slavna vladavina Vasilija II posvetila napore makedonske dinastije. Pobedom kod Kane (1018 g.), koju su carske trupe odnele nad pobunjenim stanovništvom Apulije, bio je povraćen vizantiski uticaj od Ređa i Baria do kapija papske države. I pod carskom administracijom, veštom u rasprostiranju jelinskog uticaja, naročito zahvaljujući grčkom sveštenstvu i grčkim manastirima, Južna Italija ponovo postade prava Velika Grčka: značajan dokaz o moći širenja i o snazi prosvetiteljskog pretapanja koje su u X i XI veku bile osnov veličine vizantiskog carstva.

Pojavljivanjem nemačkih careva oko polovine X veka ipak su bile stvorene izvesne prepreke vizantiskoj politici. Kada se Oton I spustio u Italiju, kada je uzeo naziv cara, grčki ponos je to s teškom mukom podnosio, jer mu se činilo kao nasilno prisvajanje. Još je gore bilo kada Oton raširi svoju vrhovnu vlast nad langobardskim kneževima, vazalima Vizantije, i kada upade na grčko zemljište i napade Bari (968 g.). Nikifor Foka se odlučno odupre. Ali njegovom smrću vizantiska politika bi izmenjena; nastupi sporazum potvrđen venčanjem Otona II sa Teofanom (972 g.). Ipak sloga nije dugo trajala: germanske težnje nisu mogle da se izmire sa vizantiskim zahtevima. Nemački carevi su, mećutim,postigli sasvim osrednji uspeh. Oton II upade u Kalabriju i bi potučen kod Stila (987 g.); Henrik II uzaludno podupiraše apulisku pobunu i pretrpe poraz u svojim napadima na grčku Italiju (1022 g.). Po smrti Vasilija II, kao u Aziji, kao u Bugarskoj, Vizantija je bila svemoćna i u Italiji.

Diplomatsko delo: vazali carstva. - Zahvaljujući svojim velikim vojnim uspesima, grčko carstvo se u X veku prostiralo od Dunava do Sirije i od italijanskih obala do jermenskih visoravni. Ali je vešta diplomatija proširila daleko izvan ovih granica delokrug rada monarhije. Oko carstva se nalazio čitav niz vazalnih država koje su sačinjavale ispred granice prvu odbranbenu liniju i koje su naročito rasprostirale po svetu vizantiski politički uticaj i civilizaciju.

U Italiji Mleci, potpuno grčki po svome poreklu i po svojim običajima, bili su najverniji i najpokorniji vazal carstva. Toga radi carevi su im bili poverili nadzor nad Jadranskim Morem i, od kraja X veka (992 g.), priznali im široke trgovačke povlastice koje su pripremile njihovu buduću veličinu. U Južnoj Italiji republike Napulj, Gaeta, a naročito Amalfi, nalazile su se u krugu vizantiskog uticaja. Najzad, langobardski kneževi Salerna, Kapue i Beneventa, ma da nešto nepouzdaniji, bili su prihvatili uglavnom grčko pokroviteljstvo. - Na severozapadu Balkanskog Poluostrva i na celoj jadranskoj obali slovenske države Hrvatska i Srbija, koje je Vasilije I bio preveo u hrišćanstvo i doveo pod vizantiski uticaj, bile su carstvu korisni saveznici, naročito protiv Bugara. - Na Istoku, u primorju Crnoga Mora, Herson, više vazal nego podanik, pretstavljao je dragocenu osmatračnicu, važno oruđe političke i ekonomske delatnosti prema varvarskim narodima, Kazarima, Pečenezima, Rusima, koji su stanovali u oblasti obližnjih stepa. - Na Kavkazu kneževi Alanije, Avazgije, Albanije, bili su gordi što nose vizantiske titule i što primaju novčanu pomoć od Vizantije. Jermenske države, najzad, otrgnute ispod arabljanskog uticaja, snabdevale su carstvo hiljadama vojnika i vojskovođa. I jermenski bagratidski kralj, kao i kneževi Vaspurahana, Tarona, Ivirske, bili su verni štićenici i sluge monarhije, u očekivanju da Vasilije II pripoji njihove oblasti jednu za drugom svojoj carevini.

Versko delo: pokrštavanje Rusije. - Ali izvan ovih oblasti koje su se nalazile pod grčkim pokroviteljstvom, vizantiska prosvetiteljska delatnost pružala se još dalje: kao uvek, hrišćanski propovednici su potpomagali posao diplomata. Obraćanje Rusa u hrišćanstvo tome je očevidan dokaz.

Od sredine IX veka Vizantija je bila u odnosima sa Rusijom. U nekoliko mahova, počevši od neizazvanog napada iz 860 g., kijevski pustolovi bejahu zagrozili Carigradu svojim navalama (907 g. i 941 g,); osim toga, carevi su vrlo rado vrbovali vojnike iz redova tih smelih ratnika, a ruski trgovci su pohađali vizantiska tržišta. Poseta kneginje Olge Vizantiji (957 g) i njeno prelaženje u hrišćanstvo učinili su te odnose još tešnjim. Ali naročito je odlučan događaj bio, krajem X veka, primanje hrišćanstva od strane velikog kneza kijevskog Vladimira. 988 g., da bi ugušio feudalne pobune, Vasilije II dobio je na zahtev od kijevskog kneza 6000 najamnika; u zamenu, Vladimir je zaprosio ruku jedne vizantiske princeze, i da bi carski dvor, koji se kolebao, prisilio da se odluči, on zauze Herson. Vasilije II popusti zahtevima varvarskog vladara, ali ga nagovori da se pokrsti. Vladimir primi krštenje u Hersonu (989 g.), zatim ga nadmetnu svome narodu u Kijevu. I otada je hrišćanska Rusija uzela za obrazac vizantisku civilizaciju; ona primi od Vizantije, zajedno sa pravoslavljem, i njenu umetnost, njenu književnost, njene običaje. Posle Vladimira, njegov sin Jaroslav (1015-1054 g.) nastavi i dovrši delo i stvori od Kijeva, svoje prestonice, takmaca Carigradu i jedan od najlepših gradova na Istoku. Vladimir je bio ruski Klodovik; Jaroslav postade ruski Karlo Veliki. Ali i jedan i drugi imaju da zahvale Vizantiji za svoju veličinu u svakom pogledu.

Unutrašnja vladavina i vizantijska civilizacija u X veku

Tako, u X veku, vizantijsko carstvo je bilo pravo svetsko carstvo, čiji su se uticaj i stremljenja prostirali na skoro ceo civilizovani svet. Njegovo tadašnje unutrašnje uređenje bilo je isto tako čvrst oslonac njegove moći i njegovog ugleda.

Upravljanje carstvom. - Grčki car - vasileus, kako se zvanično nazivao - bio je, zaista, vrlo velika ličnost. Naslednik rimskih careva, on je bio, kao i oni, u isti mah i vrhovni vojni zapovednik i živi izraz zakona. U dodiru sa istočnim monarhijama postao je svemoćni gospodar (despot, autokrator), car po prevashodstvu, takmac i naslednik Velikog Kralja (vasileus). Hrišćanstvo mu je dalo jednu potvrdu i jedan ugled više. Božji izabranik, činom miropomazanja obdaren božanskom vlašću, Božji namesnik i pretstavnik na zemlji, on je dobijao nešto od božanske prirode. Na dvorskim svečanostima, u složenosti dvorske etikete, raskošne i malo detinjaste u isti mah, čije je obrede Konstantin Porfirogenit pobeležio u svome delu O ceremonijalu, u svima ispoljavanjima te politike razmetanja i sjaja kojom se Vizantija uvek hvalisala da zadivljuje i zasenjuje varvare, car je izgledao kao nadzemaljsko biće. Isto tako, sve što je bilo u vezi sa njegovom ličnošću smatrano je "svetim", a umetnici su okružavali njegovu glavu svetlim krugom (nimbusom) kao što su to činili na slikama božanskih lica i svetitelja.

Vladalac po božanskom pravu, neograničen i samodržac, car je usretsredio u svojoj ruci celokupnu vlast; prema tome nije teško uvideti koliko je carstvu bilo od koristi ovo jedinstvo upravljanja kada je ruka koja je držala uzde bila čvrsta; a ona je to često bila. Ništa u vizantiskim zakonima nije činilo protivtežu ovoj vrhovnoj moći. Senat je postao običan državni savet sastavljen od poslušnih visokih činovnika; narod je bio prost puk, često buntovan i smutljiv, koji je trebalo hraniti i zabavljati. Crkva, i mimo mesta koje je zauzimala u vizantiskom društvu, i mimo opasnosti koja se rađala usled njenog bogatstva i njenog slavoljublja, bila je, naročita posle svršene borbe oko ikona, potčinjenija državi više nego ikada. Jedino je vojska pretstavljala snagu koja se često izražavala u vojničkim bunama i ustancima. Iako nije potpuno otklonilo ovu opasnost, napredovanje pojma o zakonitom pravu na presto učinilo ju je manje čestom i manje pogibeljnom po dinastiju.

Vizantijska administracija i njeno delo. - Ovoj samodržačkoj vladavini, podjednako neograničenoj i sveobuhvatnoj kako u svetovnom tako i u verskom pogledu, stojala je u službi iskusna administracija, odlično centralizovana i izvanredno disciplinovana. U prestonici, oko vladara, ministri, stojeći na čelu mnogobrojnog činovništva, upravljali su državom s vrha i prenosili širom monarhije gospodarevu volju. Pod njihovom upravom radila su nebrojena nadleštva gde su se izučavali po-lovi do u pojedinosti i spremale odluke. Kao nekada Rim, i Vizantija je vladala svetom pomoću svoje odlično organizovane birokratije. U provincijama, gde je sistem tema bio postao jedina osnova administrativnog ustrojstva (oko sredine X veka bilo je 30 tema, 18 u Aziji i 12 u Evropi), sva vlast nalazila se u rukama jedne svemoćne ličnosti, stratega, koga je neposredno imenovao car i koji je zavisio neposredno od njega. Tako, od vrha do dna administrativnih lestvica, celokupno činovničko osoblje, brižljivo izabrano, veoma spremno i potpuno odano svome poslu, potstaknuto na marljivo vršenje službe napredovanjem koje mu je dozvoljavao vladalac u vešto izdeljenoj hijerarhiji dužnosti i položaja, sa velikom revnošću izvršavalo je dvostruki zadatak koji mu dodeljivala careva volja.

Zadatak administracije sastojao se na prvom mestu u tome da vladu snabde novcem: zadatak težak, jer je u Vizantiji svaki čas nedostajala ravnoteža između prihoda državne blagajne i nebrojenih rashoda koje su zahtevale politika i dvorska raskoš, nesrazmera između veličanstvenih planova i nedovoljnosti sredstava. Drugi zadatak carske administracije bio je možda još teži. U vizantiskoj monarhiji nije postojalo ni rasno ni jezičko jedinstvo: ona je bila, kao što je na jednom mestu rečeno, "veštačka tvorevina koja je vladala nad dvadeset raznih narodnosti i koja ih je sjedinjavala u sledećem obrascu: jedan gospodar, jedna vera." Administracija je bila ta koja je pružila ovoj nenarodnosnoj državi potrebnu koheziju i jedinstvo pomoću opšteg jelinističkog obeležja i zajedničkog ispovedanja pravoslavlja. Grčki jezik je bio jezik administracije, crkve, civilizacije; u ovom kosmopolitskom carstvu on je pravio lažan utisak narodnog jezika. Svojom umešnošću u širenju jelinske kulture, oštroumnom veštinom kojom se odlikovala u obazrivom ophođenju prema pobeđenim narodima i njihovom asimilovanju, carska administracija je utisnula zajednički pečat na sve raznorodne elemente iz kojih se sastojala monarhija; i ništa ne svedoči bolje od ovoga o životnoj snazi i ekspanzivnoj moći carstva. Širenjem pravoslavlja, veštim načinom na koji je upotrebila crkvu za moralno osvojenje naroda potčinjenih oružjem, administracija je dovršila približenje i stapanje raznih rasa kojima je vladao vasileus. Ona je bila čvrsti obruč koji je čuvao monarhiju i učinio od nje jednorodno i snažno telo.

Zakonodavno delo. - Carevi iz makedonske dinastije trudili su se da još više utvrde tu koheziju pomoću značajnih zakonodavnih mera: oni obnoviše, prilagođujući ga novim uslovima društvenog života, staro Justinijanovo zakonodavstvo. Vasilije I preduze prvi ovaj veliki posao, sabravši u Prohironu ("priručni zakonik", 879g.) najvažnije izvode iz Corpus juris civilis i spremivši pod nazivom Epanagoga ("drugo izdanje", prohiron s izmenama i dopunama, 886 g.) priručnik običajnog prava. Njegov sin Lav VI dovrši delo uredivši, pod nazivom Vasilike ("carski zakoni"), potpun zakonski zbornik u šezdeset knjiga (887-893 g.), kompilaciju i izvod iz zakona objavljenih za vreme Justinijanove vladavine. Naslednici prva dva makedonska cara nisu pokazali manju zakonodavnu delatnost kofa bi krunisana, 1045 g., pod Konstantinom Monomahom, osnivanjem pravničke škole u Carigradu, određene da bude istovremeno rasadnik i pravnika i činovnika. Tako je dovršeno učvršćivanje monarhiskog jedinstva.

Vojno ustrojstvo. - Odlična vojska, izvanredno obučena pomoću iskusne taktike i koja je u verskom zanosu i rodoljubivom osećanju nalazila snažne pobude za svoju hrabrost i oduševljenje, izvrsna flota, pomoću čijih je pobeda Vizantija zagospodarila morima i koja je bila, prema rečima jednog pisca iz XI veka, "ponos Romeja". još više su uvećavale moć i ugled carstva. O tim vojnicima, koje su smatrali najboljim slugama monarhije, veliki vojnički carevi iz makedonske dinastije brižljivo su se i postojano starali: oni su hteli da im osiguraju sve povlastice, sve obzire, zemlje koje su im razdelili s pravom nasleđa kao i uvaženje koje se mora imati prema braniocima carstva i hrišćanstva. I divna epopeja aziskih ratova, ogromna upornost u borbi sa Bugarima, pokazale su zaista šta se sve može očekivati od tih jedinstvenih trupa, vičnih ratničkom zanatu, sposobnih da podnesu sva iskušenja, sve zamore, sva odricanja. Istina je da su te trupe bile velikim delom sastavljene od najamnika i da su imale sve mane najamničkih vojski: ipak su one, pod slavnim vojskovođama koji su tada njima zapovedali, učinile monarhiji velike usluge i ukrasile njene zastave sjajem slave.

