Чајкановић о Бадњем дану, Божићу, култу мртвих и прехришћанс

Веселин Чајкановић

НЕКОЛИКЕ ПРИМЕДБЕ УЗ СРПСКИ БАДЊИ ДАН И БОЖИЋ

Кад је реч о празницима српског народа, два се празника морају споменути на првом месту: слава, и Бадњи дан или Божић. То су најпознатији и најпопуларнији празници у нашем народном календару. Оба празника наслеђена су из старинске религије, и тек у току времена добили су санкцију цркве и до извесног степена христијанизирали се. И један и други имају подједнако висок углед. Разлика је само у томе што је слава, оваква каква је, празник (бар данас) специфично српски, док се за Божић то не може рећи; у накнаду за то, за Божић је везано несравњено више обичаја, и он је (противно слави, која је, у основи, пуна озбиљности и тешких религијских обавеза), у истини празник весеља и неограничене религијске слободе. »Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без Божића«, биле су прве речи слепог игумана Стефана, када је, о Бадњем вечеру, узео гусле у руке (Горски вијенац, 2452 ид).

Слава је, у ствари, помен предака и ништа више. Цео обред о слави врло је прост и своди се на »устајање у славу«, на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву1), и вину) која се тим прецима приноси. Напротив, Божић је празник јако компликован. Он је морао такав изгледати још у претхришћанском времену, јер су, тада још, као што ћемо видети, везиване за њега неколике религијске идеје. Свему томе додала је хришћанска црква своја објашњења и символе. Данашњи наш Божић састоји се, према томе, из елемената хришћанских, који су малобројни и секундарни, и из старинских, паганских елемената, који су многобројни и битни. Од интереса је сада знати који су то старински елементи, и какав је карактер имао старински српски празник који је доцније замењен, и потиснут, хришћанским Божићем.

Што се тиче црквеног, званичног Божића, он није старији од IV века2). Најстарија црква знала је само за Богојављење (празник Исусовог крштења и освећење воде - односно, у западној цркви - успомена на три мага или три краља. Узгред, прослављано је тада и Христово рођење). Тек доцније покушала је црква да утврди датум Христовог рођења (о коме нам новозаветни списи не говоре ништа), и да од њега начини празник. Изабран је двадесет пети децембар, свакако зато што је тај дан, у римском календару, био обележен као дан »непобедног сунца«, и што је тај период времена важио, код свих народа, као рођење сунца и буђење, почетак новог живота у природи. Двадесет пети децембар био је и дан рођења Митре, чија је религија веома наличила на хришћанску (иста идеја о спасењу, крштење, причешће, сличне легенде о рођењу, итд.) и правило врло озбиљну конкуренцију младом хришћанству; због тога је црква, када је, у IV веку, добила очевидну надмоћност, да би коначно уништила све трагове Митриног култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свој празник. То што ће ce двадесет петом децембру дати друго, хришћанско објашњење, био је, доиста, једини начин да се празник »непобедног сунца«, који је још увек, чак и међу хришћанима, имао велику публику, сасвим преда забораву. Али се црквени Божић није ограничио само на ову једину идеју.

У току времена, код свих народа који су, непосредно или посредно, били под утицајем римске културе, везани су за хришћански Божић извесни обичаји из римске Нове године. Поред осталога, по римској Новој годнни, коју су Римљани називали Calendae, многи народи (југоисточна Француска, француска Швајцарска, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси, упор. М. Р. Nilsson, Studien zur Vorgeschichte des Weihnachtsfestes, Archiv für Religionswissenschaft, 19, 1918, стр. 103) назвали су свој Божић или извесне божићне обичаје, упор. наше речи коледо, колендо, колендати итд.3)

Кад је српски народ примио хришћанство, и са њиме и све празнике за које је православна црква знала, отпочео је празновати и Божић. Тај црквени Божић дошао је да замени неколико старинских празника, које је и наш народ празновао у време зимских солстиција. Управо, то није била замена, већ компромис: старински празници продужили су да живе и даље, само им је црква дала ново име, ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа. Који су били ти старински празници, ми не знамо; али из божићних обичаја, које наш народ још увек са пуно пијетета чува, у стању смо да о њима, о њиховој садржини и циљу, извучемо доста закључака. Неки од тих обичаја (нпр. бадњак4), разна врачања и прорицања5), обичај прошења6), итд) познати су и другим нама сродним народима; други опет (нпр. печеница, полаженик - упркос А. Brückner, у Schiele, Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V, 722 -слама итд.) постоје, изгледа, само код Срба: да ли случајно (зато што су код осталих народа заборављени), или зато што су српски специјалитет, не можемо увек са сигурношћу рећи.

Ми ћемо се задржати на обичајима за које зна само наш народ, или који су, у нашем народу, потпунији и јаснији него иначе.

I ЗАДУШНИЦЕ

За Бадње вече карактеристична је заједничка вечера, на коју се морају искупити сва чељад, чак »и она која су код стоке« (Сав. М. Грбић, Српски народни обичаји из среза бољевачког, СЕЗ, 14, Београд, 1909, стр. 18). Вечера је праћена молитвама, и другим разним магичним радњама и забранама: само се извесна јела смеју и морају јести итд. Очевидно је да вечера има известан магични значај.

Од јела спрема се туцан пасуљ (од кога се једна кашика чува за Крстовдан, 5. јануара, в. Грбић, 86), кисео купус, пита од ораха (или резанци с орасима), риба (у Црној Гори неки и на Божић, наште срца, поједу рибу, Милићевић, Живот Срба сељака, Београд, 1894, стр. 169). У срезу бољевачком »нарочито не сме да изостане печена тиква, која се овог вечера једе, да чељад преко године не би имала красте по глави«, Грбић, 81). Овај обичај постоји и у другим крајевима нашег народа. Исто тако, не сме да изостане ни мед (»божићни мед«: после се чува као лек) који се једе с орасима. Пре но што отпочне вечера, домаћин узме сито с орасима, изабере четири ораха, и у сваки ћошак баци, унакрст, по један. Ове орахе нико не узима, а остале укућани разграбе и једу их. »Ораси се једу само овога вечера; за сва три дана Божића нити се једу, нити се узимају у руке, да се не би патило од чирева« (Грбић, 85 идд, упор. и Сава Милосављевић, Српски народни обичаји из среза хомољског, СЕЗ, 19, Београд, 1914, стр. 73).

- О Бадњем дану не вечера се на софри, већ »с вреће«, тј. на поду - на слами која је покривена врећом; исто тако руча се првога дана Божића (Грбић 85; 91; Вук речник s. v. Божић; Милићевић, ЖСС, 163; 175. Итд.). Столице и клупе не смеју се износити на Бадњи дан; оне се тог дана морају склонити на таван, или иначе куда; исто тако склони се и ватраљ, кашике, виљушке, ступа у којој се туца со (Грбић, 81; Вук, s. v. Бадњи дан; Милићевић ЖСС, 159). Чак се ни стоци не даје сено вилама ни рогуљама, већ се полаже рукама, Милићевић, ЖСС, 169. »Повојница« и остали колачи који се једу о Бадњем дану, не секу се ножем, већ ce ломе рукама (Милосављевић, 73 идд.). На Бадњи дан, и на први и други дан Божића, не диже се софра, нити се кућа чисти, ни ђубре избацује (Грбић, 93; Вук s. v. Божић; Милићевић ЖСС, 175). Не сме се попити сва ракија ни све вино из суда који је на трпези; суд не сме остати празан, и зато се последња чаша враћа у њега натраг (Грбић, 85). О Бадњем дану обичај је да се понешто јела пошље сиротињи, упор. нпр. Вук Врчевић, Три главне народне свечаности, Панчево, 1883, стр. 25; 40. Ово су најглавнији прописи који се односе на вечеру о Бадњем дану, односно на ручак о Божићу.

Јела која се о Бадњем дану једу, имају, можемо одмах рећи, хтонични карактер. То се најјасније види код ораха и пасуља. Орах је воћка за коју се нарочито интересују демони доњега света. Вештице, које су извесно хтонични демони, искупљају се, мисли наш народ, најрадије на ораху (в. Вук, речн. s. v. вјештица). О том веровању може се наћи доста паралела код других народа. По Талмуду, на свакој ораховој грани има девет листа, и на сваком листу седи ђаво. Под једним орахом у Беневенту скупљају се вештице из целе Италије. На ораху који је поникао из Неронова гроба, живели су ђаволи; орах је посечен и бачен у Тибар (тада су, што је такође карактеристично, навалили на њ гавранови!), и на месту где се налазио, »да би се тај крај ослободио од демона«, подигнута је (1099) црква (в. Liebmann, Kleines Handwörterbuch der christlichen Symbolik, Leipzig, Reclam, crp. 143; упор. и Th. Gsell Fels, Rom und die Campagna, Leipzig und Wien, 168).