Ekonomsko blagostanje. - Dobra finansiska administracija i izvanredan razvoj industrije i trgovine pružili su carstvu, pored moći, još i bogatstvo. Izračunato je da su se u XI veku prihodi monarhije peli na 650 miliona, koji bi danas odgovarali sumi većoj od tri zlatne milijarde; a posle smrti Vasilija II bilo je u državnoj kasi zalihe od 220 miliona, više od jedne zlatne milijarde u današnjem novcu. I pored cepidlačkog i do sitnice sprovedenog zakonskog uređenja koje je država nametala industriji, - Carigrad je bio, već je rečeno, monopolski i protekcionistički raj, - remek-dela koja su izlazila iz ruku vizantiskih zanatlija, svilene tkanine sjajnih boja i potpuno iskićene vezovima, veličanstvena zlatarska roba zasenjujućim emaljima ukrašena, blistavi nakiti od dragog kamenja i bisera, vešto isklesane izrađevine od slonovače, radovi od bronze sa udubljenjima ispunjenim srebrom, staklarije išarane zlatom, sve te divote raskošne industrije pribavljale su grčkim radionicama ogroman ugled u celom svetu. Uprkos pogreškama carske ekonomske politike i prilično nesnosnom sistemu koji je nametala trgovačkim poslovima, razvoj trgovine nije bio manje poletan. Delatnošću svojih trgovaca, snagom svoje mornarice, svojim pristaništima i velikim tržištima koji su bili središta razmene, Vizantija je prigrabila sva svetska bogatstva. Po svome položaju između Istoka i Zapada, na raskršću svih putova svetske trgovine, Carigrad je bio veliko skladište gde su se sticali svi narodi, gde su razmenjivani proizvodi iz celoga sveta. Izračunato je da su, samo u prestonici, tržišne i carinske dažbine godišnje donosile u državnu kasu 7.300.000 zlatnika, više nego današnjih 500 miliona u zlatu.

Književnost i umetnost. - Ovom razvoju industriskog i trgovačkog života odgovarao je sličan procvat života duhovnog. Na obnovljenom carigradskom univerzitetu izvrsni nastavnici, pod brižnim okriljem vladalaca, predavali su filozofiju, retoriku, nauke, a oko njihovih katedri tiskali su se đaci koji su došli sa svih strana vizantinskog ili arabljanskog Istoka. U dodiru sa oživljenom klasičnom starinom, po izlasku iz ikonoboračke krize, izvršen je preporođaj u svima oblastima ljudskoga uma, a ni sami carevi nisu smatrali nedostojnim da se bave književnim poslom. Na potstrek Konstantina VII Porfirogenita X vek je napravio inventar svih bogatstava koja su mu zaveštali prošli vekovi; to je vek istoriskih, pravnih, administrativnih, gramatičkih, naučnih i hagiografskih enciklopedija. Na ove osnove se izvorna misao naslanja da bi išla dalje. U doba makedonskih careva redom su delali: u IX veku Fotije, gorostasni naučnik, smeli i moćni duh, u XI veku Mihailo Psel, sveobuhvatni genije, najradoznaliji, najsjajniji duh, najveći novotar svoga vremena koji je obnovio Platonovu filozofiju i zaslužio, svojim spisateljskim darom, da bude izjednačen sa najvećima. Oko njih je čitava plejada ljudi od vrednosti, istoričara kao Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon ili Mihailo Atalijat, hroničara kao Simeon Magistar ili Jovan Skilica, filozofa, bogoslova i pesnika. Pored naučne i zabavne književnosti, i narodno pesništvo zauzima dostojno mesto, a junački spev Digenis Akrita, sravnjiv sa Pesmom o Rolanu ili sa Sidovim romancerom, unosi nov i nepoznat duh u vizantisku književnost.

Za umetnost takođe doba makedonskih careva pretstavlja novi zlatni vek. Vasilije I i njegovi naslednici, kao i Justinijan, bili su veliki gradioci, a arhitekti koje su upotrebili umeli su, sa dosetljivom i stvaralačkom fantazijom, da sagrade čitav niz krasnih crkava po obrascu Sv. Sofije. Kao u književnosti, i u umetnosti toga doba preovlađuju uticaji oživljene antičke i svetovne tradicije. Vizantija se vraća jelinističkim shvatanjima, uprošćenom rasporedu, vajarskim stavovima kod kojih se, usled bližeg poznavanja muslimanskog Istoka, primećuje mešavina naklonosti prema raskošnom ukrašavanju i izbora svetlih boja. Osim crkvene umetnosti pojavljuje se, u carskim i velikaškim palatama, svetovna umetnost, nadahnuta klasičnom istorijom i mitologijom, koja je uglavnom bila stilska i ograničavala se na istoriske slike i portrete. U ukrašavanju kako crkava tako i dvoraca ispoljava se ljubav prema blistavoj raskoši i velikom sjaju. Mozaici kao što su oni u manastiru Sv. Luke ili, naročito, u manastiru Dafni, remek-delo vizantiske umetnosti, ili u Kijevu, gde se ogleda neverovatan uticaj koji je ova umetnost vršila na celom Istoku; divni rukopisi, ukrašeni crtežima u boji za careve, kao Grigorija Nazijanskog, ili Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ili Vasilijev Menolog u Vatikanu, ili Psaltir u Marcijani u Mlecima; radovi puni preliva divotnog šarenila boja, kao limburški ćivot ili ikone sa likom Sv. Mihaila koje se čuvaju u riznici crkve Sv. Marka; zatim predmeti od slonovače, tkanine: sve to dovoljno je da pokaže kakva je remek-dela vizantiska umetnost bila sposobna da stvori. Ona je stvorila nešto još značajnije, majstorski raspored ukrasa, koji je načinio od živopisa poučno sredstvo u službi crkve, i novu ikonografiju, veoma raznovrsnu i bogatu, koja stoji u vezi sa preporođajem izvršenim u IX veku. Pomoću svega ovoga vizantiska umetnost je moćno vršila svoj uticaj u celom svetu, u Bugarskoj kao i u Rusiji, u Dermenskoj kao i u južnoj Italiji.

Carigrad je bio blistavo ognjište ovog divnog cvetanja, kraljica otmenosti, prestonica civilizovanog sveta. Iza moćnih zidina koje su ga branile, grad "čuvan od Boga" sadržavao je neuporedive dragocenosti. Sv. Sofija, čija skladna lepota i raskošne svečanosti zadivljavahu sve one koji su u nju stupali; Sveti dvor, u čije su uvećanje nečuvene velelepnosti deset generacija careva uložile svoj ponos; Hipodrom, gde je vlada gomilala sve pretstave koje su mogle zabaviti narod, - bili su tri stožera oko kojih se kretao sav život u Vizantiji. Osim njih, bilo je čitavo mnoštvo crkava i manastira, raskoš u palatama pojedinih velikaša, bogatstvo bazara, remek-dela antičke umetnosti koja su ispunjavala trgove i ulice i činila od grada najdivniji muzej. Carigrad, u X veku, hvalisao se da on sam sadrži sedam čuda - isto onoliko koliko ih je imao ceo stari svet - "kojima se ponosio, prema rečima jednog pisca, kao da su bila sedam zvezda". Stranci, sa Istoka kao i sa Zapada, zamišljali su Vizantiju kao jedinstveni grad na svetu koji se sav preliva u zlatnom blistanju. Među Slovenima kao i među Arabljanima, u Italiji kao i u dalekoj Francuskoj, uporna misao na Vizantiju i uticaj koji je njena civilizacija vršila bili su duboki; grčka monarhija, pod makedonskim carevima, bila je jedna od najsnažnijih država koje su postojale; i istovremeno sa divljenjem, ona je već izazivala - ozbiljna opasnost po budućnost - sveopštu pohlepu.

Uzroci slabosti carstva

Druge, neposrednije, opasnosti pretile su ovom blagostanju.

Društveno pitanje i feudalne bune. - Krajem IX i tokom X veka jedno ozbiljno pitanje koje je zadiralo u društveni život uzburkalo je carstvo. Dva staleža su bila jedan prema drugom: siromašni i moćni; i kako su ovi drugi neprestano otimali imanja i ugrožavali slobodu prvih, malo po malo obrazovalo se u carstvu, naročito u aziskim provincijama, snažno feudalno plemstvo koje je raspolagalo ogromnim posedima, štićenicima, kletvenicima, i čiji je uticaj bio još veći usled visokih administrativnih dužnosti koje je vršilo i vojnih položaja koji su stavljali vojsku u njegovu zavisnost. Bogato, moćno, omiljeno u narodu, ovo plemstvo je predstavljalo isto toliko političku koliko i društvenu opasnost za vladu. Carevi su to shvatili i, svom snagom, borili su se protiv ovih nepokornih velikaša koji su se hvalisali da ulivaju strah vasileusu i koji su, u svakom slučaju, zahtevanjem oslobođenja od poreze umanjivali prihode državne blagajne, a prisvajanjem poseda dodeljenih vojnicima iscrpljivali jedno od najboljih vrela snabdevanja vojskom.

Vasilije I, u ovom slučaju kao i u svima ostalima, započeo je politiku u korist dinastije i trudio se da ograniči bespravno prigrabljivanje tuđe imovine od strane velikaša. Njegovi naslednici produžiše njegovo delo. Niz uredaba koje su doneli Roman I Lakapin (922 g. i 934 g.), Konstantin VII, Roman II, Nikifor Foka, imale su za cilj da obezbede zaštitu malog poseda i da spreče velikoposednike "da gutaju imanja siromašnih." Stalno obnavljanje ovih mera dokazuje da je opasnost sve više rasla. Događaji iz druge polovine X veka posvedočili su to na očigledan način.

Sutradan po ubistvu Nikifora Foke prva feudalna buna izbila je u Maloj Aziji (971 g.) pod vođstvom Varde Foke, sinovca preminulog cara. Ustanak je bio ugušen sa dosta napora. On je izbio ponovo, još opasniji, za vreme prvih godina vladavine Vasilija II. 976 g. desila se prava aziska fronda. Varda Sklir, veliki feudalni gospodar, stavi joj se na čelu i, okupivši oko sebe sve nezadovoljnike, sve pustolove, sve one koji su hteli da prigrabe štogod za vreme bune, u roku od nekoliko nedelja postade gospodar Azije i zagrozi Carigradu (978 g.). Protiv ovog feudalnog pretendenta vlada pozva u pomoć drugog feudalca. Varda Foka potuče Sklira u boju na Pankaliji (979 g.) i uguši ustanak. Ali kada je izgledalo da je učvršćena vlast Vasilija II zagrozila plemstvu, izbi nova buna. Foka i Sklir, pre toga neprijatelji, izmiriše se da bi se digli protiv cara (987 g.). Vasilije II svojom velikom istrajnošću odnese potpunu pobedu. Foka, potučen kod Hrisopolja, prema Carigradu koji je već bio opseo (988 g.), pogibe u boju kod Avida (989 g.); Sklir bi prinuđen da se pokori. Ali car nikada ne zaboravi ove feudalne ustanke, i zakonom koji donese 996 g. interesi velikaša nasilnika biše svirepo pogođeni. Izgledalo je da je kruna postigla potpunu odmazdu nad pobunjenim feudalcima u Anatoliji.

U stvari, sve su ove mere bile bezuspešne. Vlada je uzalud ograničavala razvoj velikog poseda, opterećavala ogromnim porezima velikaše, nastojavala da umanji njihov uticaj na vojsku: ništa nije pomoglo. Feudalno plemstvo je odnelo konačnu pobedu nad carskom vlašću, a za vreme slabosti i rasula koji su zadesili monarhiju u drugoj polovini XI veka njen spas je obezbedila feudalna porodica Komnina.

Crkveno plemstvo. - Ni crkveno plemstvo nije bilo manje moćno ni manje opasno od svetovnog.

U X veku, kao i u VIII, znatan deo ne-pokretnih dobara nalazio se u rukama kaluđera, na veliku štetu državne blagajne i vojske. Carevi koji su vladali u X veku trudili su se da ograniče razvoj manastirskih dobara; Nikifor Foka je, šta više, zabranio osnivanje novih manastira (864 g.) i davanje poklona onima koji već postoje. Ali u vizantiskom carstvu crkva je bila suviše moćna da bi se takve mere mogle dugo održati, a monarhiji je ona suviše često bila potrebna da se ne bi moralo imati obzira prema njoj. 988 g. Vasilije II ukide Fokin ukaz. Manastirska stranka bila je pobedila.

Isto tako, u rasprama sa mirskim sveštenstvom car nije uvek imao poslednju reč. Usled prostranstva svoga područja, uloge koju je igrao u crkvi, čitave vojske kaluđera koji su mu se pokoravali, političkog uticaja koji je vršio, jakih slavoljubivih težnji koje mu je ulevala ova moć, carigradski patrijarh je bio opasna ličnost. Ako je patrijarh odan vladi mogao da joj učini velike usluge, patrijarh neprijateljski raspoložen prema njoj bio je veoma poguban i njegov protivan stav mogao je da drži u škripcu i samog cara. Lav VI je imao to iskustvo sa patrijarhom Nikolom; i ma da je, konačno, bio primorao crkvenog velikodostojnika da se povuče (907 g.), ipak se ovaj, po carevoj smrti, ponovo popeo na patrijaršiski presto (912 g.); on je bio za vreme maloletstva Konstantina VII glavni ministar i odigrao je u unutrašnjim bunama, kao i u vođenju spoljne politike carstva, odlučnu ulogu; a tomus unionis ("unijonistička povelja", 920 g.) kojim je bilo uređeno pitanje četvrtog braka zbog koga je ranije bio došao u sukob sa carem značio je za njega sjajnu osvetu nad carskom vlašću. Isto tako je i patrijarh Polievkt prkosio Nikiforu Foki; i mada je najzad morao da podlegne, ipak je posle toga izradio kod Cimiskija (970 g.) opozivanje svih mera nepovoljnih po crkvu. Ali slavoljublje carigradskih patrijaraha izazvalo je još ozbiljnije posledice: ono je dovelo do raskida sa Rimom i do šizme između dveju crkava.

Još ranije, kao što je poznato, Fotijevo slavoljublje je bilo izazvalo ovaj raskid. Po stupanju na presto Vasilija I otpočeta je drukčija verska politika; patrijarh je pao u nemilost, a crkveni sabor, održan u Carigradu 869 g., uspostavio je slogu sa Rimom. Fotije, međutim, opet postade patrijarh 877 g.; ponovo, na saboru od 879 g., on raskide sa papstvom; i ma da je konačno podlegao 886 g., ma da je sporazum sa Rimom svečano obnovljen 893 g., prikriveni sukob je i dalje trajao između dveju crkava, manje, svakako, u sporednim pitanjima dogme i učenja koja su ih delila nego u upornom odbijanju Grka da priznadu rimsko prvenstvo i u slavoljubivim težnjama carigradskih patrijaraha da budu pape na Istoku. Od kraja X veka neprijateljstvo je bilo na vrhuncu: dovoljno će biti, sredinom XI veka, slavoljublje Mihaila Kerularija da se izvrši potpun rascep.

Opadanje carstva u XI v. (1025-1081 g.)

Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.

Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025-1028 g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028-1034 g.), Mihaila IV (1034-1041 g.) i Konstantina Monomaha (1042-1054 g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054-1056 g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije. Pomoću vojničkog državnog udara pope se na presto Isak Komnin (1057-1059 g.); posle njegovog odricanja na vlast dođe Konstantin X Duka (1059-1067 g.). Zatim to bi Roman IV Diogen (1067-1071 g.) koga svrže Mihailo VII Duka (1071-1078 g.); u novoj buni kruna pripade Nikiforu Votanijatu (1078-1081 g.). A za vreme ovih kratkotrajnih vladavina rasulo je sve više raslo i opasna kriza, spoljna i unutrašnja, od koje je patilo carstvo, sve više se pooštravala.

Normani i Turci. - Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila je spremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.

Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038-1040 g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže1071 g. Uskoro slavoljubive težnje puljskog vojvode preneše se i na drugu obalu Jadranskog Mora; on stvori mornaricu i spremi se da se umeša u političke prilike u Iliriji. 1081 g. njegov sin Bohemund iskrca se na epirskoj obali i Gviskar, sa 30.000 ljudi, spremaše se da pođe za njim.

U Aziji je položaj bio sličan. Pod vodjstvom tri značajne ličnosti, Togrul-bega, Alp-Arslana (1065-1072 g.) i Melek-Šaha (1072-1092 g.), Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenska, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana. 1064 g. Turci zauzeše Ani, a uskoro Kesariju i Honu. Uzalud je odlučni Roman Diogen pokušavao da zaustavi njihovo napredovanje. On bi razbijen kod Manzikerta (1071 g.), severno od jezera Van, i pade u ruke nevernicima. Nikada se Vizantija nije mogla potpuno oporaviti od ovog velikog poraza. Otada je ceo istočni deo Male Azije, Jermenska, Kapadokija, sve one oblasti iz kojih se carstvo snabdevalo svojim najboljim vojnicima i najslavnijim vojskovođama, bio izgubljen zauvek. Otada su takođe, za vreme rasula u koje je carstvo sve više tonulo, Turci lako odnosili pobede: Ikonij potpade pod njih, zatim Nikeja gde ih sami Vizantinci pozvaše; 1079 g. dočepaše se Hrisopolja, prema Carigradu.

Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo bilo slabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada svoje pretnje.

Šizma i unutrašnje rasulo. - 1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantijski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja,iako su pravi šizmatici bili Latini menjajući verske dogme i prilagodjavajući ih bogatim slojevima i plemstvu. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.

Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina. Ali kada se Isak, obeshrabren, odreče, stupanje na presto Duka obeleži otpor prema vojničkoj stranci i obezbedi ponovo, i to više nego ikada, pobedu birokratije. Za jedan trenutak Roman Diogen vrati moć vojsci. On podleže u besomučnom napadu svojih udruženih protivnika; a vlada Mihaila VII, čiji je prvi ministar bio Psel, izgledalo je da je utvrdila konačnu pobedu građanske stranke.

Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim. Nikifor Votanijat se digao na oružje u Aziji protiv Mihaila VII u isto doba kada se Nikifor Vrijenije pobunio u Evropi (1078 g.). Zatim, protiv Nikifora Votanijata koji je postao car (1078-1081 g.) ustali su drugi pretendenti, Vasilakije i Melisin. A carstvo, napadnuto, iscrpeno, nezadovoljno, bučno je prizivalo spasioca. On se pojavi u ličnosti Aleksija Komnina, najboljeg vojskovođe u carstvu. Državni udar koji ga je popeo na presto (1 aprila 1081 g.), učinivši kraj tridesetogodišnjem rasulu, označio je pobedu feudalnog plemstva i vojske nad građanskom strankom, a takođe i pobedu provincije nad prestonicom. Ali je on doneo carstvu još jedan vek veličine.

Vek Komnina (1081-1204 g.)

Vladaoci iz dinastije Komnina

Kao Kapetovi u Francuskoj, Komnini su bili znatna feudalna porodica i njihovo stupanje na presto izgledalo je da označava pobedu visokog vojničkog plemstva. Kao Kapetovići, i Komnini su umeli da uspostave poljuljanu monarhisku vlast, da okrepe carstvo iscrpeno tridesetogodišnjom anarhijom i, uprkos ogromnim teškoćama, da mu pruže još jedan vek sjaja i slave. Vremena su, svakako, bila veoma ozbiljna, položaj suviše opasan, da bi Komnini mogli da povrate Vizantiji sav njen nekadašnji ugled i blagostanje. Turci su bili u Ikoniju i tu ostadoše; na Balkanskom Poluostrvu, sa podrškom sve silnije Ugarske, slovenski narodi su bili obrazovali skoro nezavisne države; sa Zapada, najzad, pojavljivale su se uznemirujuće opasnosti kao ishod veličanstvenih i vremenski neumesnih zavojevačkih težnji Vizantije, političkih smerova iskrslih za vreme krstaških ratova i pohlepnih ekonomskih žudnji Mletaka. Ali i pored toga Komnini su pružili carstvu poslednji zrak sjaja, i, za vreme nevolja u sledećim vekovima, narodi su se često sećali veka Komnina kao blistavog i srećnog doba.

Poreklom iz velike plemićke i vojničke porodice, carevi iz dinastije Komnina su bili pre svega vojnici. Ali oni su bili još nešto više. Aleksije I, osnivač dinastije (1081-1118 ), bio je uman čovek, ujedno pun lukavstva i čvrstine; veliki vojskovođa, vešt diplomata, odličan administrator, on se pojavio za vreme krize u kojoj se nalazila monarhija kao neophodna ličnost. On je umeo, zaista, isto tako dobro da zadrži neprijatelje spolja kao i da povrati u zemlji red i snagu. Jovan, njegov sin i naslednik (1118-1142 g.), bio je takođe odličan vladalac. Strogo odgojen, ozbiljnog načina života, neprijatelj raskoši i uživanja, blage i plemenite naravi, razborite pameti, on je zaslužio svojom visokom moralnom ličnošću nadimak Kalojovan ("Jovan odlični"). Veoma hrabar, željan vojničke slave, on je bio potpuno svestan svoga vladarskog poziva i postavio je veoma visoko svoj politički ideal. Njegov je otac branio granice; on je snevao da ih proširi, da ponovo osvoji izgubljene oblasti, da povrati monarhiji stari sjaj. Manojlo (1143-1180 g.), sin Jovanov, bio je najprivlačniji od svih Komnina. Pametan, ljubazan, plemenit, on je bio u isti mah i vizantiski vasileus, učen, obrazovan, čak i bogoslov, i vitez sa Zapada. Neobično hrabar, on je više nego ikoji drugi vizantiski vladalac imao naklonosti prema zapadnim običajima, i Latini, kojima je bio u mnogome sličan, divili su mu se više nego ma kom drugom caru. Veoma odan raskoši i uživanjima, on je ispunio XII vek bleskom svojih pustolovina. Veliki političar takođe i vrlo slavoljubiv, on je na celu Evropu svoga doba proširio svoje često preterane i neostvarljive osvajačke namere. Ali iako je monarhiju, usled odveć velikog napora koji je od nje zahtevao, iscrpeo i doveo do propasti, on ipak ostaje, zahvaljujući veličanstvenom zamahu svojih težnji i svome istrajnom naporu da ih ostvari, poslednji možda od velikih vladalaca koji su sedeli na carskom prestolu. Andronik najzad (1183 -1185 g.), poslednji i najčudnovatniji od Komnina, sjedinio je najdivnije darove političke mudrosti i vojničke hrabrosti, najređe osobine otmenosti i čari sa sklonošću prema spletkarenju i pustolovinama, sa otsustvom savesnosti i moralnog čuvstva, sa često groznom svirepošću, što ga sve čini, ukupno uzev, izrazitim pretstavnikom vizantiskog sveta. Pošto je ispunio XII vek svojim bučnim ljubavnim pustolovinama i svojim sablaznim životom, on je naveo svoje savremenike na pomisao, kada se popeo na presto, da bi svojim visokim osobinama "mogao biti ravan najvećima". On je mogao biti spasilac i preporodilac carstva, a međutim je samo ubrzao njegovu propast. Na nepunih dvadeset godina posle njega - dvadeset godina rasula - Carigrad su zauzeli Latini (1204 g.), a carstvo koje su obnovili Komnini raspalo se u paramparčad.

Spoljna politika Komnina (1081-1180 g.)

Balkanska politika. - Krajem XI veka carska vlast na Balkanskom Poluostrvu bila je veoma poljuljana. Nezadovoljna slovenska vazalna plemena počela su da se otcepljuju od Vizantije. Hrvatska je još od 1076 g. sačinjavala nezavisnu kraljevinu; Srbija, koja se ponovo pobunila 1071 g., teška srca je primila grčku vrhovnu vlast; Bugarska je potpala pod Pečenege, dok je Makedonija jedva podnosila vizantiski jaram. U Trakiji se pojavila uznemirujuća verska opreka: bogomilska jeres, koja je od X veka uzela ogromne razmere u jednoj zemlji potpuno nastanjenoj pavlikijanima, pružala je, kao uvek u Vizantiji, plemenskim netrpeljivostima sredstva da se ispolje. Ali je naročito, s onu stranu Dunava, napredna Ugarska sve više težila da igra ulogu i da zauzme, na štetu carstva, njegovo mesto u balkanskim poslovima.

1084 g. trački Jeretici se pobuniše i pozvaše u pomoć Pečenege. U dva maha (1086 g. i 1088 g.) varvarske horde potukoše grčku vojsku i Vizantija bi prinuđena da zatraži mir (1089 g.). Ali se Pečenezi uskoro povratiše. Ovoga puta ih Aleksije I Komnin krvavo porazi na padinama, Levunija (1091 g.), i to tako potpuno da su se za čitav naraštaj mogli smatrani uništenim. Oni se, međutim, pojaviše još i 1121 g. Jovan Komnin ih potuče (1122 g.), i otada Pečenezi iščezavaju sa istoriske pozornice. Ali dugo vremena Vizantinci su ih se sećali i svečano proslavljali godišnjicu njihovog poraza.

To je bio događaj od sporedne važnosti. Srbija je ulivala više nespokojstva. Konstantin Bodin je bio zavladao Dukljom, Bosnom, Raškom, i osnovao jednorodnu državu sa kojom Aleksije Komnin nije mogao da iziđe na kraj (1091-1094 g.). Srećom po Vizantince, mlada kraljevina se ubrzo raspade u rasulu. Jovan Komnin iskoristi to ponovo stavivši pod grčku vrhovnu vlast jedan deo zemlje; ali je Raška i dalje ostala samostalna: ona je bila žiža narodnog otpora i ishodište obnove. Najzad, da bi zaustavila nadiranje Ugarske, koja se pružala u susedstvu Hrvatske, Bosne, Dalmacije, i uticala na prilike u Srbiji, careva politika se trudila da u njoj postavi, shodno osveštanim običajima svoje diplomatije, vladara koji bi joj bio odan.

Na sredini između nemačkog i vizantiskog carstva, Ugarska je bila važan činilac na evropskom poprištu. Carigradski vladaoci su nastojali da se njome posluže u svoju korist. Jovan Komnin se umeša u ugarske raspre da bi potpomogao Belu Slepoga, sina svrgnutog kralja Kolomana, i ma da nije uspeo da ga povrati na presto, ipak je osigurao sebi mirom od 1126 g. dragoceni mostobran Braničevo. Manojlo Komnin je uložio više odlučnosti da bi sprečio ugarsko prigrabljivanje tuđih zemalja i da bi otrgnuo ispod njene zavisnosti slovenske države. On je ponovo zaveo nad Srbima grčku vrhovnu vlast (1151 g.) i jednom delu postavio za župana Stefana Nemanju (1163 g.), koji se, bar dok je car bio živ, pokazao, uprkos nekolikim ispadima, kao pokoran i veran vazal. On potuče Ugre u jednom nizu srećnih ratova (1152-1154 g.) i nametnu im 1156 g. mir koristan po carstvo. Zatim, kada kralj Gejza II umre (1162 g.), on se umeša u borbe koje nastadoše oko prestola i, protiv Stefana III, podupiraše mladoga Belu koga je mislio da uzme čak za zeta. Ali se Ugarska sve više okretala Nemačkoj. Tada Manojlo nanovo započe rat (1165 g.). Zemun i Sirmij padoše u grčke ruke; Dalmacija, davno izgubljena, bi povraćena; pobeda kod Zemuna (1167 g.) natera najzad Ugarsku na mir (1168 g.). Carstvo dobi Dalmaciju i jedan deo Hrvatske. Nekoliko godina docnije štićenik Manojlov pope se na presto Sv. Stefana. Bela III (1173-1196 g.) je bio, kao i Stefan Nemanja u Srbiji, vizantiski vazal za sve vreme careva života. Sve je ovo pretstavljalo veliki uspeh koji je, na nesreću, bio kratkotrajan.

Istočna politika. - Azija je, više nego Balkansko Poluostrvo, privlačila pažnju Komnina. Stalnim uspesima Turaka Seldžuka Grci su postepeno bili odagnani sa skoro celog Istoka. Jedan turski emir, Sulejman, vladao je u Kiziku i u Nikeji, i Aleksije Komnin, pod teretom drugih briga, bio je prinuđen da mu prizna njegova osvojenja (1082 g.). Antiohija pade 1085 u ruke nevernika. U Smirni emir Caha (1089-1090 g.) sagradi flotu i zagrozi Carigradu. Srećom po Vizantiju, smrću Melek-Šaha (1092 g.) nastupi raspad seldžučkog carstva. Grci to iskoristiše da bi se ponovo dočepali Vitinije, i novi ikoniski sultan Kilidž-Arslan I (1092-1106 g.) morade pristati na mir. Aleksije Komnin se isto tako koristio i prvim krstaškim ratom. Kada su Latini zauzeli Nikeju (1097 g.), on je bio u mogućnosti da povrati znatan deo anatolskog primorja, Smirnu, Efes, itd. I ma da se car prilično brzo zavadio sa krstašima, on je ipak vešto iskorišćavao nezgode u koje su oni dovodili nevernike. Tako je posle smrti Kilidž-Arslana I ikoniski sultanat bio veoma oslabljen. 1116 g. car preduze odlučan napad i posle pobede kod Filomila natera Turke na mir. Kada umre prvi Komnin, carstvu su pripadali u Anatoliji Trapezunt i cela crnomorska obala, celo primorje do blizu Antiohije, celokupna oblast koja se nalazi zapadno od linije koja bi išla preko Sinope, Gangre, Ankire, Amorija i Filomila. U Aziji kao i na Balkanskom Poluostrvu Aleksije je slavno obnovio vizantisku moć.

Jovan Komnin se još više zanimao aziskim stvarima. On je težio na Istoku dvostrukom cilju: da vrati granicu do Antiohije i do Eufrata i da nametne svoju vrhovnu vlast jermenskim vladarima u Kiliniji i latinskim državama koje su stvorene za vreme krstaškog rata.

Odmah u početku svoje vladavine (1119-1120 g.) on preote celu pokrajinu koja se nalazi izmeću doline Meandra i Atalije, zauzevši tako muslimanske posede koji su se kao klin bili uvukli u vizantisku Anatoliju razdvajajući njen severni deo od jyžnog. Od 1130 g. on usretsredi svoje napore na Paflagoniju i vizantiska vojska stiže do obala Halisa. Gangra i Kastamuni biše povraćeni od Turaka (1134 g.), i oblasti, davno izgubljene, opet uđoše u sklop carstva. Videće se malo dalje kako je car pokazao svoju moć u Kilikiji i Siriji i kako se, prema jermenskim i latinskim vladaocima, pojavio kao suzeren i vrhovni ratni zapovednik, spreman da ih povede protiv nevernika. Do kraja njegove vladavine borba sa muslimanima i preotimanje Azije bili su njegova glavna briga. 1139 g. preduzeo je vojni pohod na Novu Kesariju; 1142 g., pred smrt, nameravao je da povrati Siriju.