У једној басми са Сицилије, коју је саопштио Матија ди Мартино (в. Mannhardt-Heuschkel, Wald-und Feldkulte, Berlin, 1905, II, 311) позивају се у помоћ ђаволи који живе на ораху (»diavuli di nuci«). У Лаконији и Месенији постојао јe Артемидин култ, који је био везан за орах (в. о. њему Nilsson, Griechische Feste, Leipzig, Teubner, 1906, str. 196-199). За тај култ везана је била легенда да је Артемидина свештеница претворена у орахово дрво, а девојке »каријатиде«, које су ту играле коло (и такође припадале Артемидином култу) »побегле су на орах па ту и остале« (тј. претвориле се у орахе, Lactant. уз Stat. Theb. 4, 225); за Артемиду, међутим, знамо да је првобитно била богиња смрти и доњег света (идентична, у том случају, са Хекатом; о њеном карактеру в. Wernicke у енциклопедији Pauly-Wissowa, II, 1348 ид, Lübkers Reallexikon8, стр. 120)7).
У Босни и Херцеговини верују »да је орах дрво вештица и злих духова«; ко под њим заспи, изгубиће снагу и ослабиће;. ко посече орахово дрво испред своје куће, мораће ускоро и сам да умре; млад човек не треба да сади орахово дрво, јер га то може стати живота (в. П. Софрић, Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, Београд, 1912, стр. 175). Пошто је орах, очевидно, дрво доњега света и злих демона, можемо само очекивати да његов плод служи као храна тим хтоничним демонима. И доиста, само се тако може објаснити стари римски обичај да младожења, доводећи младу својој кући, кад дође близу прага, баца орахе: ти ораси треба да засите и одобровоље демоне, зле (?) душе, које се налазе сакупљене испод прага8).

Да је орах доиста јело подземнога света имамо доказа и у једном нашем обичају: за време епидемије чуме (која се замишља као жена, упор, нпр. Вук, речн. s. v. куга, и Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји, СЕЗ, 17, Београд, 1911, стр, 36 - упор. и еуфемизам »тетка«, Тројановић, ibidem - и извесно је, као и сви демони болести, хтонични демон, в. податке скупљене y M.Höfler, Krankheitsdämonen, ARW, 2, 1899, стр. 86 идд) остављају сељаци на тавану за чуму, да би је одобровољили, воду, сапун, чешаљ и орахе (Грбић, 240).

-Хтонични карактер пасуља још је јаснији. Пасуљ, поред меда, има особито велики значај у култу мртвих код свих индогерманских народа, и сматра се за омиљено јело душа покојника (Schrader, Reallex. d. idg. Altertumskunde2, s. v. Ahnenkultus, § 14). Плиније (18, § 118) каже како постоји веровање да се у пасуљу налазе душе покојника. То је, по свој прилици, био разлог што су Питагора и орфичари забрањивали једење пасуља: »ако једеш пасуљ, исто је као да си појео главу свога оца«, в. о свему овом Olck у Pauly-Wissowa, III, 619, у Richard Wünsch, Das Frühlingsfest der Insel Malta, Leipzig, 1902, стр. 31 идд. Пасуљ се, као храна, даје мртвима, нарочито мртвим прецима. О римским задушницама Лемуријама, бацао је домаћин душама покојника пасуљ, да би их заситио и одагнао из куће (в. Ovid. Fast. V, 419 идд; Wissowa, Religion und Kultus der Römer2, München, 1912, стр. 235). Пасуљ који падне са трпезе - веровали су стари Грци - не треба дизати, зато што је то (по једном објашњењу које нам је сачувао Аристотело, в. Diog. Laert. 8, 34) храна за какву душу која је ту у близини, упор. и Aristoph. frg. II, 1070 Mein. У култу богиње Таците, која је идентична са Ларундом или Ларентом, и према томе божанство доњег света, играо је пасуљ велику улогу (Ovid. Fast. II, 576 и Olck у Pauly-Wiss., III, 611). О пасуљу у култу мртвих cf. и Theodor Wächter, Reinheitsvorschriften im griechischen Kult (Religionsgesch. Vers. und Vorarb. IX, 1) Giessen, 1910, стр. 102 идд. Код нашег народа пасуљ сe употребљава при врачању, а сви предмети који се при врачању употребљују, стоје обично у каквој било вези са доњим светом.

- Мед је такође врло познато јело које се код Грка и Римљана, Индијаца, Словена и уопште Индогермана (Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 14) даје душама покојника, и уопште демонима доњега света (в. Gruppe, Griechische Mythologie u. Religionsgesch., München, 1906, стр. 908 ид). Он не сме да изостане из даће и уопште помена мртвих, упор. наш обичај да се на даћи служи ракија помешана са медом, а о слави кољиво које такође може бити са медом помешано (за сличан руски обичај упор. Schrader, 1. с., упор. и С. Тројановић, Гл. срп. жртв. об., стр. 91.)

- Као облигатна јела о Бадњем дану имају се сматрати и риба и купус; та иста јела, међутим, прописана су и за даћу као неизоставна (бар кад је пост, упор. Грбић, 253; 252, за купус в. С. Тројановић, о. с., стр. 85). Због чега се риба у нашој религији доводи у везу са доњим светом, да ли је та идеја од старине наша, или је доцније унесена, није довољно јасно; у другим религијама та веза јасна је и добро документована: довољно је нпр. подсетити на ритуално једење рибе у разним мистеријама (в. Schiele, Religion итд. II, 522); на рибу као символ на гробовима, хришћанским и незнабожачким (Gruppe, 16511, Liebmann, Christliche Symbolik, стр. 34), или као украс на вазама и пехарима које су, многи од средоземних народа, стављали у гробове, поред мртваца (I. Scheftelowitz, Das Fischsymbol im Judentum und Christentum, ARW, 14, 1911, стр. 370) итд. Код многих народа, риба је символ душе: у њој је инкарниран дух предака, в. I. Scheftelowitz, 1. с., Frazer, Golden Bough3, I, 105, W. Spiegelberg, Der Fisch als Symbol der Seele, ARW, 12 (1912), стр. 574 ид. Отуда је нпр. код Мисираца (Herod. 2, 37), и других народа код којих је иначе забрањено једење рибе, допуштено то о задушницама (Scheftelowitz, 1. с.). У Аустрији постоји обичај да се о божићним празницима месе и продају рибе од теста (E. Lorenz, Das Fischsymbol, ARW, 16, 1913, стр. 307), један обичај који је, у разним формама, познат уопште у средњој Европи (М. Нöflеr, Das Fischsymbol, ARW, 17,1914, str. 336).

- Што се тиче купуса, он се, на даћи, приноси мртвима зато што је то главна храна и живих (упор. нпр. Вук, посл. 6552 »Турци веле: тарана је храна, а каури: купус и сланина«, в. и посл, 3026). O ритуалном једењу тикве биће говора мало доцније.

Већ из овога што смо рекли јасно је какав циљ има бадњиданска вечера - то је вечера, част мртвима. Она четири ораха које домаћин баца у четири угла, намењена су душама мртвих, исто као и они ораси које римски младожења баца пред прагом своје куће; или пасуљ, које римски домаћин баца душама покојника, да би њега и кућу оставили на миру. Сасвим је на свом месту што те орахе после нико не дира: они су намењени мртвима, и дирати их било би и безбожно и опасно9). Пасуљ, мед, и остало - као што смо видели, све мртвачка јела - намењени су мртвима.

O Бадњем вечеру чак се ломи и погача (Милићевић, ЖСС, 160), а погача, будући да је без квасца, такође се може сматрати као мртвачко јело по превасходству, упор. Грбић, 25110). Према томе, и кад не бисмо имали других разлога, ово што смо рекли довољно јасно показује да ми о Бадњем вечеру имамо вечеру намењену душама покојника. Али за ову претпоставку говоре и други детаљи о бадњиданској вечери.

Обичај да се једе »с вреће«, тј. са земље; да се склањају столице и клупе, па онда ватраљ, ножеви, виљушке, кашике; да се сто не чисти, и да се на њему оставља јело и пиће; обичај да се на Бадњи дан даје по нешто јела сиротима - све су то прописи који важе за даћу, за култ мртвих, и код Срба, и у целој индогерманској прошлости. Општа одлика обичаја из култа мртвих јесте да они показују особито велику старину, и да се, непромењени, чувају с колена на колено из најмагловитије старине; довољно је нпр. напоменути чудан и потпуно нерационалан обичај у срезу бољевачком (Грбић, 246) да се мртвац носи у гробље на саоницама (овакав обичај утврђен је код Руса, даље, у старом Мисиру и Ликији, Schrader s. v. Bestattungsbräuch § 4), или обичај (који је у шабачком округу забележио Милићевић, ЖСС, 340) да се покров не реже ножем већ оштрим каменом (обичај који, дакле, свакако датира из времена када се још није знало за употребу гвожђа), итд.

Пропис да се о Бадњем вечеру мора јести са земље одговара свакако општем индогерманском обичају да се, при даћама, тј.
гозбама за мртве, једе са гроба дакле са земље11).

Зашто се једе са земље? Свакако зато што је тај обичај старији од употребе стола (упор. Schrader, Die Indogennanen, Leipzig, 1919, стр. 35; за наше прилике в. С. Тројановић, Старинска српска јела и пића, СЕЗ, књ. 2, Београд, 1896, стр. 121 идд). Доцније, када је сто постао познат, јело се при мртвачким гозбама са земље, једно, зато што је то већ био обичај; друго, зато што је јело метнуто на земљу ближе мртвима, и у њиховом домашају12). Столице и клупе склањале су се о Бадњем дану, првобитно, не из каквог врачања, не зато што би биле табуиране, већ просто зато што су тога дана непотребне.

Сасвим је други разлог што се склања ватраљ, ножеви, кашике, (ступа за со), и што се везују вериге. То су предмети од гвожђа, а гвожђе је из култа мртвих искључено: покров на пример; као што смо видели, не сече се ножем, већ оштрим каменом, јер би иначе - како објашњава народ - »сечиво... остало мртворезно, то јест, не би се могло наоштрити« (Милићевић, ЖСС, 340); покров се нигде не ушива (очевидно зато што не треба да га додирне игла, која је од челика или гвожђа) Милосављевић, 242; погача, на даћи, не сече се ножем, већ се ломи.