Manojlo Komnin je nastavio u početku očevu politiku. 1146 g. dopro je do zidova Ikonija. Ali napad Normana i drugi krstaški rat primoraše ga da na drugu stranu svrati svoju pažnju (1147 g.). Tek mnogo docnije mogao je da se opet okrene Istoku. Ali ma da je, kao i njegov otac, maštao da nametne svoju vrhovnu vlast jermenskim i latinskim državama, prema Turcima je njegova politika bila nestalna i labava. Dovoljan je bio, oko sredine XII veka, jedan malo snažniji napor da se sruši ikoniski sultanat i povrati cela Azija do Tavriskih Planina. Manojlo, zanet slavoljubivim snovima svoje zapadne politike, nije učinio taj napor. On slepo poverova prividnim znacima pokornosti kojima ga je obilno zasipao vešti sultan ikoniski Kilidž-Arslan II (1156-1192 g.) i nerazumno ga pusti da se utvrdi, da redom sruši svoje suparnike i da stvori jednorodnu i moćnu državu namesto malih kneževina čijim se suparništvima carstvo tako lepo koristilo. Mesto da napadne, Manojlo se punih jedanaeet godina (1164-1175 g.) bio ograničio na čisto odbranbenu politiku, utvrđujući svoju granicu: a kada je najzad uvideo opasnost i prešao u napad, bilo je suviše dockan. Carska vojska pretrpe kod Miriokefala (1176g.) strahovit poraz. Nesumnjivo, srećni ratovi u Vitiniji i u dolini Meandra (1177 g.) nadoknadiše donekle kobne posledice ovoga poraza. Muslimani su, ipak, pri kraju Manojlove vlade, bili isto tako moćni kao i na početku. Ikoniski sultanat je postao opasna država, a od 1174 g. Saladin je vladao u Siriji.

Zapadna politika. Normani i Mlečići. - Za vreme Komnina tešnji odnosi izmeću Vizantije i Zapada zadali su carstvu nove brige i izazvali kod onih koji njime upravljahu velike osvajačke planove. Osovina vizantiske politike bila je tako pomerena na golemu štetu i opasnost monarhije.

U trenutku kada se Aleksije Komnin peo na presto, Normani Roberta Gviskara iskrcavali su se u Epiru (1081 g.). Protiv njih je car, svojom okretnošću, umeo da zadobije Mlečiće, skupo plaćajući, uostalom, taj savez. Ali je i pored toga carska vojska bila ljuto potučena u okolini Drača (1081 g.), koji Gviskar uskoro osvoji. U toku sledeće godine Bohemund je veoma uspešno napredovao u Epiru, Makedoniji, sve do Tesalije. Pred Larisom se, ipak, zadrža šest meseci i, malo po malo, zahvaljujući carevoj upornosti, ratna sreća preće na stranu Vizantinaca. Normanska vojska, desetkovana bolešću, oslabljena grčkim napadima, a još više rastrojena carskom diplomatijom, bi prinuđena da se povuče. Na moru, Mlečići uništiše normansku flotu (1085 g.). Smrću Roberta Gviskara (1085 g.) rat se svrši u korist Vizantinaca. Normanska opasnost je bila otklonjena.

Uskoro ona ponovo iskrsnu. 1105 god. Bohemund, koji je zavladao antiohiskim prestolom, izazva na celom Zapadu veliki krstaški rat protiv Grka i 1107 g. iskrca se u Valoni. Vešti Aleksije i ovoga puta pobedi svoga protivnika. Norman morade da potpiše 1108 g. prilično unižujući ugovor koji ga je stavio pod carsku vrhovnu vlast. To je bio lep uspeh za Vizantiju.

Ali, sledećih godina, normanska kraljevina Dveju Sicilija stalno je napredovala. Rožer II je već zadavao brigu Jovanu Komninu, koji je protiv njega tražio pomoć od Nemačke (1137 g.). Deset godina docnije dođe do raskida. 1147 g. normanska flota se pojavi u Arhipelagu, opustoši Evbeju i Atiku, opljačka Korint i Tivu i premesti u Palermo radnike koji su radili u svilarama ovih dvaju velikih industriskih gradova. Manojlo Komnin, zauzet na drugoj strani, nije u prvi mah ništa mogao protiv ovog upada. Ali uskoro, zahvaljujući savezu sa Mlečićima, on povrati Krf 1149 r. i prenese rat u Italiju, gde osvoji Ankonu (1151 g.). Ipak, i pored smrti Rožera II(1154 g), i pored velikog saveza koji je vizantiska diplomatija uspela za trenutak da obrazuje protiv sicilijanskog kralja, ni na kopnu ni na moru Grci nisu imali uspeha. Manojlo je morao da potpiše 1158 g. sa Vilhelmom I nesiguran mir po kome su odnosi izmeću dveju država ostali veoma zategnuti. Do ovoga je došlo stoga što Zapad nije hteo da Italija bude potčinjena grčkom uticaju i što je to onespokojavalo naročito Mlečiće, stare saveznike carstva.

Protiv Normana Mlečići su dragovoljno pomagali grčko carstvo i, u zamenu za svoju pomoć, dobili su od Aleksija Komnina široke povlastice za svoju trgovinu na celom Istoku (1082 g.). Ali, uprkos dobrim političkim odnosima, pohlepnost mletačkih trgovaca zbrinjavala je Grke. Još je Aleksije, da bi malo umanjio isključivo pravo trgovaca koje su uživali, priznao Pizancima slične povlastice (1111 godine). Jovan Komnin je odbio da obnovi ugovor sa Mlecima; i ma da je, posle četvorogodišnjeg rata (1122-1126 g.), car bio primoran da popusti, ipak se, kao i njegov otac, trudio da osujeti mletački uticaj sklapajući ugovore sa Pizom (1136 g.) i Đenovom (1143 g.). Manojlo je takođe u početku potražio protiv Normana savez sa Mlecima i platio ga širokim ustupcima (1148 g.). Ali je izmeću dveju država nesloga sve više rasla. Nadmenost i lakomost mletačka razdražavale su Grke; republika je, sa svoje strane, bila zabrinuta zbog Manojlovih smerova u Italiji; kada car zauze Ankonu i osvoji Dalmaciju, ona shvati da je njenoj prevlasti na Jadranskom Moru zapretila opasnost. Otada je raskid odnosa bio neizbežan. Manojlo ga izazva uhapsivši sve Mlečiće koji su bili nastanjeni u carstvu (1171 g.); republika odvrati slanjem svoje flote da zauzme Hios i da opustoši Arhipelag i sklapanjem saveza sa sicilijanskim kraljem. Manojlo popusti (1175 g.); on povrati Mlečićima njihove povlastice. Ali, isto kao i sa Normanima, odnosi ostadoše zategnuti i mučni, i dan, kada će carstvo svirepo osetiti neprijateljstvo Normana i Mlečića, bio je sve bliži.

Grčko carstvo i krstaši. - Neprijateljstvo između grčkog Istoka i latinskog Zapada postade još veće usled krstaških ratova.

Kada se vojske prvog krstaškog rata pojaviše pod zidinama Carigrada (1096 g.), Aleksija Komnina, koji je Zapad molio za pomoć samo kad su mu bili potrebni najamnici, veoma zabrinu vojni pohod čiji smisao nije razumeo i čiji je jedan od vođa bio njegov stari neprijatelj Bohemund. Ipak, i pored nasilja koja Latini počiniše, i pored bezočnosti, lakomosti i neprijateljskih smerova koje njihovi velikaši ne mogoše sakriti, car je nastojao da očuva sporazum sa njima: suviše slab da ih odbije, on pokuša da ih iskoristi. Laskao je sebi da će pridobiti krstaše u službu carstvu, da će ih vezati za sebe zakletvom na vazalnu dužnost i vernost, da će ih upotrebiti da povrate Aziju Vizantiji. U prvi mah izgledalo je da je uspeo. Postepeno, posle manje ili više teškoća, vođi krstaškog rata položiše zakletvu Aleksiju i obavezaše se da će mu predati sve gradove koje budu oteli od Turaka, a ranije su pripadali carstvu (1097 g.). Na osnovu ovog sporazuma osvojena Nikeja bila je predata Grcima, a jedan deo vizantiskih trupa pratio je u početku krstaše. Ali kada, posle zauzeća Antiohije, krstaši, zaboravivši na svoje obećanje, dadoše grad Bohemundu (1098 g.), kada, zatim, odbiše da sačekaju cara da bi pošli na Jerusalim (1099 g.), raskid bi potpun. Aleksije nije mogao oprostiti Buhemundu zbog njegovog nasilnog prisvajanja; on se nije bolje složio ni sa Latinima koji se zaustaviše u Siriji. Neuspeh prvog krstaškog rata (1101 g.), za koji su na Zapadu smatrali odgovornim Grke, još više poveća neslogu. Propast Bohemundovog preduzeća protiv carstva (1107 god.) pojača zlu volju Latina prema Vizantiji. Krivica krstaša bila je, u stvari, veća od careve: ipak se na Zapadu raširi mišljenje nepovoljno po Vizantince. Provalija izmeću dvaju svetova postajala je sve dublja.

Isto se desilo i u vreme drugog krstaškog rata (1147 g). Manojlo, koji je tada vladao, bio je, kao i Aleksije, veoma zabrinut dolaskom pod zidine svoje prestonice ovih velikih vojski koje su predvodili nemački car Konrad III i francuski kralj Luj VII. Sa Nemcima on se manje više sporazumeo i brzo ih se oslobodio; sa Francuzima je imao toliko teškoća da su u jednom trenutku krstaši naumili da zauzmu Carigrad. U takvim okolnostima, posle sloma ovog drugog pohoda, krivicu pripisaše naročito verolomstvu Grka, čija je gramzivost, uostalom, bila sramna, i, da bi se osvetili zbog neuspeha, zapadni narodi jedno kratko vreme nameravahu da pokrenu krstaški rat protiv Vizantije (1150 g.).

I sama carska politika prema Latinima na Istoku opravdavala je ovo nepoverenje i uvećavala neprijateljstvo između dvaju svetova.

Normanska kneževina, koja je bila stvorena u Antiohiji za vreme prvog krstaškog rata, bila je, usled slavoljubivih težnji svojih vođa, Bohemunda i Tankreda, na velikoj smetnji Vizantincima. Oni su se borili protiv nje svim silama, oružjem i diplomatijom; u jednom trenutku izgledalo je da je ugovorom od 1108 g., nametnutim Bohemundu, osiguran uspeh carske politike stavljanjem Antiohije pod grčku vrhovnu vlast. Ali ovaj ugovor nije nikada bio izvršen. U svemu se moralo početi iznova.

Jovan i Manojlo Komnin su se trudili da ostvare ove težnje u još većem obimu. I jedan i drugi su snevali da stvarno nametnu svoju vrhovnu vlast jermenskim kneževinama u Kilikiji i latinskim državama u Siriji, i u tome su uspeli.

Oko 1131 g. Lav, jermenski knez, bejaše jako uvećao svoju zemlju na račun grčke Kilikije i sklopio savez sa svojim susedima antiohiskim knezovima, koje je Vizantija još uvek smatrala svojim pobunjenim vazalima. Jovan Komnin ugrabi prvu priliku da se umeša. On pokori Kilikiju (1137 g.), primora Rajmunda od Poatjea, antiohiskog kneza, da mu položi zakletvu o ispunjavanju vazalne dužnosti i, kao pravi suzeren franačke Sirije, stavi se na čelo velikog vojnog pohoda protiv muslimana (1138 g.). Ipak nije uspeo, kao što je želeo, da prisvoji Antiohiju. Ali njegovo slavoljublje nije zbog toga bilo manje. 1142 god. on se opet pojavi u Kilikiji da bi od jermenskih državica i Antiohije stvorio apanažu svome sinu ljubimcu Manojlu. Smrt prekide njegove namere (1143 g.), i antiohiskom knezu se prilika učini povoljnom da se osveti i izvojuje svoju samostalnost. Manojlo mu ubrzo dokaza da misli produžiti politiku svoga oca. Rajmund, potučen, morade doći u Carigrad da moli za oproštaj i da potvrdi svoje vazalstvo prema caru (1145 g.). Nešto malo docnije, 1158 god., Manojlo još vidnije istače svoju ulogu suzerena. On osvoji Kilikiju, oštro kazni Rajnalda Šatijonskog, antiohiskog kneza, prisili ga na unižujuću potčinjenost i, u pratnji svih latinskih vladalaca Sirije, čiji je izgledao gospodar, svečano uđe u Antiohiju. Sami jerusalimski kraljevi morali su da snose vizantiski uticaj; oni su davali carskoj vojsci određeni broj vojnika, stupali su u ženidbene veze sa carskim dvorom Komnina (Manojlo se, sa svoje strane, oženio 1161 g. jednom latinskom princezom, Marijom Antiohiskom), preduzimali, u sporazumu sa Grcima, zajedničke vojne pohode u Misiru (1169 g.). Vizantiska civilizacija je prodirala u franačku Siriju, gde je lični ugled Manojlov bio, uostalom, znatan. Izgledalo je da su vizantiske težnje bile ostvarene. Ali su time, s jedne strane, sirski Latini bili iscrpeni i njihova otporna moć prema nevernicima oslabljena; s druge strane, naročito, pooštrena je mržnja koju je Zapad osećao prema Vizantiji.

Zavojevačka politika Komnina. - Veliki i nesmotreni planovi Manojlove zapadne politike doveli su Vizantiju i Zapad u potpun neprijateljski stav.

Kao mnogi njihovi prethodnici, i Komnini su se zanosili snovima da obnove svoju vlast nad Rimom, bilo silom bilo sporazumno sa papstvom, i da sruše zapadno carstvo koje im se uvek činilo kao otimanje njihovih prava. Najviše se Manojlo Komnin trudio da ostvari te snove. Bilo je već reči o tome kako su ga njegovi uspesi nad Normanima potstakli da se umeša u političke prilike na Apeninskom Poluostrvu i kako se takođe, u Ugarskoj kao i u Italiji, sukobljavao sa nemačkim carstvom kojim je od 1152 g. vladao Fridrih Barbarosa. Može se, doista, reći da je u carevim mislima zapadna politika stojala na prvom mestu i da je on, za sve vreme svoje vladavine, raznim sredstvima, oružjem i diplomatijom, uporno težio slavoljubivom cilju koji je sebi postavio.

Prekid odnosa između Barbarose i papstva (1158 g.) pružio mu je priliku da se približi Rimu. On stade na stranu Aleksandra III (1161 g.), stavi mu u izgled obnavljanje crkvene unije i ponada se da će ga on, u zamenu, krunisati za zapadnog cara. U isto vreme njegovi diplomatski činovnici su nastojali da Barbarosi stvore neprijatelje podržavajući lombardsku ligu i dajući novčanu pomoć Ankoni, Đenovi, Pizi, Mlecima. S druge strane, dok je pravio smutnje u Italiji i Nemačkoj, Manojlo je želeo da stupi i u neposredan dodir s nemačkim carem. Od ovih zapletenih i neostvarljivih namera ništa stvarnoga nije proizišlo. Papa nije mogao pristati da postane običan vizantiski episkop u Rimu kao prestonici obnovljenog carstva; italijanske republike su s podozrenjem gledale na Manojlove težnje; Barbarosa, najzad, kome je bila dozlogrdila grčka dvoličnost, zauzeo je otvoreno neprijateljsko i preteće držanje (1177 g.).

Tako, privlačna sila kojom je Zapad mamio k sebi Manojla Komnina bila je kobna po carstvo. Svojom naklonošću prema Latinima on je dražio Grke; svojim osvajačkim težnjama naveo je ceo Zapad da se udruži protiv Vizantije; preteranim naporom koji je njegova politika zahtevala od monarhije on ju je iscrpeo. Sudeći po izgledu, Manojlo je proneo širom sveta nesravnjivu slavu carstva i stvorio od Carigrada središte evropske politike; u stvari, kada je umro (1180 g.), ostavio je Vizantiju upropašćenu, izloženu u isti mah i latinskoj opasnosti i mržnji i ozbiljnoj unutrašnjoj krizi koja je svakoga časa mogla da bukne.

Vladavina Komnina i vizantijska civilizacija u XII veku

Tri prva Komnina behu, međutim, ozbiljno nastojala da carskoj vlasti povrate moć, a monarhiji blagostanje. Oni su učinili veliki napor da preustroje vojsku, naročito uvodeći u nju znatan broj najamnika od kojih su mnogi došli sa Zapada; s druge strane su, ne bez izvesne nesmotrenosti, zanemarili mornaricu, oslanjajući se više nego što je bilo razumno, da bi osigurali svoju prevlast na morima, na savez sa Mlecima i potporu njihovih lađa; ukupno uzevši, međutim, oni su umeli da stvore opasnu vojničku snagu, sposobnu u isti mah i da brani obnovljeno carstvo i da podržava učvršćenu carsku moć. Aleksije i Jovan su isto tako poklanjali veoma ozbiljno staranje i finansijama; i ma da je poreza, zacelo, bila velika i poresko opterećenje podanika nesnošljivo, ma da je, zatim, Manojlova vladavina skupo stajala usled rashoda koje su izazvali ratovi, diplomatija i vladareva naklonost prema raskošnom životu, ipak je, u XII veku, grčko carstvo bilo bogato, a njegovo trgovačko blagostanje stvarno, uprkos greškama ekonomske politike koja je dopustila da na istočnim tržištima stranci neosetno istinu Grke, uprkos sve većoj pohlepnosti italijanskih trgovačkih gradova koji su, sve više i više, isisavali carstvo u svoju korist i smeštali se u njemu kao u osvojenoj zemlji.

Komnini su se, osim toga, ozbiljno starali o crkvenim poslovima. Oni su se sa podjednakom revnošću borili protiv jeresi i protiv slobodne misli, kada se ova ispoljila na carigradskom univerzitetu u obnovi Platonove filozofije. Vrižljivo su nadgledali i popravljali svešteničke običaje, a naročito su nastojali da vrate jednostavnijem i primernijem životu kaluđere za koje je, krajem XI veka, sv. Hristodul osnovao, sa potporom Aleksija Komnina, manastir - obrazac na Patmosu (1088 g.). Umnožili su u Carigradu pobožne zadužbine, manastire, bolnice, crkve, od kojih je najznatnija bila crkva Pantokratorova. Nju je podigao car Jovan da bi bila u isto vreme i središte velike monaške i bolničke ustanove i grobnica careva iz dinastije Komnina. Najzad, malo je dvorova bilo gospodstvenijih i raskošnijih od dvora Komnina. Dvorac Vlaherna, na dnu Zlatnog Roga, gde su preneli svoju rezidenciju, bio je, prema pisanju savremenika, pravo čudo od sjaja i lepote. Tu se kretalo oko vladaoca, naročito u doba Manojla, društvo potpuno odano uživanjima i veselju i koje je od samog Zapada bilo prihvatilo nekoliko njegovih omiljenih zabava, kao turnire (viteške borbe u srednjem veku) i misterije (prikazanja, pozorišni komadi verske sadržine u srednjem veku); spletke i pustolovine su tu zapremale znatno mesto; ženska težnja za dopadanjem i ženska draž su tu našle pogodno tle; i sav taj mladi, plahi i strastveni svet isto se toliko zanimao okultnim naukama, mađijom, astrologijom, koliko i stvarima duha.

Dovoljno je, da bi se videlo koliki je visoki stupanj duhovne kulture dostigla Vizantija u XII veku, navesti imena pisaca kao što su Ana Komnina ili Nikifor Vrijenije, Nikita Akominat ili Evetatije Solunski. Tada je izvršen pravi preporođaj klasičnog duha i tradicije, a carevi su pripisivali sebi u zaslugu štićenje književnika i naučnika, kao i bogoslova i besednika čije su rečite propovedi bile ukras svih svečanih obreda, i dvorskih pesnika kao Teodora Prodroma čije se oduševljenje rasipalo u prigodnim sastavima često zanimljivim i duhovitim. Umetnost se isto tako veličanstveno razvijala po ugledu na umetnost iz prethodnog veka, i njen uticaj, prostirući se iz dubina Istoka do krajnjih granica Zapada, činio je od Vizantije vaspitačicu sveta i kraljicu prosvećenih naroda.

U latinskim državama u Siriji, kao i u Mlecima i normanskoj Siciliji, crkve i palate bile su građene i ukrašavane po vizantiskom običaju. Grčki umetnici izrađivali su mozaike u Vitlejemu i Torčelu, kao i mozaike kubeta u Cefaluu i Martorani ili u Palatinskoj kapeli u Palermu; i danas još spomenik koji daje najtačniju sliku o sjaju Vizantije u to doba jeste crkva Sv. Marka u Mlecima sa svojih pet kubeta, bogatstvom izrađevina u mramoru i zlatu, blistanjem mozaika i purpurnim i zlatnim odblescima kojima je sva obasjana. Sama romanska umetnost uzajmljivala je od Vizantije izvesne crte njenog građevinarstva i mnogo motiva njenog načina ukrašavanja. Svojim bogatstvom, lepotom svojih spomenika, raskošju svojih palata, svetinjama po svojim crkvama, Carigrad je izazivao divljenje celog sveta, i svi oni koji su ga pohađali vraćali su se zasenjeni. "To je ponos Grčke, kaže Ed de Dej; njegovo bogatstvo je na glasu, a on je bogatiji od svoga glasa." "Nema, piše Venijamin iz Tudele, osim Bagdada, na celom svetu grada koji bi se mogao sravniti sa njim." Govorilo se, prema pisanju Roberta de Klari, da su "dva dela celokupnog svetskog imetka u Carigradu, a treći deo je rasejan širom celog sveta". Vizantiska prestonica, prema jednom zgodnom izrazu, bila je "Pariz srednjega veka". Ona je bila, prema rečima Vilarduena, "najbogatiji grad na svetu", varoš "koja je vladarka nad svima ostalima". Pogubno blagostanje, koje je istovremeno sa divljenjem izazivalo i pohlepu i skupo stalo monarhiju kada je slabost carstva bila postala očigledna.

Vizantijsko carstvo krajem XII veka (1180-1204 g.)

Dok je bio živ Manojlo Komnin, njegov um, njegova odlučnost, njegova veština, osiguravali su red u zemlji i održavali spolja ugled Vizantije. Po njegovoj smrti državna zgrada se poljulja. Kao u doba Justinijana, carska politika je u XII veku imala suviše prostrane težnje. Prečišćavanje političkog položaja bilo je takođe teško i porazno, Preko mere mešajući carstvo u zapadne prilike, nastavljajući sa ostvarivanjem nesmotrenih snova o zavojevanju ogromnih razmera, Manojlo Komnin je jako zanemario na Istoku blisku opasnost i zadao Latinima brigu, iscrpljujući u isti mah monarhiju. Srdžba i mržnja koje je prouzrokovao i žestoka pohlepa koju je pustio da se raspali imale su strahovite posledica kada je vlast dopala u slabije ruke.

Aleksije II, sin Manojlov, bio je dete; njegova majka, namesnica Marija Antiohiska, Latinka poreklom i koja se oslanjala na Latine, bila je neomiljena u narodu. Andronik Komnin iskoristi opšte nezadovoljstvo da bi se dočepao prestola (1182-1185 g.). Ovaj poslednji Komnin mogao je biti veliki vladalac. On shvati da moć feudalne vlastele pretstavlja opasnost za carstvo i surovo se obračuna sa njom: pobuna Isaka Anđela u Vitiniji bi ugušena u krvi (1185 g.). On preustroji administraciju, smanji rashode, olakša porezu, i bio je na dobrom putu da postane omiljen kada ga spoljni događaji, rat sa Normanima koji se svrši zauzećem Soluna (1185 g.) i rat sa Ugrima koji se okonča gubitkom Dalmacije (1185 g.), srušiše sa prestola. Jedan ustanak (1185 g.) uzdiže na presto Isaka Anđela i ubrza propast carstva. Isak (11b5-1195 g.) nije imao nijednu od potrebnih osobina da bi otklonio opasnu krizu. Njegov brat Aleksije III (1195-1203 g.), koji ga zbaci, nije vredeo mnogo više. Monarhija je bila zrela da propadne.

U zemlji, carska vlast, uzdrmana ovim nizom buna i neprestanih zavera, bila je krajnje slaba. U prestonici, svetina je propisivala vladi zakone; u provincijama, plemstvo se ponovo bilo osililo i carstvo se počelo rasparčavati. Isak Komnin se beše proglasio nezavisnim na Kipru (1184 g.), Gavra u Trapezuntu; svuda velike feudalne porodice, Kantakuzin, Vrana, Zgur, stvarahu za sebe gospodarstva od poderanih delova monarhije. Svuda vladahu nered i beda: teret poreza je bio nepodnošljiv, trgovina upropašćena, državna riznica prazna. Svuda carevaše razvrat, čak i u crkvi, gde su kaluđeri održavali večiti nered i gde se preustrojstvo manastira činilo potrebnijim više nego ikada. Naročito jelinizam uzmicaše na svima linijama, a rodoljublje izumiraše.

Spoljna opasnost je bila još ozbiljnija. Na Balkanskom Poluostrvu Sloveni su se oslobođavali vizantiskog jarma. U Srbiji Stefan Nemanja je bio proširio svoju vlast na Hercegovinu, Crnu Goru i severnu Srbiju i osnovao veliku državu. Pod voćstvom Petra i Kovana Asena Bugari i Vlasi su se bili pobunili (1185 g.) i sa potporom Kumana i sudelovanjem Stefana Nemaše brzo napredovali. Isak je bio potučen kod Verije (Stara Zagora, 1190 g.) i kod Arkadiopolja (1194 g.). Osnovano je drugo bugarsko carstvo koje je podigao na veliku visinu car Joanica ili Kalojovan (1197-1207 g.). Ugovorom od 1201 g. Aleksije III je morao da prizna sva bugarska osvojenja, od Beograda do Crnog Mora i Vardara. Malo kasnije bugarski vladalac je dobio od Inoćentija III kraljevsku krunu i blagoslov za osnivaše nezavisne narodne crkve (1204 g.). To je značilo potpunu propast svega što su ostvarili Cimiskije i Vasilije II.

Na Zapadu je vidik bio još tamniji. Pokolj od 1182 g., čije su žrtve bili Latini nastanjeni u Carigradu, za vreme bune koja je uzdigla na presto Andronika Komnina, izazvao je rat sa Normanima. Bez sumnje, zauzeće Carigrada od vojske sicilijanskog kralja značilo je samo trenutan uspeh i Isaku je bilo pošlo za rukom da suzbije napadače (1186 g.). Ali staro neprijateljstvo između zapadnih naroda i Vizantinaca bilo je povećano ovim događajima. Nespretna politika carstva prema Fridrihu Barbarosi u doba trećeg krstaškog rata (1189 g.) izazvala je slične posledice. U jednom trenutku nemački car je imao nameru, u saglasnosti sa Srbima i Bugarima, da zauzme Carigrad, i krstaši prođoše kroz Vizantiju kao ogorčeni neprijatelji. Henrik VI, Barbarosin sin, bio je još opasniji protivnik, naročito kada je nasledio zemlje i težnje normanskih kraljeva. On je snevao da osvoji Istok, zahtevao je od Aleksije da mu povrati sve oblasti koje su ranije bili pokorili Normani (119b g.) i primorao ga je da mu, u međuvremenu, plaća danak.

Ali su naročito Mleci zadavali brigu. Oni su takođe tražili odmazdu za pokolj iz 1182 g., i Isak II, da bi ih stišao, bio je prinuđen 1187 g. da im prizna obilnu oštetu i široke povlastice. Aleksije III je morao 1198 g. da poveća ove ustupke, čije je dejstvo, uostalom, bio ublažio davši Đenovljanima i Pizancima slične naknade. Uprkos tome, Mlečići su osećali da su njihova trgovina i bezbednost ugrožene usled razdražene mržnje Grka, a uz to, otkako je Henrik Dandolo postao dužd (1193 g.), rađala se misao da će osvojenje vizantiskog carstva biti najbolje rešenje krize i najsigurnije sredstvo da se da zadovoljenje nagomilanoj latinskoj mržnji i da se osiguraju na Istoku interesi republike. Tako, kao nužna posledica papskog neprijateljstva, mletačkih težnji i mržnje svih latinskih naroda moralo je proizići menjanje smera četvrtog krstaškog rata; a Vizantija, iscrpena, oslabljena razvitkom slovenskih država, bila je nesposobna da se odupre strahovitom naletu Zapadnjaka.

Četvrti krstaški rat. - 1195 g. Aleksije III, svrgnuvši sa prestola i oslepivši svoga brata Isaka, beše bacio u tamnicu zajedno sa zbačenim vladarem i njegovog sina, mladog Aleksija. 1201 g. carević uteče iz zatvora i dođe na Zapad da traži pomoć protiv otmičara. To je bilo u trenutku kada se vojska četvrtog krstaškog rata nalazila sakupljena u Mlecima. Mlečići sa velikom gotovošću iskoristiše izgovor koji im se pružao da se umešaju u vizantiske političke prilike, a izdašna obećanja koja je davao Aleksije lako ućutkaše kolebanja savesti krstaša. Na taj način, veštom politikom, dužd Dandolo skrete prema Carigradu pohod preduzet radi oslobođenja Svete Zemlje. Na početku 1203 g. konačni ugovor bi potpisan sa vizantiskim pretendentom; 27 juna 1203 g. latinska flota se usidri ispred Carigrada. Grad bi zauzet na juriš (18 Jula 1203 g.) i Isak Anđel bi vraćen na presto sa svojim sinom Aleksijem IV. Ali između Grka i Zapadnjaka sporazum malo potraja. Novi carevi su bili nemoćni da održe svoja obećanja; krstaši, naročito Mlečići, postavljali su sve veće zahteve. 25 januara 1204 g. oba zapadnjačka štićenika biše zbačeni sa prestola u narodnom ustanku, a na vlast se pope Aleksije V Murzuflo. Ma kakav sporazum postao je nemoguć. Latini se odlučiše da sruše vizantisko carstvo. 12 aprila 1204 g. Carigrad je bio zauzet na juriš i strahovito opljačkan. I dok su se ostaci vizantiskog plemstva i sveštenstva sklanjali u Nikeju, pokušavajući da tu uspostave carstvo, pobedioci, shodno ugovoru o podeli potpisanom još u martu 1204 g., razdeliše među sobom pokorenu zemlju. Latinski car, Balduin Flandriski, zasede na presto Komnina (u maju 1204 g.); latinski kralj, Bonifacije od Monferata, zavlada u Solunu; jedan mletački patrijarh zauze patrijaršisku stolicu; na celoj površini osvojenog carstva rascvetaše se feudalna gospodarstva. Ali naročito Mlečići, vešti ljudi, dokopaše se na celom Istoku važnih tačaka za razvoj svoje trgovine i osnivanje svoga kolonijalnog carstva. Izgledalo je da je to kraj Vizantije; i, u stvari, događaj iz 1204 g. bio je za vizantisko carstvo udar od koga se ono nikada više nije oporavilo.

Latinsko carigradsko carstvo i grčko nikejsko carstvo (1204-1261 g.)


Raspad vizantijskog carstva

Prva posledica zauzeća Carigrada od strane krstaša bila je duboki preobražaj izgleda istočnog sveta.