Ако, у култу мртвих, наиђемо на употребу гвожђа, то треба да сматрамо као секундарну појаву. Због чега гвожђу нема места у култу мртвих? Гвожђе има јаку магичну снагу, од њега се илаше демони13), а нама је циљ да, о Бадњем вечеру, душе покојника сазовемо и угостимо, а не да их расплашимо. Употреба ножа била је забрањена и на мртвачким гозбама код старих Пруса и Литванаца: »nec utuntur cultris [на даћама] ministrantibus duabus mulieribus, sed absque cultris, cibumque hospitibus apponentibus« (Joh. Lasicius, De diis Samagitarum, Basileae, 1615, стр. 57, упор. Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 2)14). -Да се сто (исто тако и цела кућа) не сме чистити, и да се јело и пиће на њему мора оставити онако како стоји, такође је један важан пропис у култу мртвих.

Стари Пољаци нису, о Великом петку, прали судове после обеда, већ су те остатке остављали, »ad pascendas animas vel alias, quae dicuntur* vbosthe« (= manes, душе покојника, в, Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 2, и А.Brückner, Mythologische Studien, Arch, f. slav. Philol. 14,1892, 187 ид), в. Schrader, н. н. м. Код Руса, остаје о даћи хлебац на трпези преко целе ноћи, Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 13. »Док се мртвац из куће не изнесе, - кућа се не чисти« - каже Милићевић (ЖСС, 340).

* да се хране душе или друкчије које се зову

- Вино које се у суду оставља има исти циљ који и вино које се меће поред мртваца (нпр. Милићевић, ЖСС, 346), или које се, на даћи, просипа испод стола или на земљу. Вино, које је супституција за крв, неизоставно је из култа мртвих, упор. Karl Kircher, Die sakrale Bedeutung des Weines im Altertum (Religionsw. Vers. u. Vorarb. IX, 2), Giessen, 1910, passim,

- Интересантан је и податак из Арнаудова (M. Arnaudoff, Die bulgarischen Festbräuche, Leipzig, 1917, стр. 5) o бадњиданској вечери: »3а време јела не устаје нико, него тек када је сваки са јелом готов, подигну се сви у исти мах« - дакле: исти обичај који постоји и на даћи (в. нпр. Сима Тројановић, Главни срп. жртв. об., стр. 81). Исто тако, »повојница«, колач од некиселог теста, који се меси за Бадње вече, мора се тога вечера сав појести (Милосављевић, 84, Грбић, 86).

- Најзад, и дељење јела сиротињи о Бадњем дану има и своју паралелу у култу мртвих, у коме је оно било облигатно. Тај обичај »дељења за душу« код нас је тако добро познат да није потребно наводити нарочите примере; Шрадер (s. v. Ahnenkultus, § 16) констатује да је то био заједнички обичај код свих Индогермана. Са колико респекта чува наш народ тај обичај, види се из дирљивих стихова у песми »Ко крсно име слави, оном и помаже«, где војвода Тодор продаје чак и своје оружје да би могао почастити и даривати сужње о свом крсном имену (крсно име, слава, јесте, као што је познато, помен, подушје прецима).

Уз све ово долазе и многи други детаљи, који нам са несумњивом јасношћу утврђују хтонични карактер бадњиданске свечаности. Ми, на пример, знамо да од Божића до Богојављења трају некрштени дни, када је доњи свет отворен, када по земљи шетају »караконџуле (упор. и Арнаудов, о. с., стр. 14), вештице, авети, и свака нечастива сила«, и када сељаци полазећи ноћу куда ван куће, »мећу за појас по кору хлеба и соли, по главицу бела лука. или другу какву ствар као предохрану од сваке нечастиве силе« (Милићевић ЖСС, 177); ми, међутим, видимо да је тај опасни период - који, по данашњем схватању нашег народа, почиње после Божића - почињао зацело још са Бадњим вечером (тако и према подацима у Арнаудова, стр. 14).

Само име »Бадње вече«, које је постало од глагола бдети (упор. Berneker, Etym. Wört, d. slav. Sprachen, I, 106) подсећа нас на облигатно бдење када се у кући налази мртвац, или какав подземни демон (нпр. бдење око новорођеног детета, коме прети опасност да га не посете зли подземни демони, бабице, упор. нпр. Вук, речн. s. v. бабине); пошто је, у ноћи између Бадњег дана и Божића, кућа пуна душа, које долазе на гозбу, потребно је да сви укућани буду на ногама: у прво време могло је доиста бити овако - доцније је тај обичај могао бити ублажен на тај начин што је само један од укућана имао преко целе ноћи бити будан (»да пази да се ватра не угаси«, Милићевић, ЖСС, 1б3).

Кађење о Бадњем дану такође нас подсећа на култ мртвих; исто тако и жито у које се усађује свећа: жито је облигатна храна мртвима (довољно је подсетити на славско кољиво! Упор. и интересантан податак у Милићевића, ЖСС, 346: »3ато оно место где је у кући лежао мртвац, пошто њега однесу и сахране, сељаци никад не остављају без мало вина и мало хлеба. Некад поред чаше вина оставе само неколико зрна суве пшенице. То, веле, нека нађе душа што било за јело, кад се туда намине«. В. и С. Тројановић, Гл. срп. жртв. обич., стр. 79. О великом значају свеће у култу мртвих није потребно ни говорити нарочито15).)

- У омољском срезу на Бадњи дан домаћица маже тестом врата од стаја и обора у којима борави стока; то се не може схватити друкчије већ као једна профилактичка мера против душа које, у време Божића, лутају свуда: тесто је или утук за те душе (тесто, као и хлеб, има спасоносну магичну моћ, cf. нпр. народну приповетку »Со и хлеб« [Вила, 2, 1866, стр. 815 идд] у којој су се со и хлеб јавили као deus ех machina, и убили »алу«, да би одбранили свога штићеника, и др.), или храна за њих (да би се заситиле и оставиле стоку на миру). »На Бадњи дан неки пазе да им ни једна ствар не заноћи напољу« (Милосављевић, 74); разлог је исти - страх од лутајућих душа. Итд, На крају, изнећу још два обичаја из којих се сасвим јасно види да је вечера о Бадњем дану у ствари гозба мртвима. По усменом саопштењу г. Dr Емилијана Пиперковића, у његовом родном месту, Липљану на Косову, обичај је да домаћин, о Бадњем вечеру, изнесе трпезу на врата, и позове душе покојника на част16).

Слично томе, у селу Миљковцу (околина Ниша), о Бадњем вечеру, »постави домаћица на софру тањир јела, чашу вина, мало меда, зељаник, јабуке, бела лука, хлеба и ракије. Још домаћин припали на синији воштану свећу, и тако пуну синију изнесе напоље под ведро небо. Пошто се прекрсти и лине вина, окрене се сунчевој страни и рекне: Сваки празник сад да ми дође на вечеру, а летос да ми нема града ни на њиви ни у винограду« (С. Тројановић, Гл. срп. жртв. обич., 141 ид). Демони којима нудимо вечеру да би нас поштедели од града, могу бити само душе мртвих (у првом реду aoroi biaiothanatoi), које доводе град и непогоду. Други се обичај односи на први дан Божића, и забележен је у омољском срезу (Милосављевић, 77): "Пред ручак најпре скину с тавана ложице и виљушке, па домаћица поставља софру и да из руке по нешто од јела свој деци за покој душе умрлих, а иначе одлазе и на гробље па тамо поделе".

Према томе, Бадњи дан је дан душа покојника, задушнице, и ми га несумњиво смемо упоредити и идентификовати са римским задушницама, Ларенталијама, које су прослављане готово истога дана, 23. децембра (в. Wissowa, Rel. u. Kult. d. Röm., 233). По себи се разуме да наш празник није наставак римског, већ су и један и други независни остаци из најстарије индогерманске прошлости.

Бадње вече, према овоме што смо рекли, јако наличи на домаћу славу. И један и други дан посвећени су мртвима; и једнога и другога дана приносе се мртвима жртве. Разлика је само у томе што је слава празник домаћи, домаће задушнице, а Бадње вече општи. О слави приносе се жртве прецима, а о Бадњем вечеру мртвима уопште; отуда постоји пропис да се о слави помињу, позивају на гозбу сви преци по имену, док међутим никаквог трага нема да је такав обичај постојао и о Бадњем вечеру, нити би се он могао и замислити. И један и други празник носе на себи трагове најдубље старине. Задушнице с краја децембра познате су биле и Римљанима, од којих нас раздваја време од две хиљаде. година, и Германима и Келтима (упор. Nilsson, Studien z. Vorg. d. Weihnachtsf., стр. 122 идд), и несумњиво и оним индогерманским народима за које ствар још није утврђена.

Славу немају модерни народи, ни у садашњости ни у прошлости; али за њу имамо аналогије у култу домаћег лара код Римљана, и у култу хероја код Грка (упор. М. Васић, Слава -крсно име, Београд, 1901, одштампано из Просветног гласника). Уосталом, већ сам тај факат да оба празника припадају култу мртвих, сведочи о њиховој великој старини, јер је култ мртвих, нарочито приватни култ, једна од најстаријих институција коју познаје историја религије. О томе, после радова Фистела де Куланжа (Fustel de Coulanges, La cite antique, Paris, Hachette), и Ервина Роде (Erwin Rohde, Psyche5, 1910) не може бити сумње; чак има модерних научника (нпр. Херберт Спенсер) који покушавају да целу религију сведу на култ мртвих. Шрадер, познати стручњак за индогерманску старину, констатује да и »опште задушнице код индогерманских народа припадају најдубљој старини« (s. v. Ahnenkultus, § 10). Према томе, и Бадње вече, уколико је празник мртвих, није нама дошло са хришћанством, већ je празник из старинске српске религије17).