Na razvalinama vizantiskog carstva rascvetaše se latinska feudalna gospodarstva. U Carigradu bi osnovano latinsko carstvo za čijeg vladara krstaši izabraše Balduina, grofa flandriskog; solunsko kraljevstvo, koje je u načelu bilo carev vazal, bi obrazovano u korist markiza Bonifacija od Monferata. Bilo je titularnih vojvoda od Nikeje i Filipopolja, gospodara od Didimotiha i Adramitija. Nekoliko nedelja kasnije, kao posledica pobedonosnog pohoda koji je odveo Bonifacija od Monferata do Atine i Korinta, osnovane su još neke latinske države, bodonički markizat, negropontsko gospodarstvo, atinska vojvodina, kojom je vladala burgonjska porodica La Roš, ahajska ili morejska kneževina, koju osvojiše Gotfrid od Vilarduena i Vilhelm od Šamplita i koja je, na latinskom Istoku, bila najtrajnija tvorevina krstaša iz 1204 g. Mleci, sa svoje strane, odmah zauzeše Drač na epirskoj obali, Modon i Koron na Peloponezu, Krit i Evbeju, Galipolj, Rodosto, Irakleju (Eregli) i prostranu četvrt Carigrada, i naložiše svojim plemićima da zaposednu ostrva u Arhipelagu, gde biše osnovani vojvodina Naksos i markizat Cerigo, velika vojvodina Limnos i gospodarstvo Santorin. Vladarka ovog prekrasnog kolonijalnog carstva, republika je s pravom mogla dopustiti svome duždu da se nazove "gospodarem jedne četvrtine i po carstva grčkog".

Slom vizantiskog carstva izazvao je takođe stvaranje čitavog mnoštva grčkih država. U Trapezuntu dva princa, Aleksije i David, poreklom iz porodice Komnina, osnovaše carstvo koje uskoro, od Irakleje do Kavkaza, obuhvati celo crnomorsko primorje i koje je trajalo do sredine XV veka (1461 g.). U Epiru jedan vanbračni sin iz porodice Anđela, Mihailo Anđel Komnin, stvori despotovinu koja se prostirala od Navpakta (Lepant) do Drača. U Nikeji zet Aleksija III Anđela, Teodor Laskar, okupi oko sebe sve što je ostalo od plemstva i visokog sveštenstva vizantiskog i 1206 g. svečano se krunisa za "cara Romeja". Drugi slavoljubivci, Gavala na Rodosu, Mankafa u Filadelfiji, Lav Zgur u Argu i Korintu, obrazovaše državice na ruševinama carstva. Izgledalo je da je to bio kraj monarhije.

Ipak, među ovim novim političkim jedinicama postajala je duboka razlika. Latinsko carstvo, uprkos stvarnoj vrednosti svoja prva dva vladaoca, trajalo je jedva pola veka (1204-1261 g.), a ta kratkotrajnost bila je neizbežna posledica njegove prvobitne slabosti. Kod Grka, naprotiv, pobeda stranaca razbudila je rodoljublje i učinila da ponovo dođu do svesti o vizantiskoj narodnosti. Svi vođi, oko kojih se 6ejaxy okupile sve žive snage grčkog sveta, imali su isti cilj: preoteti Carigrad od mrskih Latina. Ostalo je još da se vidi koje će od dva suparnička grčka carstva uspeti da to ostvari, nikejsko ili epirsko.

Latinsko carigradsko carstvo

Da bi delo ostvareno u četvrtom krstaškom ratu moglo koliko toliko trajati, bilo je potrebno da novo carstvo ima snažnu vladu i čvrsto centralističko uređenje. Međutim, u čisto feudalnoj državi koju Latini bejahu osnovali car je bio samo prvi među velikašima. Njegova vlast, veoma skučena prostorno, u političkom pogledu bila je skoro ništavna. Balduin, sutradan po stupanju na presto, morao je da objavi rat svome nepokornom vazalu solunskom kralju, i ma da su uspeli da ih izmire, ipak sporazum između njih nije nikada bio dugotrajan. Henrik od Angra, naslednik Balduinov, sukobio se sa istim teškoćama: iako je postigao, umesnom odlučnošću, da nametne svoju vlast Solunu (1209 g.) i da ga, na saboru u Ravenici (1210 g.), latinski vladari u Grčkoj priznadu za suzerena, ipak su oni, atinske vojvode i ahajeki kneževi, ubrzo prestali da se brinu o poslovima carstva i postali skoro nezavisni. Latinsko carstvo se malo čemu moglo nadati od Mlečića, surevnjivih na svoje povlastice i sebično zauzetih sopstvenim interesima. Sa pobeđenim Grcima sporazum je bio nemoguć. Uprkos naporima koje su učinili latinski vladaoci, Monferat u Solunu, Vilarduen u Ahaji, da bi stišali mržnju i bacili u zaborav izvršena nasilja, grčki narod, ukupno uzevši, ostao je neprijateljski raspoložen prema stranom osvajaču i sa nestrpljenjem je očekivao oslobodioca, bilo da on dođe iz Epira ili Nikeje. Najzad, sigurnoj grčkoj opasnosti pridružila se moguća bugarska opasnost. Latini su pogrešili što su odbili savez koji im je bio ponudio car Joanica (1197-1207 g.), i tako, mesto podrške koju su mogli naći kod Bugara u borbi protiv Vizantije, oni su od njih stvorili sebi nepomirljive neprijatelje koji sklopiše savez sa grčkim vladarima u Nikeji protiv latinskog carstva i okomiše se zajedno sa njima da ga sruše.

Međutim, u prvoj zabuni koja je nastupila po zauzeću Carigrada, izgledalo je da će Latini svuda odneti pobedu. Tesalija, srednja Grčka, Peloponez biše osvojeni za nekoliko nedelja a da se nije naišlo ni na kakav ozbiljan otpor. U Maloj Aziji Henrik od Angra potuče Grke kod Pimanina, i mlada moć Teodora I Laskara, koji je držao pod sobom samo Brusu, izgledalo je da se nalazi na rubu propasti, kada ga upad Bugara u Trakiju spase. Car Joanica nasrnu na latinsko carstvo, svuda dobro dočekivan od pobunjenih grčkih podanika. Smelo, sa nedovoljnom vojskom, car Balduin i dužd Dandolo jurnuše u susret neprijatelju: ispred Adrijanopolja latinska vojska pretrpe krvav slom (1205 g.) u kome Balduin pogibe. Pune dve godine, preko cele Makedonije, bugarski car je krstario sa svojom pustošnom vojskom, žudeći da osveti poraze koje je njegov narod ranije pretrpeo od Vasilija II i nazivajući se, nasuprot Bugaroubici, Romanoubicom. On opsedaše Solun kada, srećom po Latine, umre, bez sumnje ubijen (1207 g.).

Teodor I Laskar iskoristi ovu borbu Latina sa Bugarima da uspostavi i učvrsti svoju vlast. Međutim, za vreme vladavine Henrika od Angra, brata i naslednika Balduinovog (1205-1216 g.), nesumnjivo najboljeg vladaoca kora je imalo latinsko carigradsko carstvo, moglo se verovati da će se država, stvorena krstaškim ratom, održati u životu. Po smrti Joanice Henrik zaključi mir sa Bugarskom, oslobodivši tako carstvo jedne ozbiljne brige; on uspe da manje više povrati jedinstvo među Latinima i da ponovo zavede nad svojim vazalima carsku vlast; on postiže čak da zadobije pokornost i naklonost svojih grčkih podanika. U isto doba on nastavi, oslanjajući se na Komnine u Trapezuntu, rat u Aziji. U prvom pohodu 1206 g. zauze jedan deo Vitinije; 1212 g. još odlučnije produži borbu, potuče Laskara na Luparku i prinudi ga da mu ustupi jedan deo Mizije i Vitinije. Ali Henrik umre suviše rano po carstvo čiji je, činilo se, trebalo da bude osnivač (1216 g.). Otada su Grci kao i Bugari imali odrešene ruke; pod slabim carevima koji su njime vladali carstvo, osnovano od krstaša, bedno je srljalo u propast.

Grčko nikejsko carstvo

Teodor I Laskar (1204-1222 g.) bio je postao malo po malo jedini gospodar vizantiske Azije. On bejaše potukao trapezuntske vladare surevnjive na njegov uspeh, pobedio Turke Seldžuke (1211 g.) i preoteo od njih veliki deo anatolske obale. Po smrti cara Henrika nije dao Latinima ni da dahnu. Kada umre 1222 g., ostavljajući presto svome zetu Jovanu Vatacu (1222-1254 g.), bio je, sem jednog malog dela Vitinije koji su još trljali Latini, sjedinio pod svojom vlašću celu zapadnu Malu Aziju i raširio granicu do gornjeg toka Sangarija i Meandra. Vatac, dobar vojskovođa i vešt administrator, dovršio je za vreme svoje duge vladavine Laskarevo delo i pružio grčkoj Maloj Aziji poslednje trenutke blagostanja.

Ipak, bilo je pitanje da li se sudbina nikejskog carstva i njegove težnje neće ograničiti samo na aziske provincije stare monarhije. U Evropi, u stvari, epirski despot Teodor Duka Anđel, koji je nasledio svoga brata Mihaila (1214-1230 g.), bejaše jako uvećao svoju državu na račun kako Latina tako i Bugara. On je povratio od Mlečića Drač i Krf i zauzeo Ohrid i Pelagoniju; 1222 g. osvojio je Solun gde je vladao mladi Dimitrije, sin Bonifacija od Monferata, i u gradu preotetom od Latina svečano se krunisao za cara, na veliko veselje Grka koji su u njemu gledali obnavljača jelinizma. Proširio je zatim na račun Bugara svoju vlast do blizu Adrijanopolja, Filipopolja i Hristopolja (Kavala) i činilo se da će uskoro srušiti latinsko carstvo. 1224 g. potuče kod Sereza vojsku slabog vladara Roberta od Kurtneja (1221-1228 god.) koji je vladao nad ostacima latinskog carigradskog carstva.

Ali napredovanje evropskog grčkog carstva bilo je naglo zaustavljeno. Od 1218 g. vladao je u Bugarskoj jedan preduzimljiv i mudar vladalac, Jovan Asen (1218-1241 g.). Kao nekada Joanica, i on je rado hteo da sklopi savez sa Latinima protiv Grka i bio |e sklon, kada car Robert umre 1228 g., da se primi namesništva latinskog carstva za vreme maloletstva mladog Balduina II (1228-1261 g.). Mesto pravoslavnog vladaoca latinsko sveštenstvo, zbog svoje nespretne isključivosti, više je volelo da izabere jednog viteza, koliko hrabrog toliko politički nesposobnog, Jovana od Brijena (1229-1237 g.), i na taj način je za latinsko carstvo nestalo i poslednjeg izgleda spasenja. Bugarski vladalac, s pravom uvređen, postade nepomirljivi neprijatelj Latina na veliku korist nikejskog carstva. Ovima je on učinio prvu uslugu što je uništio njihovog evropskog suparnika, grčkog solunskog cara, čije su težnje počele da zadaju brigu Bugarskoj. Potučen i zarobljen kod Klokotnice (1230 g.), Teodor morade da se odrekne prestola, a država kojy bejaše osnovao, svedena na skromnije razmere (obuhvatala je osim Soluna još samo Tesaliju), pripade njegovom bratu Manojlu. I u isto doba kada ga je na ovaj način oslobodio njegovog zapadnog takmaca Asen učvrsti Vatacevu moć ponudivši mu savez (1234 g.). To je značilo sigurnu propast latinskog carstva.

Nikejski car za dvanaest godina svoga vladanja bejaše jako uvećao svoju državu. Pobedivši Latine kod Pimanina (1224 g.), on im ote poslednje tvrđave koje su imali u Anatoliji, povrati velika ostrva u aziskom primorju, Samos, Hios, Lezbos, Kos, i prinudi grčkog vladaoca na Rodosu da postane njegov vazal. On preveze, zatim, jedan deo svoje vojske u Trakiju i na trenutak osvoji Adrijanopolj gde se sukobi sa solunskim grčkim carem. Najzad, napade Mlečiće na Kritu. Savez sa Bugarima još više uveća njegovu moć. 1236 g. oba saveznika preduzeše napad na Carigrad: pod navalom neprijatelja grad umalo ne podleže. Zapad shvati na vreme da ga treba spasti: italijanski primorski gradovi i ahajski knez pohitaše u pomoć. Prestonica latinskog carstva izbeže propasti; i zavaljujući raskidu grčko-bugarskog saveza, posle koga je uskoro nastupila smrt Jovana Asena (1241 g.), bedno latinsko carstvo potraja još četvrt veka za koje je vreme Balduin II bio prinuđen da svuda prosjači za pomoć, ne uspevajući da je dobije, i da trguje, da bi došao do novca, sa najčuvenijim carigradskim svetinjama koje mu otkupi Luj IX Sveti; i bio je toliko nisko spao da je morao, da bi kovao novac, upotrebiti čak i olovo sa krovova i da bi zimi imao drva za ogrev cepati drvenu građu carskih dvoraca.

Za to vreme Vatac je dovršio obnavljanje vizantiskog jedinstva prema strancima. On istera Latine iz njihovih poslednjih poseda u Anatoliji; zadobi moćnu podršku cara Fridriha II Hohenštaufena čijom se ćerkom oženi (1244 g.) i koji, iz mržnje prema papi, zaštitniku latinskog carstva, prepusti bez kolebanja Carigrad Grcima; otrže Francima potporu ikoniskog seldžučkog sultana (1244 g.) i iskoristi mongolski upad u Malu Aziju da uveća svoju zemlju na račun Turaka. Najviše je delovao u Evropi. Epirska despotovina bila je u punom rasulu: Vatac to iskoristi primoravši Jovana Anđela, Teodorovog sina, da se odrekne naziva cara i da postane nikejski vazal (1242 g.). Četiri godine kasnije zauze Solun (1246 g.) iz koga protera despota Dimitrija; povrati od Bugara veliki deo Makedonije, Serez, Melnik, Stenimah (Stanimaka); ote od Latina Viziju i Curul (1247 g.). Najzad nametnu oružjem svoju vrhovnu vlast jedinom grčkom vladaocu koji je bio ostao zavisan, epirskom despotu Mihailu II (1254 g.). Kada Vatac umre po povratku iz ovog poslednjeg rata, nikejsko grčko carstvo, bogato, moćno, napredno, opkoljavalo je sa svih strana jadne ostatke latinskog carstva. Ostalo je još samo da se osvoji Carigrad.

Oslobođenje Carigrada

Teodor II Laskar (1254-1258 g.) nastavi za vreme svoje kratkotrajne vladavine politiku svoga oca. On potuče u rupelskom tesnacu (1255 g.) Bugare koji su pokušali da se osvete za poraze pretrpljene pod Vatacem i natera ih na mir (1256 g.); i ma da je umro suviše rano da bi mogao ugušiti ustanak epirskog despota, smutljivca i slavoljupca Mihaila II, njegov naslednik Mihailo Paleolog (1258-1261 g.) zadobi velike pobede i time učini da se zaboravi na njegovo nasilno prisvajanje prestola i dosta ružan način na koji je svrgnuo zakonitu dinastiju. Mihailo Epirski bejaše sklopio savez sa Manfredom, sicilijanskim kraljem, i Vilhelmom od Vilarduena, axajskim knezom; on se naslanjao takođe na Arbanase i Srbe i već je bio zagrozio Carigradu. Paleolog preduze napad, povrati Makedoniju, upade u Arbaniju i strahovito potuče despota i njegove saveznike na polju Pelagoniji (1259 g.). Tako, pred širenjem nikejskog carstva epirska despotovina je iščezavala. Malo kasnije Paleolog dovrši svoje delo povrativši Carigrad.

1261 g. on pređe Helespont i ote od Latina sve što su imali izvan prestonice. Na veoma vešt način pridobi za saveznike protiv Mlečića, koji su malo kasno osetili potrebu da brane Carigrad, njihove suparnike Đenovljane i obeća im, nimfejskim ugovorom (1261 g.), da će im priznati na Istoku sve povlastice koje su uživali njihovi takmaci. Dovoljno je bilo ubuduće da se ukaže povoljna prilika pa da prestonica padne u grčke ruke. 25 jula 1261 g. jedan Paleologov vojskovođa iskoristi slučaj kada je mletačka flota trenutno bila napustila Zlatni Rog i srećnim prepadom osvoji grad. Balduin II imade vremena samo da utekne, praćen latinskim patrijarhom i mletačkim naseljenicima; a 15 avgusta 1261 g. Mihailo Paleolog svečano uđe u Carigrad i u Sv. Sofiji stavi na glavu carsku krunu. Vizantisko carstvo izgledalo je da se nanovo rodilo pod narodnom dinastijom Paleologa koja će skoro dva veka vladati monarhijom.


Ahajska kneževina

Ostale latinske države osnovane u četvrtom krstaškom ratu nisu propale sve u isto doba kad i carigradsko carstvo. Ne uzimajući u obzir Mletke koji su još dugo vremena posle toga sačuvali u istočnim morima svoje kolonijalno carstvo i otočka gospodarstva koja su osnovali njeni plemići, atinska vojvodina, pod upravom La Rošovih, potraja do 1311 g.; i ma da je ona posle nesrećne bitke na Kifisu potpala pod vlast Katalonaca (1311-1333 g.), a zatim pod vlast florentinskih vojvoda Ačjajoli (1333-1356 g.), nikada je više Vizantinci ne povratiše. Ahajska kneževina, za vreme vlade trojice Vilarduena, Gotfrida I, osnivača dinastije, i njegovih sinova Gotfrida II i Vilhelma (1209-1278 g.), bila je još naprednija. Uprkos njenom čisto feudalnom uređenju i velikim baronijama (12 na broju) koje su franačkim osvojenjem tu ustanovljene, zemlja, pod veštom upravom svojih vladalaca, bila je u toku XIII veka jedna od najnaprednijih država na latinskom Istoku. Finansije su bile odlične; vojnici su smatrani "najboljim vitezovima evropskim"; mir je bio potpun; odnosi sa grčkim podanicima sasvim dobri. Dvor u Andravidi "bio je, kaže jedan hroničar, sjajniji od dvorova najvećih kraljeva". Francuski uticaj bio je svemoćan: "Tu se govorilo francuski isto tako dobro kao i u Parizu." Iz zanimljive knjige Morejska hronika vidi se da je tu bio presađen viteški i francuski način života, kao što se i danas još na celom Peloponezu, u Akrokorintu ili u Klemuciu, u Kariteni ili u Mistri, u Kalamati ili u Maini, nailazi na ruševine moćnih feudalnih tvrđava koje su bili podigli francuski gospodari zemlje. I svakako da ova čar daleke Francuske XIII veka koja je neodoljivo delovala na ovu grčku pokrajinu, osvojenu oružjem i tako brzo asimilovanu, ne spada u najnezanimljivije pojedinosti vizantiske istorije.

Ipak, poraz na polju Pelagoniji, gde Vilhelm od Vilarduena dopade šaka Mihailu Paleologu, bio je od ozbiljnih posledica po ahajsku kneževinu. Da bi se oslobodio, franački knez morade prema ugovoru od 1262 g. ustupiti Grcima Monemvasiju, Mainu i Mistru. Vizantinci tako ponovo zakoračiše na Peloponez. Docnije, za vlade žena i stranaca - anžujskih kneževa i navarskog odreda - posle Vilarduenove smrti (1278 g.), oni su sa potporom domaćeg stanovništva sve brže napredovali u zemlji i osnovali u XIV veku morejsku despotovinu koja je bila u doba vizantiskog opadanja jedna od najzanimljivijih država. Uprkos tome, četvrti krstaški rat je zasnovao na Istoku čitav niz latinskih ustanova. I pored zauzeća Carigrada, i pored uspeha koje je Mihailo Paleolog postigao u Epiru i u Ahaji, to je bio izvor stalnih briga obnovljenog carstva Paleologa i neosporni uzrok slabosti.

Овај опис опсаде Константинопоља од стране западноевропских крсташа је дао византијски историчар Никита Хонијат 1204. године:

''На знак трубе и машући голим мачевима, кренули су да пљачкају куће и цркве. Цепали су свете слике које су верници обожавали, бацали су мученичке реликвије у места која се не могу именовати и просипали тело и крв Спаситељу. Ови претходници антихристови, ови творци скрнављења који морају претходити доласку пограбили су свећњаке и циборије и, пошто су са њих огулили драго камење и остале украсе, служили су се са њима као са пехарима за пиће. Не може се, без згражавања, помислити на скрнављење по црквама. Порушили су олтар направљен од скупог материјала који је био предмет дивљења читавог народа и поделили фрагменте као што су делили и све остало што се од велике вредности налазило у цркви. Усудили су се чак да у цркву уведу коње и муле на које су товарили свето посуђе, сребренину и злато поскидано са столица проповедаонице и врата заједно са осталим безбројним стварима. Једна проститутка је седела на патријарховој столици и певушила некакву бесрамну песмицу, а затим играла у цркви. Они су, у дивљем заносу силовали жене, невине девојчице и редовнице посвећене Богу... сав град је у очајању и сузама, у врисцима и јецајима.''

Car Konstantin I Veliki,osnivac Vizantijskog carstva,vladao izmedju 306. i 337.godine.
Mermerna glava je ostatak njegove kolosalne statue visoke preko 20 metara,izradjene 313.godine.
Ocuvani su samo glava,deo desne ruke sa sakom,i koleno, koji se sada cuvaju u dvoristu palate konzervatora na rimskom Kapitolu.

Ekonomija i privreda Vizantije,


U Vizantiji nema zapadnoevropskog vazalnog, piramidalnog feudalizma zasnovanog na hijerarhijskim ličnom zakletništvu i naslednim lenima. Vizantija u tom pogledu i nije feudalna zemlja. U njoj se smenjuju tri samosvojna agrarna sistema

Prvi, državni kolonat sa novčanom ekonomjom od IV do VII veka. Glavni vlasnici zemlje su plemići koji često uživaju poreski imunitet i ratuju za državu kao plemstvo na Zapadu. Za nju ratuje najamna, profesionalna vojska, koja u Zapadnoj Evropi ne postoji gotovo svo do Fridriha Velikog u XVIII veku. Porez plaćaju koloni, slobodni zakupnici državnog zemljišta i oni plemići koji drže kolone na svom zemljištu a nemaju poreski imunitet. Porez plaćaju i vojnici, profesionalna vojska. Svi porezi su isključivo u novcu, dok je na Zapadu u to vreme, glavni oblik poreza naturalna i radna renta. Na Istoku je kolon istovremeno fiskalni dužnik i državi i privatnom vlasniku zemljišta, dok je kmet na Zapadu dužnik jedino svom vitezu. Kolon nije deo imovine uz zemljište, on nije kmet gospodaru zemljišta i državi. On se sudi sa plemstvom na lokalnom nivou i pred državom u Carigradu. I sa Dušanom u Srbiji, po članu 139. njegovog Zakona, sebar - napoličar, satrudnik može da se spori sa njim. U Vizantiji plemstvo nije jedini sudija kao na Zapadu, već su sudovi od lokalnih do vrhovnog suda državni, tako da centralna vlast struji od gore do dole.

Drugi, sistem slobodnih seljaka i vojnika, i zemljišnih poseda od VII do XI veka. Ovo je razdoblje punog procvata srednjovekovne Vizantije. Kičmu seljaka čine Sloveni i prethodni slobodnjaci iz starog stanovništva, koji na opustošenim područjima male Azije i Balkana dobijaju nasledna imanja do 30 hektara najboljeg zemljišta, obavezuju se na vojnu odbranu carstva a državi plaćaju porez u novcu. Mogu držati i robove. Ovi se seljaci, "krajišnici", zovu stratioti i obavezni su da u rat odu na konju, ali ne i u oklopu. Svaki seljak može zemlju slobodno prodati i kupiti, što na Zapadu kmet ne može, a ako je napusti niko mu je ne može uzeti pre nego što prođe 30 godina - po noveli cara Romana I iz 922. godine. Slobodni seljaci postoje i u Zapadnoj Evropi, ali ne čine fundament društvenog sistema - uprkos tome što je Island republika norveških isaljenika. Ali, u Vizantiji ovaj sistem ne postoji na periferiji društva već je sama osnova društva i obuhvata najmanje 2,5 miliona seljačkih porodica, što je ne manje od 10 miliona duša i pokriva područje veliko kao današnja Francuska, Španija i Portugalija.

Treći, parikije na temama i prinijama od XI do XV veka. Slobodni seljaci propadaju zbog dugova državi, nesposobni da, sa pojavom teške konjice, plate oklope. Postaju vojnički neefikasni i zbog toga nepotrebni. Več se od VII veka postepeno šire teme, velika plemićka imanja putem prisajedinjavanja seljačkog zemljišta otkupljenog od njih zbog njihovih poreskih dugova. Seljaci odlaze na ta velika imanja kao parici, to su zakupnici komada zemlje. Od XI veka država intezivno deli iz malog fonda svog zemljišta nenasledna dobra vojnicima koji su se zvali pronijari. I oni su držali seljake zakupce, li ovi nisu bili fiksni invetar imanja kao što su to bili zapadnoevropski kmetovi. Ovaj sistem su primili nemanjićki Srbi. Tako, je naknadno, i knez Lazar Hrebeljanović bio pronijar. Specifičnost parikije je da seljaci zakupci (parici) posle rada od 30 godina na zakupljenom komadu zemljišta, na temi ili na proniji, stiču pseudosvojinska prava na njega. Plemić i pronijar ih ne mogu više sa njih oterati, mada seljaci nemaju prava da tu zemlju prisvoje i prodaju. Iako neki istraživači govore o ovom periodu vizantijske privredne istorije kao o "vizantijskom feudalizmu", feudalizam u Vizantiji nikada nije postojao.

Ana Komnina (1083-1153) bila je vizantijska princeza i istoričar.U njeno vreme na zapadu,retko ko od muskaraca bio je pismen,a kamoli zena.
Najstarija kći Aleksija I Komnina je rođena u Carigradu 1083. godine. Stekla je visoko obrazovanje u vizantijskoj prestonici, studirajući grčku klasiku, istoriju, geografiju, mitologiju, pa čak i filozofiju.
Bila je venčana za Nićifora Vrijenija, sina bivšeg stratega Dračke teme koji je pretendovao da se domogne carskog prestola. Posle smrti svoga oca Aleksija, Ana Komnina se udružila zajedno s njim 1118. u pokušaju da svrgnu Jovana II Komnina, legitimnog naslednika cara Aleksija. Posle neuspelog pokušaja dvorskog prevrata, Ana Komnina se vraća sa svojom majkom, caricom Irinom iz Carigrada i odlazi u jedan manastir, gde se zamonašila.
Ana Komnina je kao monahinja napisala svoje čuveno delo Aleksijadu, u 15 knjiga, veličajući život svoga oca. Aleksijada obuhvata vremensko razdoblje od 1069. do 1118., kada je njen otac umro. Knjigu je dopunila pred smrt istorijskim materijalom koji je dobila od svog muža. Knjigu je najverovatnije završila 1148.
Ana Komnina je naročito pišala o dvorskom životu u prestonici, o ceremonijalima, o svečanim obredima, o svečanim audijencijama, o raskošnoj nošnji, o vojnicima, o poslugama, ikonama iz crkava.
Nakon završetka radova na Aleksijadi, Ana Komnina je nastavila kao monahinja da živi u manastiru, gde je i umrla 1153. godine.

Spisak Vizantijskih careva (1),


Vladari Konstantinove dinastije


Konstantin I Veliki (lat. Constantinus Pius Felix Invictus Augustus Pontifex Maximus Pater Patriae Proconsul) (272—337, vladao 306—337), sin Konstancija I Hlora; prvi hrišćanski car i osnivač Konstantinopolja, naložio da se Carstvo podeli među njegovim sinovima; pravoslavna crkva ga je proglasila svecem;
Konstancije II (lat. Flavius Iulius Constantius) (317—361, vladao 9. septembra 337—3. novembra 361); sin Konstantina I;
Julijan Otpadnik (lat. Flavius Claudius Iulianus) (331—363, vladao novembra 361—26. juna 363); sinovac Konstantina I, brat od strica i zet Konstancija II, neuspešno pokušao da obnovi drevne paganske kultove;
Nedinastički vladari [uredi]
Jovijan (lat. Iovianus) (332—364, vladao 363—17. februara 364); carski gardista, obnovio primat hrišćanstva u Carstvu;


Valentinijanova i Teodosijeva dinastija


Valens (lat. Iulius Valens) (328—378, vladao 28. marta 364—9. avgusta 378 ) , brat Valentinijana I; upravljao istočnim delom Carstva.
Teodosije I Veliki (346—395, vladao 19. januara 379—17. januara 395); vojnik; oženio se ćerkom Valentijana I, Galom.
Arkadije (lat. Arcadius) (377—408, vladao 17. januara 395—1. maja 408 ) , sin Teodosija I.
Teodosije II Mlađi (401—450, vladao 1. maja 408—28. jula 450); Arkadijev sin.
Markijan (lat. Marcianus) (392—457, vladao 25. avgusta 450—januara 457); vojnik; oženio se Pulherijom nakon smrti Teodosija II, pravoslavna crkva ga je proglasila za sveca.



Lavova dinastija (457—518 )

Lav I Tračanin (lat. Valerius Leo) (401—474, vladao 7. februara 457—18. januara 474); vojnik.
Lav II (467—474, vladao 18. januara 474—17. novembra 474); unuk Lava I i sin Zenona Isavrijanca.
Zenon Isavrijanac (425—491, vladao 17. novembra 474—9. januara 475); zet Lava I; pravo ime Tarasikodisa, Isavrijanac.
međuvlada uzurpatora Vasiliska 9. januara 475—avgusta 476, šuraka Lava I;
Zenon Isavrijanac (vladao avgusta 476—9. aprila 491); (druga vlada)
Anastasije I (430—518, vladao 491—9. jula 518 ) , dvorski velikodostojnik (silentarije); zet Lava I, izabran na predlog Zenonove udovice Arijadne.



Justinijanova dinastija (518—602)

Justin I (lat. Iustinius)(527—565, vladao 9. jula 518—1. avgusta 527); zapovednik garde;
Justinijan I (lat. Petrus Sabbatius Iustinianus)(482—565, vladao 1. avgusta 527—13./14. novembra 565); sestrić i usvojeni sin Justina I; pravoslavna crkva ga je kasnije kanonizovala, veliki graditelj (saborna crkva Aja Sofija u Carigradu), kodifikator rimskog prava i osvajač ("obnova" rimske vlasti na Zapadu: Italija, Afrika, deo Iberskog poluostrva...);
Justin II (lat. Iustinius Iunior) (520—578, vladao 14. novembra 565—4. oktobra 578 ) , sestrić Justinijana I;
Tiberije II Konstantin (lat. Tiberius Constantinus) (540—582, vladao od 574 kao Justinov savladar, 4. oktobra 578—14. avgusta 582); zapovednik garde; usvojenik Justina II.
Mavrikije (lat. Mauricius Tiberius) (539—602, vladao 14. avgusta 582—27. novembra 602); zet Tiberija II;
Nedinastički vladari [uredi]
Foka (?—610, vladao 602—610); niži oficir vojske na Balkanu; zbacivanjem Mavrikija izazvao rat sa persijskim kraljem Hozrojem II.