Али, као што смо рекли, Бадњи дан и Божић нису празник једноставан, са једним циљем; они су састављени из неколико празника, и ја ћу покушати да издвојим још неколике важније елементе.

II ВРАЧАЊА И ГАТАЊА

Највећи контингенат божићних обичаја долази на врачања и гатања. Врачања су разноврсна, али сва имају, углавном, један циљ: да изазову плодност код стоке, пољских плодова, воћа; упоредо с тим, да појачају животну снагу и здравље. Гатања имају сличан програм: човек се интересује за берићет, и у вези с тим за промене времена; па онда за здравље своје чељади, и здравље и напредак стоке. Врачања и гатања има много. Било би од интереса покупити их и испитати, али ја то не намеравам овде учинити. Овде ћу ce задржати само на неким принципијелним питањима.

Пре свега, откуда да се врачања и гатања вежу за Бадњи дан и Божић? Објашњење би могло бити ово. Код индогерманских народа, и уопште у средоземном свету, постојали су празници о зимским солстицијама; у религијама које су познавале организовани култ сунца (као што су нпр. религије мисирска, сирска, Митраизам) о тим празницима прослављано је рођење сунчево, упор. нпр. Frazer, Golden Bough3, VI, 120 идд, и passim. Такав један празник, као што смо видели, дао је повода да се и рођење Христово веже за двадесет пети децембар. Али и код оних патријархалних народа код којих култ сунчев није био организован, постојало је извесно религијско интересовање за (летње и) зимске солстиције - вршене су извесне магичне манипулације, којима је био циљ да (паљењем ватре и уопште стварањем топлоте, в. Frazer G. В.3,1, 311 идд) појачају снагу сунчеву; у исто време да изазову и појачају плодност у природи. О целој ствари говоре, исцрпно и са много убедљивих података, Манхарт и Фрезер. Да је и наш народ, још врло рано, познавао празнике о зимским солстицијама, ствар је врло вероватна; то се сме а priori закључити на основу сличности наших обичаја са обичајима оних сродних народа за које је утврђено да су такве празнике познавали. Наш бадњак, на пример, стоји свакако у вези са рађањем нове снаге у природи, новога сунца, исто онако као и његови еквиваленти код келтских и германских народа (в. Frazer, Golden Bough3 X, 246 идд18).

По рачуну нашег народа, зимске солстиције треба да буду око Божића: тада су ноћи још дуге (»Дуга ноћ као уочи Божића« - Вук, Посл., 1303), али сунце већ почиње да осваја (»Од Светог Николе до Божића одужа дан толико колико петао с прага може скочити« - Милићевић ЖСС, 165, упор. и С. Тројановић, Гл. срп. ж. о., 131); уосталом, да су и биле мало раније, оне су доцније, заједно са другим обичајима, пренесене на Бадњи дан. Бадњи дан и Божић, дакле, као празник буђења, јачања природе, врло су подесни за врачања којима је циљ изазивање плодности и животне снаге; с друге стране, као почетни датум једног новог периода, садрже они у себи прогнозу и знамење за цео тај период, и готово намећу се да о њима гатамо и гледамо будућност. Упор. и Nilsson, Studien zur Vorg. d. Weinachtsf., 117 идд.

- Има, међутим, још један разлог што се баш о Бадњем дану и Божићу врше, у великом броју, магичке церемоније за изазивање плодности. И о Бадњем вечеру и о Божићу, као што смо видели, чини се велика част душама покојника: душе покојника, међутим, као уопште и сви хтонични демони, јесу демони плодности. Они могу плодност да нам донесу, поклоне, и зато се примитиван човек за плодност људи, стоке и поља обраћа њима; они могу и да нам је закрате (на пример, изазивањем суше) и у том погледу су нарочито опасни aoroi biaiothanatoi - »душе оних који су пре времена умрли, и оних који су умрли насилном смрћу«.

Кад већ плодност зависи од њих, свакако ће бити најзгодније да их о њиховом дану, када их обавезујемо жртвама, подсетимо на њихове дужности, или их, враџбинама, натерамо да своје дужности према нама испуне. Душе мртвих, које су, у ствари, демони плодности, тога су дана у нашој непосредној близини, и зато ће обраћање њима баш на тај дан бити најефикасније. И то је, зацело, могао бити разлог да се за Бадњи дан и Божић вежу онако многе враџбине. Што се тиче гатања, и њима је право место о божићним задушницама: душе покојника познају будућност, и откривају нам је, понекад драговољно, понекад под нашом пресијом25).

Друго питање је, колико та врачања и гатања имају старински српски карактер. Којим се правцима имају кретати наша испитипања, може се видети из два карактеристична примера која ћу навести.

У Вуковом речнику, s. v. милати се, каже се: »Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, тј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: Милам ли се? (тј. помила ли се иза чеснице). Онај му одговори: Милаш мало. А онај први онда рече: Сад мало, а догодине нимало (тј. да жито роди добро, и да тако велика буде чесница да се нимало не помила иза ње)«.

Сличан обичај забележио је, у Старој Србији, и Јастребов, Обычаи и пhсни турецкихь Сербовъ. С. Петерсбургъ, 1886, стр. 41, упор. и RJA, s. v. милати се. Домаћин се сакрије иза гомиле колача, н трипут пита чељад: »Видите ли ви мене?« Чељад му одговоре: »Ове те године мало видимо, а догодине да те нимало не можемо видети«, тј. да догодине толико буде жита и колача да се иза њих домаћин не може видети. Исти такав обичај познају и Руси. »Уочи Нове године, код Малоруса, спреми се много колача за вечеру. Њих поређају испред домаћина, па онда деца изађу напоље. После се деца врате, и питају где је отац. - Зар ме не видите, децо? - Не видимо те, оче. - Дај Боже да увек тако буде (тј. да увек буде довољно жита и колача)«, в. Louis Leger, La mythologie slave, Paris, 1901, стр.821). Још је интересантнији податак који нам је, из Световидовог култа на острву Рујану, сачувао Саксон Граматик (Historia Danica књига XIV, в. L. Leger, о. с., стр.81 ид). О празнику Световидовом меће се пред његов кип медени колач, велики као човек. Свештеник се сакрије иза колача и пита народ да ли њега (свештеника) види. Ако народ одговори да га види, свештеник пожели да га догодине не виде. »Ту свештеник мисли не на судбину своју или народа, већ на обиље идуће жетве«. Ово сакривање иза колача и речи које се том приликом говоре, имају очевидно магични смисао: то је врачање коме је циљ да изазове плодност. Обичај је, као што се види, врло стар, по свој прилици општи српски и општи словенски. Он је, дакле, несумњиво остао из наше старине, и оригиналан је.

Сасвим друкчије стоји ствар са другим једним божићним обичајем. »Гдјекоји« - каже Вук у речнику s. v. Божић - »узму на Божић сјекиру и замахну као да посијеку воћку нероткињу, а други му ко рече: не сијеци, родиће, и кад се то учини трипута застопце, кажу да ће воћка послије родити.« Исти овакав обичај, из софијске околине, забележио је и Арнаудов (стр.4). Међутим, овај обичај свакако није ни српски ни словенски. То је био један од многобројних магичних прописа из античке хортикултуре (упор. Geopon. X, 83, 1 ид), који је био добро познат и у немачкој празноверици (Wuttke, Der deutsche Volksaberglaube2, стр. 668 ид, цитат по Riess у Pauly-Wissowa, I, 90). Овакав случај разуме се да није усамљен. Ми имамо много врачања, басама, популарних лекова и уопште »празноверица« који нису остали из наше старе религије, већ су хришћански или »антички«.

Исто тако стоји ствар и са германским »празноверицама« (в. E. Fehrle, Volksaberglaube der Gegenwart, y Schiele, Religion in Gesch. u. Gegenw., V, 1702 идд, и литературу која се ту наводи). Тај антички материјал дошао је до нас или по усменом причању, с колена на колено, или кроз литературу (записи по разним рукописима, молитвеницима, календарима итд.). Да и ми у нашим врачањима имамо тих античких елемената, ствар је природна и врло вероватна, и, при студирању наших божићних обичаја, ми о тој могућности морамо водити рачуна.

III ПЕЧЕНИЦА

Врло угледно место о божићним празницима има печеница. Без печенице Божић се не може замислити: »Божић је Божић, а пециво му је брат« (Вук, Посл., 355). Печеница се одабира на доста времена пре Божића, и онда се подвргава особитом режиму; она има своје нарочито име (»божићњар«, и слично), дан када се »убија« празник је, који је с обзиром на ово, очевидно ритуално, убијање и добио своје име »Туцин дан»19); убијање се врши по нарочитом пропису, нпр. у шабачком округу печеница се убија крупицом соли (ЖСС, 159): за печење печенице и уношење у кућу важе такође нарочити прописи; делови од печенице, или чак и везе којима је печеница била везана, употребљавају се као лек или као утук. Итд. Очевидно је да печеница није обично јело, које се износи на божићњу трпезу тек колико да би на њој била једна деликатеса више. Пажња која се печеници указује, веровање у њену магичну моћ, и сасвим чврсто уверење да је она о Божићу неизоставна - све то доказује да ми у убијању и једењу печенице имамо један религиозни, жртвени обред. Речи »Божић је Божић, а пециво му је брат« имају много дубљи религијски смисао но што на први мах изгледа.

»Наша испитивања најпримитивнијег друштва утврдила су да нема тога племена које не би познавало известан пантеон животиња«, рекао је један амерички етнолог (Crawford Howell Тоу, Introduction to the History of Religions, 1913, § 248), и нас нимало не изненађује што, и код нашег народа, наилазимо да се једној животињи, о Божићу, чини нарочити култ. Култ животиња познат је, или је био познат, свима народима; и кроз фазу када су животиње обожаване морала је да прође свака религија. У религији нашег народа има ваздан трагова од оваквог стања ствари. Трагова најпримитивнијег савеза између човека и животиње, тотемизма, има највише. Тотемистичне животиње у Срба су нпр. вук, јелен, петао, змија итд. Неће бити згорега да о тој појави кажемо овде неколико речи. Тотемизам, било онако широк како га схватају пантотемисти (в. нпр. Salomon Reinach, у чланку Phenomenes generaux du totemisme animal, Cultes, mythes, et religions, I, Paris, 1908, стр. 9 идд) или са онако уском садржином како то хоће нпр. Рајтерскјелд (Edgar Reuterskiöld, Die Entstehung der Speisesakramente, Heidelberg, 1912, стр. 11 идд, и његов чланак у Archiv f. Religionswiss.), значи извесне односе између човека и животиње-односе који имају религијски карактер20). То је фаза у историји религије кроз коју је, изгледа, морао проћи сваки народ; појаве, или остаци, тотемизма констатовани су готово код свих, и културних и некултурннх, народа. Најглавније карактеристике тотемизма ове су:

1) Животиња која нам је тотем јесте исто што и ми - дакле, наш сродник (или чак и предак). Такав је случај, код нас, са вуком. Кад се роди мушко дете за које се сумња да је изложено уроцима, изађе бабица на врата и објави: »Роди вучица вука, целоме свету на знање, а вучићу на здравље!« (в. Вук Врчевић, Низ припов., стр. 73, упор. и Natko Nodilo, Religija Srba i Hrvata, Rad Jugosl. akad.. 79, стр. 198). По једној народној причи из Охрида (ШапкаревБ, СборникБ, 8,35, стр. 48), кад је Бог створио човека, хтео је и ђаво, исто тако, да створи човека; и он је покушао, и његов човек био је вук...: овако идентифицирање човека са каквом животињом за тотемизам је врло карактеристично. Србин се често назива вуком, нпр. у пословици »Оклен ту вука видио? Овако рекну кад се виде изненада два пријатеља особито у туђем мјесту« (Посл., 4668). У једном средњевековном документу у коме се разни народи упоређују са животињама, за Србина се каже да је вук (С. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien, 1914, III, стр. 17). У једној босанској успаванци каже се: »Нини, сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила, с вучадима, сине, отхранила«. (Петрановић, Пјесме, I, 46, 1 идд. в. и Нодило, Рад, 79, 1886, стр. 198) итд. И петао се у нашег народа сматрао за еквиваленат човеков; довољно је нпр. да подсетимо на случајеве где се петао (или кокош) жртвује као замена људске жртве21).

2) Животиње - тотеми помажу своје племе. Отуда примитиван човек тетовира у своју кожу слике или знаке свога тотема; отуда је, полазећи у борбу, носио своје тотеме, или њихове рељефе и слике, као заставе (или исписане на заставама. Животиње на грбовима већином су, првобитно, тотеми);
облачио се у њихову кожу, носио капу од њихове коже, чувао при себи делове њиховог тела као амајлију, итд. Код нас има много примера за све ово; ми ћемо се задржати само на случају са вуком. Наш народ верује да вучја длака, срце, чељуст итд. имају спасоносну снагу. Болесници се каде вучјом длаком; деци се у хаљине ушива комад вучјег ока и срца (Милићевић, ЖСС, 196), новорођенчад, често провлаче се кроз вучју чељуст (»вучји зев«, упор. Милићевић, ЖСС, 914;
М.Исаковић, у Караџићу, 2, 1900, 217; М.Сретеновић, ibidem, 3, 1901, 175). Тале од Орашца, који је био врло леп и према томе врло урокљив, носио је, као утук од урока, вучју кожу (упор. Krauss, Volksglaube und religiöser Brauch der Südslaven, стр. 42). Вучју кожу или ћурак од вука носе и многи јунаци у народним песмама. У песми »Вук Купиновић и Дели-бег Гром« (Вук, Пјесме, 6, 6), у којој је сам Вук Купиновић био тешко рањен, јавља се вук из горе директно као спасилац (стих 139 идд);

»Да ви'ш, брате, чуда великога!
Мало стало, задуго не било,
Док ево ти из дувара гује,
Гуја носи траве свакојаке;
Ал' ево ти из облака виле,
И ето ти из горе курјака:
Вуче Вуку ране зализује«

итд. (упор. и Krauss, Volksgl.. стр. 97). У једној песми назива се вук чак »хранитељем«, в. Нодило, Рад, 84 (1887) стр. 136 ид. Итд.

- Тотеми су и пророчке животиње: они своме племену проричу будућност. И код нас су пророчке »видовите« животиње и вук (нарочито његов alter ego, пас), и петао (предсказује госте; петлови »крици« предсказују лопове; предсказује нпр., о Бадњем дану, здравље или смрт, итд., упор. и С. Тројановић, Гл. срп. жртв. обич., 129.), змија, и многе друге.

3) Према свему овоме, примитиван човек осећа извесне обавезе према своме тотему: он га не убија, или ако га већ мора убити, моли га за опроштај, или покушава да, разним триковима, ублажи кривицу или је пребаци на другога. Убијени или угинули тотем сахрањује се са истим почастима са којима и људи. Бечуанци, пре но што убију лава, извине му се, и онај који га је убио мора да се очисти. Празник буфонија (»убјање волова«) код Грка прослављан је овако. На Зевсов олтар метну се колачи, пшеница и јечам. Онда доведу вола који треба да буде жртвован, пусте га, и чим окуси од хране која је на олтару, притрчи му жрец (»буфонос«), убије га секиром, коју одмах затим баци и побегне. За њим се бајаги пође у потеру, и пошто га не ухвате, однесу секиру архонту василевсу, и поднесу тужбу. Архонт осуди секиру, коју пребаце преко границе, итд. Сва кривица бачена је, дакле, на секиру, а донекле и на вола, који је учинио грех поједавши жртвене колаче и пшеницу. - Свештеника који, у Тенеду, жртвује Динонису бика, гоне каменицама. У Коринту, сваке године, имала је да се Хери жртвује коза: за тај циљ били би најмљени туђинци, и они би наместили нож тако да коза, као бајаги, сама налети на нож и убије се случајно итд.

Наш народ неће да убија жабу бабурачу (упор. Вук, речн. s. v. бабурача), ласту, домаћу змију итд. Вероватно је да је некада, код нашег народа, постојао религиозни страх да се вук не сме убити22), онако исто као што религиозни страх задржава и данас наш народ да не убије ласицу, или змију23), иако према овим животињама иначе осећа одвратност. Идеја да убијање тотема може повући одговорност, и трикови који се при том употребљавају, бацање кривице на другога, познато је и у нашем народу. Милићевић у »Међудневици« (стр. 21 идд) описује обичај у алексиначкој Морави да на Св. Илију свака кућа коље петла. Али тога петла не коље нико из куће, већ га треба да закоље странац (као што је случај са козом у Коринту), и, друго, петао се тобоже коље зато што ће иначе да укуне газду (,упор. и С.Тројановић, Гл. срп. жртв. обич., 128), дакле: он је сам крив за своју погибију, као во о празнику буфонијама код Грка24). У Јадру,ако би ко у незнању убио кућну змију, »онда је мртву покрију платном колико је дуга и закопају је у земљу« (С.Тројановић, Гл. срп. жртв, обич., 148).
До сада нарочито није ништа говорено о свињи. Међутим, има података из којих се види да је она у старини нашег народа имала демонску моћ и јасан тотемистички карактер. Навешћу неколико примера. Кад се новорођенче први пут износи из куће (то се дешава тек пошто се крсти, јер се, док је некрштено, не сме износити), носи се »прво ка истоку, а затим код свиња« (Грбић, 117). Народ мотивише то тиме да би дете »спавало као свиња« (ibidem). У ствари, ово објашњење секундарно је. Разлог је онај исти због кога се дете провлачи кроз вучји зев, или због чега су стари Гали, који су потомци реке Рајне, потапали своју новорођенчад у ту реку (S.Reinach, Orpheus, стр.168), или због кога су Псили, у старом веку, износили своју децу пред змије (S.Reinach, Cultes, I2, 23) итд. Циљ оваквим радњама је да се дете легитимише као сродник и штићеник дотичног демона или демонске животиње и стави под његову заштиту. Исти циљ има и други један обичај, да дете, које »кркља«, мора мајка подојити са свиње, па ће престати кркљати (Грбић, 184). У бољевачком срезу постоји обичај да ce, одмах после порођаја, и дете и породиља опасују врежом од тикве (Грбић, 108); за тикву, међутим, по веровањима из тог истог краја, знамо да је символ свиње (упор. нпр. Грбић, 93, где је семе од тикве, у чесници, знак за свињу).

У понеким врачањима и гатањима свиња се јасно јавља као еквиваленат човеков: у бољевачкој околини »девојке уочи Нове године, да би их више волели момци, кад се добро смрачи, иду код свиња и баце мало жита на њих, а мало преко свињца. Ако се њиховим доласком свиње поплаше и стану гроктати, значи да ће их момци волети и за њима јурити (Грбић, 21). Исто тако, уочи Ђурђева дана, »девојка ваља да протрчи кроз свињац тако да свиње поплаши, да појуре за њом, па као што за њом јуре свиње, тако ће за њом да јуре момци« (Грбић, 59). Ово су све трагови од тога како се некад схватао однос између свиње и људи: видели смо, међутим, да је сродство, истоветност, између човека и животиње - како се у горњим примерима може да назире - карактеристично за тотемизам. Мало горе речено је да тотем штити своје племе, и да му може открити будућност; у нашем народу, врло многа оваква веровања везана су за свињу.