Spisak Vizantijskih careva (2),

Iraklijeva dinastija (610—711)


Iraklije (grč. Ηράκλειος) (575—641, vladao 5. oktobra 610—11. februara 641. godine), sin jermenskog egzarha Afrike, potpuno porazio Hozroja II u poslednjem sasanidsko-vizantijskom ratu, izgubio sve azijske provincije van Male Azije pred naletom muslimanskih Arapa, posle 626. god naselio Srbe na Balkan;
Konstantin III Iraklije (grč. Κωνσταντίνος Γ' Ηράκλειος) (612—641, vladao 11. februara 641 - aprila/maja 641); Iraklijev sin iz prvog braka; savladar sa Iraklonom; umro od tuberkuloze.
Iraklona Konstantin (Iraklije II) (grč. Ηρακλεωνάς) (626—641?, vladao 11. februara 641—septembra 641); Iraklijev sin iz drugog braka; osakaćen i zbačen.
Konstans II Pogonat (grč. Κώνστας Β' Ηράκλειος)630—668 ) , vladao septembra 641—15. septembra 668 ) sin Konstantina III;
Konstantin IV (grč. Κωνσταντίνος Δ' ο Πωγώνατος) (649—685, vladao 15. septembra 668—septembra 685); sin Konstansa II.
Justinijan II Rinotmet (grč. Ιουστινιανός Β' ο Ρινότμητος) (668—711, vladao septembra 685—695); sin Konstantina IV; zbačen, mučen (nos mu je otsečen) i proteran, ipak, kasnije se ženi hazarskom princezom i ponovo se vraća na presto, od kada se prestaje sa praksom sečenja nosa.


Nedinastički vladari


Leontije (grč. Λεόντιος) (vladao 695—698 ) , Vizantijski strateg; mučen, zbačen, utamničen i na kraju pogubljen.
Tiberije III Apsimar (grč. Τιβέριος Γ' ο Αψίμαρος) (vladao 698—705); germanskog porekla; zbačen i pogubljen.



Iraklijeva dinastija (ponovo) (705—711)

Justinijan II Rinotmet (vladao 705— 711); (druga vlada); zbačen i pogubljen


.
Nedinastički vladari

Filipik Vardan (grč. Φιλιππικός Βαρδάνης) (vladao 711—3. juna 713) – jermenski vojnik; zbačen i oslepljen.
Anastasije II (grč. Αναστάσιος Β') (?—721, vladao 3. juna 713—novembra 715); pravo ime Artemije; Filipikov protoasekrit; zbačen i zamonašen, pobunio se i bio pogubljen.
Teodosije III (grč. Θεοδόσιος Γ' ο Αδραμμυττηνός) (vladao novembra 715—25. marta 717); skupljač poreza u temi Opsikija; napustio presto i zamonašio se.


Sirijska dinastija (717 - 802)

Lav III Isavrijanac (grč. Λέων Γ' ο Ίσαυρος) (675—741, vladao 25. marta 717—18. juna 741); vizantijski strateg,
Konstantin V Kopronim (grč. Κωνσταντίνος Ε' ο Κοπρώνυμος ή Καβαλίνος) (718—745, vladao 18. juna 741 - 14. septembra 775); sin Lava III;
Lav IV Hazar (grč. Λέων Δ' Χάζαρος) (750—780, vladao 14. septembra 775—8. septembra 780); sin Konstantina V.
Konstantin VI (grč. Κωνσταντίνος ΣΤ') (771—797, vladao 8. septembra 780—avgusta 797); sin Lava IV; zbačen i oslepljen po majčinom nalogu.
Irina (grč. Ειρήνη η Αθηναία) (755—803, vladala avgusta 797—31. oktobra 802); žena Lava IV, majka Konstantina VI; proglašena za sveticu; zbačena i proterana na Prinčevska ostrva.


Nedinastički vladari


Nićifor I (grč. Νικηφόρος Α') (?—811, vladao 31. oktobra 802—26. jula 811); veliki logotet; poginuo u bici protiv Bugara, kan Krum od njegove lobanje napravio vinski pehar.
Stavrakije (grč. Σταυράκιος) (?—812, vladao 26. jula 811 - 2. oktobra 811); sin Nićifora I; paralizovan od rana zadobijenih u borbi sa Bugarima.
Mihailo I Rangabe (grč. Μιχαήλ Α' ο Ραγκαβέ) (vladao 2. oktobra 811—11. jula 813); zet Nićifora I i upravnik dvora; nakon što je bio zbačen, zamonašio se.
Lav V Jermenin (grč. Λέων Ε' ο Αρμένιος) (775—820, vladao 11. jula 813—25. decembra 820); vizantijski strateg; ubijen.


Amorijska dinastija (820—867)

Mihailo II Amorijac (grč. Μιχαήλ Β' ο Τραυλός η Ψηλλος) (770—829, vladao 25. decembra 820—2. oktobra 829); Vizantijski strateg, zet Konstantina VI.
Teofilo (grč. Θεόφιλος) (813—842, vladao 2. oktobra 829—20. januara 842); sin Mihajla II
Mihailo III, nazvan Pijanica (grč. Μιχαήλ Γ' ο Μέθυσος) (840—867, vladao 20. januara 842—23./24. septembra 867); Teofilov sin; ubijen.


Makedonska dinastija (867—1056)

Vasilije I Makedonac (grč. Βασίλειος Α') (811—886, vladao 867—886) — oženio se udovicom Mihajla III; poginuo u lovu.
Lav VI Mudri (grč. Λέων ΣΤ' ο Σοφός) (866—912, vladao 886—912); najverovatnije sin Vasilija I ili Mihajla III.
Aleksandar III (grč. Αλέξανδρος Γ' του Βυζαντίου) (870—913, vladao 912—913); sin Vasilija I, regent svog sinovca Konstantina VII.
Konstantin VIII Porfirogenit (grč. Κωνσταντίνος Ζ' ο Πορφυρογέννητος) (905—959, vladao 913—959); sin Lava VI.
Roman I Lakapin (grč. Ρωμανός Α' ο Λεκαπηνός) (870—948, vladao 919—944); tast Konstantina VII; savladar, nakon što su ga sinovi zbacili, zamonašio se.
Roman II (grč. Ρωμανός Β' ο Πορφυρογέννητος) (939—963, vladao 959—963); sin Konstantina VII.
Nićifor II Foka (grč. Νικηφόρος Β' Φωκάς ή Νικηφόρος Β' ο Φωκάς) (912—969, vladao 963—969); vizantijski strateg; oženio se udovicom Romana II, regent Vasilija II i Konstantina VIII; ubijen u spavaćoj sobi.
Jovan I Cimiskije (grč. Ιωάννης Α' Κουρκούας ο Τσιμισκής) (925—976, vladao 969—976); šurak Romana II, ljubavnik Nićiforove žene, ali mu je zabranjen brak sa njom, regent Vasilija II i Konstantina VIII.
Vasilije II Bugaroubica (grč. Βασίλειος Β' ο Βουλγαροκτόνος) (958—1025, vladao 976—1025); sin Romana II.
Konstantin VIII (grč. Κωνσταντίνος Η')(960—1028, vladao samostalno 1025—1028 ) , sin Romana II; prećutni savladar Vasilija II.
Roman III Argir (grč. Ρωμανός Γ' ο Αργυρός) (968—1034, vladao 1028—1034); carigradski eparh; prvi muž Zoje, po želji Konstantina VIII; ubijen.
Mihajlo IV Paflagonac (grč. Μιχαήλ Δ' ο Παφλαγών) (1010—1041, vladao 1034—1041); Zojin drugi muž; patio od epilepsije.
Mihajlo V Kalafat (grč. Μιχαήλ Ε' ο Καλαφάτης) (1015—1042, vladao 1041—1042); nećak Mihajla IV, Zojin usvojeni sin.
Teodora (grč. Θεοδώρα) (980—1056, vladala 1042); ćerka Konstantina VIII, savladarka Zoje.
Zoja (grč. Ζωή Α') ((c. 978—1050, vladala 1042); ćerka Konstantina VIII.
Konstantin IX Monomah (grč. Κωνσταντίνος Θ' ο Μονομάχος) (1000—1055, vladao 1042—1055); treći muž Zoje.
Teodora (grč. Θεοδώρα) (vladala 1055—1056); vraćena na presto.


Nedinastički vladari


Mihajlo VI Stratiotik (grč. Μιχαήλ ΣΤ' ο Στρατιωτικός) (vladao 1056—1057); Teodora ga je izabrala za cara na samrtnom odru; nakon što je bio zbačen, zamonašio se.

Spisak vizantijskih careva (3)

Dinstija Komnina (1057—1059)

Isak I Komnin (grč. Ισαάκιος Α' Κομνηνός) (c. 1007—1060, vladao 1057—1059); vojnik; zbog bolesti napustio presto i zamonašio se.

Dinastija Duka (1059 - 1078 )

Konstantin X Duka (grč. Κωνσταντίνος Ι' Δούκας) (1006—1067, vladao 1059—1067);
Roman IV Diogen (grč. Ρωμανός Δ' Διογένης) (1032—1072, vladao 1068—1071); oženio se udovicom Konstantina X; vladao kao savladar, zbačen i mučen do smrti.
Mihajlo VII Parapinak (grč. Μιχαήλ Ζ' Δούκας Παραπινάκης) (1050—1090, vladao 1067—1078 ); sin Konstantina X, prvobitno savladar sa braćom i Romanom IV; zbačen sa vlasti nakon čega se zamonašio.
Nićifor III Votanijat (grč. Νικηφόρος Γ' Βοτανειάτης) (1001—1081, vladao 1078—1081); strateg Anadolijske teme i navodni potomak porodice Foka, oženio se ženom Mihajla VII, dok je Mihajlo još uvek bio živ; zbačen sa vlasti i primoran na povlačenje u manastir.


Dinastija Komnina (ponovo) (1081—1185)

Aleksije I Komnin (grč. Αλέξιος Α' Κομνηνός) (1057—1118, vladao 1081—1118 ); sinovac Isaka I, oženjen pranećakom Konstantina X.
Jovan II Komnin Lepi (grč. Ιωάννης Β' Κομνηνός o Καλος) (1087—1143, vladao 1118—1143); sin Aleksija I, poginuo u lovu.
Manojlo I Komnin Veliki (grč. Μανουήλ Α' Κομνηνός ο Μέγας) (1118—1180, vladao 1143—1180); sin Jovana II.
Aleksije II Komnin (grč. Αλέξιος B' Κομνηνός) (1169—1183, vladao 1180—1183); sin Manojla I; ubijen garotom.
Andronik I Komnin (grč. Ανδρόνικος Α' Κομνηνός) (1118—1185, vladao 1183—1185); sinovac Jovana II; oženjen udovicom Aleksija II; zbačen, mučen i ubijen; njegovi potomci su stvorili Trapezuntsko carstvo.


Dinastija Anđela (1185—1204)


Isak II Anđeo (grč. Ισαάκιος Β' Άγγελος) (1156—1204, vladao 1185—1195); praunuk Aleksija I, svrgnut i utamničen.
Aleksije III Anđeo (grč. Αλέξιος Γ' Άγγελος) (1153—1211, vladao 1195—1203); brat Isaka II, krstaši ga svrgnuli s vlasti, zamonašio se.
Aleksije IV Anđeo (grč. Αλέξιος Δ' Άγγελος) (1182—1204, vladao 1203—1204); sin Isaka II, svrgnut i ubijen.
Isak II Anđeo (vladao 1203—1204); obnovio svoje carstvo sa Aleksijem IV, svrgnut.
Aleksije V Duka Murzufl (grč. Αλέξιος Ε' Δούκας ο Μούρτζουφλος) (1140—1204, vladao 1204); zakoniti naslednik i zet Aleksija III, krstaši ga pogubili

.
Dinastija Laskarisa (Nikejsko carstvo) (1204—1261)

Teodor I Laskaris (grč. Θεόδωρος Α' Λάσκαρης) (1174—1222, vladao 1204—1222); zet Aleksija III.
Jovan III Duka Vatac (grč. Ιωάννης Γ' Δούκας Βατάτζης) (1192—1254, vladao 1222—1254); zet Teodora I; patio od epilepsije.
Teodor II Laskaris (grč. Θεόδωρος Β' Λάσκαρης) (1221—1258, vladao 1254—1258 ); sin Jovana III.
Jovan IV Laskaris (grč. Ιωάννης Δ' Λάσκαρης) (1250—1305, vladao 1258—1261); sin Teodora II, Mihajlo VIII ga je zbacio sa trona, oslepeo i utamničio.


Dinastija Paleologa (obnovljena Vizantija) (1261—1453)

Mihajlo VIII Paleolog (grč. Μιχαήλ Η' Παλαιολόγος) (1224—1282, vladao 1259—1282); vizantijski strateg i regent Jovana IV Laskarisa, praunuk Aleksija III Anđela.
Andronik II Paleolog Stariji (grč. Ανδρόνικος Β' ο Γέρος) (1258—1332, vladao 1282—1328 ); sin Mihajla VIII; prepustio presto.
Andronik III Paleolog Mlađi (grč. Ανδρόνικος Γ' Παλαιολόγος ο Νέος) (1297—1341, vladao 1328—1341); unuk Andronika II.
Jovan V Paleolog (grč. Ιωάννης Ε' Παλαιολόγος) (1332—1391, vladao 1341—1391); sin Andronika III.
Jovan VI Kantakuzin (grč. Ιωάννης Στ' Καντακουζηνός) (1295—1383, vladao potpuno 1347—1354); tast Jovana V; zbačen i zamonašio se kao Josif Hristodulu.
Andronik IV Paleolog (grč. Ανδρόνικος Δ' Παλαιολόγος) (1348—1385, vladao 1376—1379); sin Jovana V, poluoslepljen zbog pobune, kasnije nasledio presto,ponovo se pobunio.
Jovan VII Paleolog (grč. Ιωάννης Ζ' Παλαιολόγος) (1370—1408, vladao 1390); sin Andronika IV.
Manojlo II Paleolog (grč. Μανουήλ Β' Παλαιολόγος) (1350—1425, vladao 1391—1425); sin Jovana V.
Jovan VIII Paleolog (grč. Ιωάννης Η' Παλαιολόγος) (1392—1448, vladao 1425—1448 ); sin Manojla II.
Konstantin XI Paleolog Dragaš (grč. Κωνσταντίνος ΙΑ' Παλαιολόγος Δραγάτσης) (1405—1453, vladao 1449—1453); sin Manojla II, poginuo u odbrani Carigrada 1453. godine.


Pad Carigrada 1453.


Mehmed II osvaja Carigrad 1453. godine i praktično uništava Vizantijsko carstvo prisvojivši za sebe titulu cezara tj. cara koju su nosili i njegovi naslednici.


Dinstija Paleologa (u egzilu)

Toma Paleolog (grč. Θωμάς Παλαιολόγος) (1409/10—1465); brat Konstantina Dragaša; umro u Rimu.
Andreja Paleolog (grč. Ανδρέας Παλαιολόγος) (1453—1502); Tomin sin; prodao i predao svoje titule.