Гатање у плећку једно је од најомиљенијих и најпопуларнијих и, по веровању нашег народа, најпоузданијих гатања (в. нпр. класично место у Горском вијенцу, ст. 1693 идд; Вук, речн. s. v. плеће; о целој ствари упор. Мојо Медић, Гатање у плеће и у кобилицу, ZNŽOJS, 21 (1917), стр. 161 идд). По свињској слезини погађа се каква ће бити зима (Милићевић, ЖСС, 75; 76); њено улажење у кућу, о Св. Игњату, оминозно је (упор. Грбић, 78). Свиња је моћан утук против демона непогоде и града, и злих демона уопште. За време непогоде, пред опасношћу од града, треба дражити свиње, да бисмо их натерали да циче (за такав обичај у околини Пирота, Неготина, Власотинаца, у Топлици в. С.Тројановић, Гл. срп. жртв. обич., 140; 141; 141; 147).
У бајању од »смамке«, демону болести прети се свињом (Грбић, 228). Свињска крв, делови њеног тела лековити су. Крв од печенице лековита је и спасоносна за људе (нпр. за болеснике од срдобоље, ЖСС, 160), и за живину и стоку (Милосављевић, 69; Грбић, 87; ЖСС, 159). Исто тако од свих болести лековито је срце, бубрежак, слезина, џигерица од печенице (ЖСС, 161); даље једњак (ibid., 160), па чак и јабука која је била у глави од печенице (ЖСС, 161), и веза којом је печеница била везана за ражањ (ЖСС, 173). Малочас споменуто је и то да се животиња-тотем као наш заштитник не убија или се, ако се то већ мора да деси, предузимају нарочите предохране. У нашем народу, разуме се, не постоји забрана да се свиња не сме убијати, али има други један интересантан пропис: наиме, јабучица од печенице мора се бацити у ватру (Милосављевић, 69). Народно објашњење као да се то чини стога »да би печеница била слатка« (ibidem) наивно је и постало је онда када је прави разлог био заборављен. У ствари, забрана да се тај део свиње не сме јести дошла је као компромис између некадашње потпуне забране, каква је могла постојати или се бар за њом осећала потреба, и практичних потреба (упор. S.Reinach, Cultes, I, 18).

За такве парцијелне забране, у односу према тотему, има доста примера: Јевреји не једу »крајеве од мишића на зглавку у стегну« (Gen. 32, 33); нека племена у С. Америци не једу језик, или ребра, или други који део свога тотема (Reinach, 1. с.). Могућно је да је у нашег народа постојала парцијелна забрана да се уопште не сме јести глава од печенице, па је после та забрана ублажена и добила свој данашњи облик: глава од печенице не сме се јести о Божићу, већ се оставља за Нову годину (нпр. Грбић, 20).

Такве забране да се не сме јести глава од тотема, понајчешће су: Херодот (II 39), Плутарх (De s. 31) и Елијан (Н А Х 21) причају да Мисирци не једу главу од извесних животиња (које су вероватно некадашњи тотеми); за примере код модерних »примитивних« племена в. Reinach, 1. с. Међутим, за ону другу тотемистичку идеју, наиме да се убијању тотема прилази са извесним страхом и предохранама, имамо јасних трагова у обичајима нашег народа. »Многи људи у шабачком округу - саопштава Милићевић, ЖСС, 159 - имају обичај да печеницу не убијају сикиром, него крупицом соли у чело...« Циљ оваквог убијања очевидан је: примитиван човек скида одговорност са себе и баца је на један »свет« предмет који има онако изразиту демонску снагу какву има со25). (О сличном, ритуалном убијању свиње каменом, код Римљана, упор. G.Wissowa, Religion und Kultus der Römer, München, 1912, стр. 552. Само, овде се убијање каменом врши свакако зато што је употреба камена старија од употребе гвожђа. Упор. и Wächter, Reinheitsvorschr., 1161, који даје друкчије објашњење).
Да је наш народ, у својој старини, имао религиозно поштовање према свињи, доказ је нпр. и легенда да је свиња Богом благословена; по народном објашњењу: зато што је Богородицу, када је бежала са Исусом, сакрила у брлог (ZNŽOJS 3, 254). За демонски карактер свиње доказ је и факат да је за њено име створен еуфемизам, крмак (од крма, крмити), који додуше није успео да право име за свињу сасвим истисне из употребе (сличне еуфемизме имамо, у српском, нпр. за змију, која се зове непоменица, за вука, који се зове звер или курјак. Реч медвед је еуфемизам, и право име за медведа није познато, упор. Schrader s. v. Bär. За сличне еуфемизме код других народа упор. Frazer, Golden Bough3, III, 396 идд).

Из свега овога јасно је да је свиња, у старини нашег народа, била демонска, тотемистичка животиња. Такву природу имала је свиња и у грчкој старини. и иначе, упор. Wächter, Reinheitsvorschr., стр.82 идд, и литературу која се ту цитира. О магичној снази свињског меса код Семита п. Otto Weinreich, Antike Heilungswunder, Giessen, 1909 (Religionsg. Vers. u. Vorarb., VIII, 1) стр. 115.

Код таквог стања ствари није тешко да протумачимо шта је у ствари било божићње пециво.

Божићње пециво је жртва, и то сакраментална жртва, нека врста причешћа. У примитивном друштву постојала је обавеза да се тотем, или иначе демонска животиња, не убија и не једе; али упоредо с тим развила се идеја теофагије, ритуалног једења божанства. Демонску, »свету« животињу, примитиван човек иначе не дира, али је свакако у његовом интересу да, с времена на време, или и непериодично (нпр. у случају какве епидемије), окуси њене крви и њенога тела, да би се на тај начин дивинизирао, и постао отпорнији према утицајима злих демона. На тај начин он ће, са својим животињским заштитником, обновити савез (ми знамо да је за стварање савеза, какав је нпр. побратимство или хватање вере, потребно окусити међусобне крви или туђе крви). Тако су постали периодични ритуални обреди, ритуална клања тотемских или демонских животиња, причешћивање њиховом крвљу и месом - једна општа и врло позната појава у историји религије. На таквим обредима учестовала је цела породица, или цело племе.

Познати енглески научник, Робертсон Смит у својој »Религији Семита«, први је унео светлости у ову особито важну појаву и чак покушао доказати да овакви обреди својим тотемом, овакве сакраменталне жртве, представљају, у ствари, најстарији облик жртве, и најстарији принцип жртвовања. Ти обреди, још врло рано разуме се, лаицизирали су се, и човек је отпочео клати животиње, без обзира јесу ли то старински тотеми или не, из практичних потреба. Али да је и наш народ морао знати за примитивна, ритуална клања и обреде, о томе ћемо наћи и данас несумњивих података у нашим обичајима. Важно је нпр. што се у нашег народа, и данас, извесне животиње морају клати у извесне одређене дане, нпр. петао о Св. Илији, јагње о Ђурђеву дану, прасе о Божићу; заклану животињу заједнички поједу сви - за Божић нпр. постоје јасни прописи да обеду - гозби има присуствовати сва чељад (в. горе).

Из врло интересантног факта да клати могу само људи, а жене не (јер би се оно што жена закоље »омрцинило«, в. Вук речн. s. v. клати) види се јасно да се код нас клање још увек сматра као религиозна радња, пошто је из ње жена, као култички неспособна, искључена. Кад се у јесен кољу свиње (»свињска даћа«), постоји обичај да се по неколико оброка меса пошаље суседима и пријатељима. Све су ово, међутим, карактеристични детаљи за жртву.

После свега овога - јасно је да је божићње пециво тотем или божанство, које има да се ритуално поједе, Пословица - очевидно, врло старинска - »Божић је Божић, а пециво му је брат«, постаје нам сада јаснија. Она пециво подиже на ранг божанства, и идентификује га са божанством коме припада божићни празник. Ми, дакле, у печеници имамо, очевидно, божанство које се жртвује. Међутим, једна од основних идеја у историји религије је да се божанство и жртвује и рађа у исти мах када је жртвовано (упор. нпр. случај са Адонисом, Дионисом, и др.), и у том погледу интересантно је да уопште Божић као такав, Божић као дан рођења младога, новога бога почиње у оном тренутку када је жртвовање пецива дефинитивно готово, тј. када је пециво скинуто са ражња: у том тренутку уноси га домаћин y кућу, с главом унапред, и поздрави укућане са »Христос се роди!« Жртвовану животињу заједнички поједу сви укућани; њеном крвљу и месом - као што смо малочас видели - дивинизирају се не само људи него и стока.

За историју религије божићње пециво мора имати великог интереса, јер је то јединствен пример где се може видети, у доста јасним детаљима, какве су морале изгледати ритуалне гозбе, причешћивање тотемом, у индогерманској прошлости. Из наших обичаја лако се може реконструисати цео церемонијал.

IV ПОЛАЖЕНИК

Реч полаженик, од глагола полазити - походити, посетити, првобитно значи гост, и полаженик је доиста гост, али гост нарочите врсте. Тај гост доноси све што једној примитивној породици треба - здравље и плодност; од њега зависи судбина целога дома. Очевидно је да полаженик, који располаже тако изванредним особинама, излази из сфере обичног смртног човека; и зато је од интереса видети шта је он у ствари био.

Има у историји религије једна појава која није довољно забележена ни систематски разрађена, при свем том што је врло важна и општа. То је јављање божанства in persona људима, теофанија. Да се божанства и демони, и највиши и најнижи, и добри и зли, јављају људима персонално, у облику човека или животиње, то је ствар врло позната и може се илустровати многим примерима. Старозаветни Господ јавља се Мојсију и патријарсима, најчешће у људском облику, нпр, као путник; анђели се јављају још много чешће од Господа. У митовима, легендама, веровањима свих народа може се наћи колико се хоће примера теофаније. Класични богови јављају се људима врло често, долазе им у кућу, да буду гости, или да пробају колика је људска побожност, или да науче људе како се обрађује земља, како се одржавају челе, како се прави крма на лађи, да их саветују или казне, итд. Они се не јављају само краљевима и херојима, него и обичним смртним људима, сиротињи.

Кад се неко давио и звао Атину упомоћ, она му се јавила и посаветовала да и он мало размахне рукама, па ће му и она помоћи; сличан савет дао је Херкул некоме који је претурио кола и дозивао Херкула упомоћ. Песнику Симониду спасли су живот, из једне куће која је почела да се руши, два коњаника, па их је одмах нестало. То су били Кастор и Полукс. Филемону и Баукиди јавили су се Јупитер и Меркур, као два сирота путника, наградили их за њино гостопримство, па су се изгубили. Итд. Старинске и средњевековне легенде о херојима и свецима пуне су примера теофаније.

И у нашем народу има много примера за теофанију. Треба се само сетити лепе легенде о светом Николи и сиромашку који га слави (Милићевић, ЖСС, 50), или песама »Ко крсно име слави, ономе и помаже«, »Ђакон Стеван и два анђела«, »Љуба богатога Гавана«, и многих других песама. Има безбројно историја, озбиљних и шаљивих, узвишених и скурилних, у којима се прича како Бог и свети Петар, или свети Аранђео и ђаво» или свети Сава, сам или у друштву са ђаволом, путују по земљи, јављају се људима, једу с њима за истим столом, и то увек у лицу просјака или »путника«. Да се нижа божанства - као што су виле, змајеви, вампири, ђаволи, караконџуле итд. -јављају људима, у доброј или злој намери, то су мотиви без којих се права народна приповетка, тако рећи, не може ни да замисли. Веровање у могућност теофаније постојало је, и постоји, код свих народа на земљи. Ми сви добро знамо да оно ни данас није много поколебано.

Главна карактеристика за теофанију је да се божанство, или демон, јавља по правилу у човечјем облику, и то обично као незнатан, неугледан човек, најчешће као обичан путник или просјак.

Ова констатација, која се може утврдити многобројним примерима из српске старине, и из старине и других народа, може имати неочекиваних последица. По моме схватању, веровањем у могућност теофаније лако се може објаснити обичај гостопримства. Гостопримство је, са особитим пијететом, неговано и код семитских и код индогерманских народа (в. Schrader s. v. Gastfreundschaft, Hastings' Encyclopedia of Religion and Ethics, s. v. Hospitality), премда се, овде-онде, могло наћи и по какво негостољубиво племе, какви су били нпр. преци данашњих Енглеза (v. Schrader, н.н.м.). Непотребно је ређати примере: сетимо се само које дирљиве анегдоте о арапском или о арнаутском или о нашем гостопримству, или о гостопримству Јевреја у Старом завету, или код Германа како нам описује Тацит (Germ. 21).

О постанку и поводу за гостопримство постоји теорија етнолога-економиста (нпр. Шурц и Јеринг, в. Schrader, 1. с.) По њима, гостопримство је изазвала трговина. У најранија, тешка и несигурна времена, путовали су, по тој теорији, само трговци. Они би нам доносили робу, која нам је потребна, и остављали поклоне. Да би ти људи, од којих имамо користи, понова долазили, и да бисмо и ми, ако се кренемо у трговину, били од њих добро примљени - треба да их дочекамо лепо. И тако се, по Шурцу и Јерингу, развило гостопримство. Гостопримство је према томе компромис, трговина - do ut des!*

* дам да даш!

Није тешко видети слабе стране ове теорије. Она, уосталом, чини утисак да се јавила само зато што се није имала на расположењу друга боља. Најслабија страна ове теорије је у том што она, стављајући се на искључиво утилитаристичко гледиште, игнорише потпуно баш оно што код обичаја гостопримства најјаче пада у очи: то је религиозни моменат. Гостопримство је санкционисано религијом, под заштитом религије (упор. Westermarck, The Origin and Development of Moral Ideas, London, 1908,1, стр.578 идд) у тако великом степену да се а priori мора сматрати као појава из области религије, као религијски феномен. И у том случају објашњење би било сасвим просто.

Божанстава, виших и нижих, демона, добрих и злих, има свуда око нас; она нам се, као што смо рекли, врло често јављају, понајчешће у облику путника или просјака, у сваком случају тако да их ми не можемо одмах познати; они очекују да их лепо предусретнемо, и у томе случају испуниће нам жеље и донети срећу; иначе, ако се према њима понашамо рђаво, казниће нас и упропастити. Код таквог стања ствари, нисмо ми никад сигурни да туђинац, гост, просјак који на наша врата дође, није можда какво прерушено, прикривено божанство или какав демон (у овом погледу интересантна је сама реч убог и божјак, упор. и реч vbostye у Schrader s. v. Ahnenkultus). Према томе, у нашем је интересу да га што боље дочекамо. Отуда је постало правило да се гост и просјак морају задовољити, односно забрана да се не смеју отерати са кућног прага.
Начин на који се гост дочекује необично нас подсећа на ритуални савез који примитиван човек чини са својим божанством; и, уопште, све што се том приликом дешава упућује нас на веровање да примитиван човек у госту гледа евентуалну теофанију. Наиме, обичаји се своде углавном на ово:

1) гост се уводи у кућу, и ту му се скине обућа и оперу ноге,
2) госту се приреди част,
3) госту се преко ноћи ставља на расположење каква жена из куће (упор. Schrader, н.н.м., и нпр. нашу народну причу о рођењу Сибињанин-Јанка, в. Вук, речн. s. v.)

Циљ нам је да госта, који је - ко зна? -можда божански гост, вежемо за себе, да задржимо његову моћ у кући (скидањем његове обуће! Обућа је символ снаге и власти: упор. нпр. I. Scheftelowitz, Die Leviratsehe, ARW, 18, 1915, 255), да с њим начинимо савез (преко јела које му пружамо!), да задржимо његову плодност. То су били разлози да се развије обичај гостопримства.

Божанство нам, дакле, може учинити посету створивши се гостом или просјаком (гост и просјак, на крају крајева, исто је, утолико што је и просјак гост) изненада кад хоће. Али, осим тих нередовних посета, има и редовних - то је нпр. случај о Богојављењу, о задушницама (кад нам долазе демони предака, manes), даље, о крсном имену, и најзад, о Божићу - то је полаженик. Због чега нам се тих дана божанство мора да јави, јасно је - божанство мора, о своме дану, бити присутно на гозби која се чини у његову част. То је основни принцип гошћења божанства, теоксеније, која је позната свима народима.

Да је долазак полаженика одиста теофанија, види се јасно из начина на који се он дочекује: 1) скидање обуће, 2) ручак на који се позива, 3) плодност, коју он дочарава (нпр. ударањем у бадњак итд.), и која се од њега изнуђава (измицање столице, да падне на под, огртање губером [»Ако полаженик не седне, неће кокошке носити, а ако носе, јаја ће бити празна«, Арнаудов, стр. 16], па онда посипање житом, и најзад, принашање колача њему на жртву, итд.). Имамо доказа још и у томе што се, поред полаженика човека, јавља, паралелно, и полаженик животиња, и то божанска животиња - старински тотем: то је »полаженик« -свиња о Светом Игњату, и во на сам дан Божића (обоје се уводе у кућу: свиња се у кући нахрани, а волу се да колач на рог!). Међутим, и свиња и во су божанске животиње - старински тотеми.

1) Хлеб и кољиво (кувано жито), на крају крајева, исто је: кољиво је можда старија форма хлеба, упор. С.Тројановић, Старинска српска јела и пића, Београд, 1896, стр. 66 идд.

2) Упор. Hermann Usener, Das Weihnachtsfest2, Bonn, 1911 (цитат по Schiele, Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V 1857. n Johannes Geffcken, Der Ausgang des griechisch-römischen Heidentums, Heidelberg, 1920, стр 323.

3) О новој години као празнику може бити речи још код (Сумеро-Акађана и) Вавилоњана. Код Римљана то најпре није био празник, већ само почетак године, односно дан ступања у дужност највиших магистрата.

4) За бадњак упор. Frazer, Golden Bough3, X, стр. 206 идд, Mannhardt (-Heuschkel), Wald- und Feldkulte2, Berlin, 1904,1, 244 идд.

5) За врачање и прорицање о Божићу и Новој години упор. Martin Nilsson, Studien zur Vorgeschichte des Weihnachtsfestcs, Archiv für Religionswiss., 19 (191), стр. 68 идд, 166 идд.

6) За прошење упор. Nilsson, 1. с., стр. 112 ид.

7) Овакав хтонични карактер имала је Каријатидска Артемида. Карактер Артемиде као богиње плодности, како то хоће Нилсон, н. н. м., може бити само секундаран.

Под прагом се, изгледа, првобитно сахрањивало, в. Schrader, s.v. Friedhof, § 1. Због тога се млада преноси преко прага, или га прескаче (као што је случај код нас!) - Ораси о свадби тумачили су се, још у старом веку, друкчије: тумачило се да младожења баца орахе деци, у знак да је он, ступањем у брак, дефинитивно прекинуо с дечјим играма (упор. нпр. Pernice, у Gercke-Norden, Einleitung in die Altertumswissenschaft, Leipzig und Berlin, 1910, II, 56); али после свега тога што је говорено о хтоничном карактеру ораха, ја мислим да је моје објашњење највероватније. Не треба заборавити да се ораси бацају пред фаталним прагом, под којим је пуно демона!

9) Што се при бацању ораха прави крст, то може бити идеја секун-дарна, хришћанска (нарочито зато што се том приликом збиља »крсти«: »у име Оца« итд), н не стоји са култом мртвих ни у каквој вези. Првобитно бацање могло је бити с десна у лево, дакле наопако,као што се то обично ради у култу мртвих, упор. нпр. Грбић, 255: »Једна од жена [на даћи, кад се врате с погреба] кади три пута унаоколо софру, и то увек с десна у лево«... »3атим се пуна чаша и свећа даје другом с леве стране»..., Милосављевић, 248, 253 и др. Упор. и стихове у песми »Женидба Милића барјактара« (Вук, Пјесме, III, 78, 246 пдд):

...Док дођоше кићени сватови,
Дотле с' Милић мртав належао.
Кад то вид'ли кићени сватови,
Наопако копља окренуше,
Наопако коло поведоше,
Жалостиву пјесму запјеваше,

итд. - Упор. ипак Јоh. Lasicius, De diis Samagitarum, стр. 48 (цитат по Schrader s. v. Ahnenkultus, § 2): Cui (=Виелони, богу доњега света) tum oblatio offertur, cum mortui pascuntur. Dari autem illi solent frixae placentulae quattuor locis sibi oppositis paullulum discissac (да није и овде хришћански утицај?).

10) Квасац који је, релативно, доста доцкан познат индогерманским народима - в. Schrader s. v. Brot; С. Тројановић, Стар. срп. ј. и пића, 28 - искључен је из тако конзервативног култа какав је култ мртвих. Постоји пропис да се, кад у кућн неко умре, мора из ње избацити квасац ако се ту затекао, в. Милићевић, ЖСС, 340.

11) Schrader s. v. Bestattungsbräuche, § 6, и Ahnenkultus, § 13. Наш обичај да се при даћама једе са гроба довољно је познат, тако да нема потребе да се за њ траже потврде у литератури.

12) Упор. нпр. правило из грчког култа да се вишњим боговима приноси жртва на жртвенику, bomós, који је виши, а хтоничним на жртвепику eschára, који је нижи. Код нас, на даћи, одаспе се увек пре но што се чаша принесе устима, по која кап вина или ракије нa земљу, за мртве; што од јела падне на земљу, не сме се дизати, јер то припада мртвима. За сличан руски обичај в. Schrader s. v. Ahnenkultus, § 13. На српској даћи сипа се мало вина и воде испод трпезе, Грбић, 256. Врло је интересантно што у овом погледу каже Јован Ласиције, говорећи о обичајима старих Пруса и Ливонаца: Singuli vero (реч је о учесницима на даћи) de unoquoque ferculo aliquid infra mensam abiciunt, quo animam pasci credunt, eique effundunt. Si quid forte decidat in terram de mensa, id non tollunt, sed desertis, ut ipsi loquuntur, animis quae nullos habent vel cognatos vel amicos vivos, a quibus; excipiantur convivio, relinquunt manducandum (De diis Samagitarum, cap. 57, уп. Schrader s. v. Ahnenkultus, § 13. Цела ствар постаје много рељефнија кад се дода да су стари Словени сахрањивали своје мртве на имању или можда чак у кући, дакле: испод прага, n. Schrader. s. v. Friedhof. § 1).

13) B.W.Kroll, Antiker Aberglaube, Hamburg, 1897, стр. 7; Riess, у Pauly-Wissowa, I, 50 ид; Th. Wächter, Reinheitsvorschriften, 115 идд; I. Goldzieher, Eisen als Schutz gegen Dämonen, ARW. 10 (1907) 41 идд. Итд. Од гвожђа се нпр. плаше змије (Грбић, 46, и др.), које су подземнн демони; ножем и секиром терају се облаци с градом (које доводе зле душе), упор. С. Тројановић, Гл. срп. жртв. обич., 145, 155; Грбић, 333 и др.; нож је утук против »бабица« (Грбић, 100; 111) које су такође подземни демони. На месту, у соби, где је лежао мртвац, закује се ексер (Грбић, 248); какав циљ има ово закивање, види се из сличног обичаја у срезу хомољском (Милосављевић, 246): »На оном месту где је покојник лежао, неки закуцају дрвен клин, а неки опет глогов шиљак и рекну: Кад овај шиљак олиста, онда и ти Миловане (или како се већ зове покојннк) да оживиш!» Итд.

14) Табуирање кашике и виљушке свакако је секундарно (оне су забрањене зато што је забрањен и нож); кашика је била по правилу вероватно од дрвета (упор. и С.Тројановпћ, Ст. срп. ј. и пића, 121 идд), а употреба виљушке сасвим је позног датума (в. Schrader s. v. Gabel).

15) Упор M. Vassits, Die Fackel im Kultus und Kunst der Griecher Belgrad, 1900, стр. 80 пдд.

16) То нас подсећа на обичај старих Пруса о задушницама, испричан у споменутом Ласицијевом делу, стр. 57: ceterum cognati celebrant convivia die a funere tertio, sexto, nono et quadragesimo, ad quae animam defuncti invitant precantes ante ianuam. Упор. и наш обичај да се софра за даћу увек поставља напољу, под отвореним небом, било да је лето, било да је мраз и мећава (Милосављевић, 248).

17) Да је Бадњи дан празник мртвих, пробао је да докаже још Arthur Evans (Christmas and Ancestor Worship in the Black Mountain. Macmillan's Magazine, 43,1881, стр. 219 идд; 297 идд; 357 ндд). Ја сам ту расправу добио пошто је чланак о Божићу већ био дат у штампу. Ивенс је, сасвим другим путем, дошао до сличних закључака до којих долазим и ја. Разлика је у томе што су, по Ивенсу, Бадње вече приватне, домаће задушнице, док ја мислчм да су јавне. - Жалим што нисам могао имати пред собом М. Murko, Das Grab als Tisch (Wörter und Sachen, II, 1910, стр. 79 идд).

18) Премда податке за које би се могло рећи да говоре о култу сунца код нас треба примати са резервом, јер цео тај култ не одговара духу религија као што је наша, нарочито ако је то религија у врло раној фази развоја као што је такође случај са нашом религијом.

19) За идеју и име упор. нпр. стари грчки празник буфонија (»убијање волова«).

20) По неким научницима (в. Edv. Lehmann, у Schiele, Religion in Gesch. u. Gegenw. V, 1298) тотемизам је, првобитно, социјална установа и религијски карактер код њега био би секундаран.

21) Нпр. кад из исте куће, убрзо једно за другим, умру двоје, наш народ верује да ће у току те године морати умрети и трећи. Да се то не би десило, коље се петао, и сахрањује са другим мртвацем, очевидно као замена трећег. В. и С.Тројановнћ, Стари словенски погреб, СКГ (1901), стр. 127 идд. Кад ко посече »сеновито« дрво (и за то треба да буде кажњен смрћу), може се откупити ако на пању одсече живој кокоши главу (в. Вук, речн. s. v. сјеновит), итд. Овакве су замене познате и другим народима, упор. I. Schcftelowitz, Das stellvertretende Huhnopfer (Religionsgesch. Vers. u. Vorarb., XIV, 3), Giessen, 1914.

22) У »Београдским новинама« штампана је, пре доста година, народна приповетка из Мачве, у којој се причало како је један ловац, зато што је убио неког старог вука (»краља вукова«), био кажњен, и врло бедно завршио свој живот. У приповеткама и веровањима вуци су често неприкосновени као »хртови светога Саве«.

23) У Херцеговини неће народ ни отровне змије да дира, ако живе у кући, и верују да ни змије неће да дирају никог од укућана.

24) Жена која (у »Међудневици«, н. н. м.) моли странца да јој закоље петла, каже, додуше, да то чини с тога што »нема код куће ни једнога мушкарца« (а женама је забрањено клати, упор. Вук, речн. s. v. клати), али је ово вероватно само изговор.

25) За демонску снагу соли упор. нпр. обичај да се хлеб и со износе као утук (или као средство за измирење?) против града, в. Сима Тројановић, Гл. срп. жртв. обич., 241; против душе убијеног непријатеља, id., Ст. срп. ј. и пића 111.
Уз стр. 268, ред 27, упор. наш обичај да се, у случају непогоде, позивају дављеници гласно, по имену, нпр. у Зелакцима - в. С.Тројановић, Гл. с. ж. о., 143 - кад град хоће да пада, народ виче: »О, попа-Ђорђе, удављениче, не дај наше поље«. Нека Савка Гемовић, из Мачве, уверавала је сељаке »да зна у ком облаку има града и кад ће падати. Она је говорила: пред таким облаком иду (она их лепо види) сви они који су се удавили или обесили, и они град предводе. Стога се она њима обраћала и молила да воде облак на другу страну, у гору или у воду.. .«. (ibidem, 145). - За убијену копилад која доносе кишу упор. ibidem, 203.

(Годишњица Николе Чупића, XXXIV, 1921, стр. 258-288)