Rodoslovi,porekla porodica sirom Balkana...

Rodoslov Obrenovića,

Rodoslov Obrenovića počinje sa Obrenom Martinovićem i Višnjom (rođ. Gojković), koji su imali sinove Jakova i Milana i ćerku Stanku. Posle Obrenove smrti, Višnja se preudaje i sa Teodorom Mihailovićem dobija sinove Miloša, Jovana i Jevrema. Iako od drugog oca, Miloš, Jovan i Jevrem usvajaju prezime svoje polubraće po majci Obrenović, s tim da se njima uvek na prezime Obrenović dodaje i Teodorović, po njihovom ocu.

-Jakov Obrenović (?-1811)
-Milan Obrenović (?-1810), vojvoda rudničke nahije. Bio oženjen Stojom Obrenović (?-1813)
-Hristofor (Rista) Obrenović (?-1825)
-Stanka Obrenović
-Miloš Teodorović Obrenović (1780-1860), knez Srbije. Bio oženjen Ljubicom Vukomanović (1788-1843).
-Petrija Obrenović (1808-?)
-Savka (Jelisaveta) Obrenović (1814-1848 )
-Milan Obrenović (1818-1839), knez Srbije
-Mihailo Obrenović (1822-1868 ), knez Srbije. Bio oženjen Julijom Hunjadi (1821-1919), groficom.
-Velimir Mihailo Teodorović, Mihailov vanbračni sin
-Todor Obrenović
-Marija Obrenović
-Gabrijela Obrenović
-Jovan Teodorović Obrenović (1787-1850), guverner disktrikta rudničkog i požeškog. Bio oženjen Anom Joksić (1818-1880).
-Obren Obrenović (1818-1826)
-Jelisaveta (Savka) Obrenović (1828-1834)
-Anastazija Obrenović (1825-1891)
-Ermila Obrenović (1844-1918 )
-Jevrem Teodorović Obrenović (1790-1881), obor-knez šabačke nahije. Bio oženjen Tomanijom Bogićević (1796-1881).
-Miloš Obrenović (1829-1861). Bio oženjen Elenom Katardži (?-1879).
-Milan Obrenović (1855-1901), kralj Srbije. Bio oženjen Natalijom Keško (1859-?).
-Aleksandar Obrenović (1876-1903), kralj Srbije. Bio oženjen Dragom Lunjevica (1867-1903).
-Sergije Obrenović (1878-1878 )
-Tomanija Obrenović
-Jelena (Jelka) Obrenović (1818-?)
-Simka Obrenović (1818-1837)
-Anka Obrenović (1821-1868 )
-Jekatarina Obrenović (1826-1848 )
-Stana Obrenović (1828-?)

Srpska bratstva i porodice,


Maleševci


Veoma raširen rod, koji slavi specifičnu i retku krsnu slavu, sv. Ignjatija Bogonosca, 2. januara po novom kalendaru (20. decembra po starom)Prvi pisani tragovi o Maleševcima potiču iz XIV veka, sa prostora Stare Hercegovine. Za bratstva i porodice maleševskog plemena karakteristično je da svi slave pomenutog Svetog Ignjatija Bogonosca.
Po predanju, rodonačelnik plemena je srpski vojvoda Males. Potiče iz Hercegovine.
U drugoj polovini XIV veka zbog svojih zasluga dobio je vojvodstvo u Berovu, u Makedoniji.
Učestvovao je u Maričkoj bici 1371. godine, gde je ranjen.
Zbog nadiranja Turaka spaljuje kuću i seli se u Drenicu na Kosovu.
Učestvuje u Kosovskoj bici 1389. godine. Kada se oporavio od rana, opet spaljuje kuću i vraća se u postojbinu, u selo Malina (na putu između Bileće i Trebinja).
Tu se bavio trgovinom i lovom. Prokrčio je klanac u planini Ljubotinji kod Kručice i ostavio zapis i tome. Obnovio je manastir Dobrićevo.
Umro je u dubokoj starosti, početkom XV veka. Maleševci su prvo držali planinu Ravno, pa je zamenili sa pivskim vojvodom za planinu Kručicu kod Volujaka.
Trgovali su sa Dubrovnikom i transportovali robu karavanom od Dubrovnika u unutrašnjost, do Arilja i dalje. Pleme se raširilo i dalo mnoga bratstva i porodice.

Pregled prezimena bratstava Maleševskog plemena

(koji svi slave Svetog Ignjatija Bogonosca)

1. ALEKSIĆ
2. BANOVIĆ
3. BOGDANOVIĆ
4. BOŽIĆ
5. VELETIĆ
6. VITOMIR
7. VIDOJEVIĆ
8. VUKOVIĆ
9. GOJKO
10. GRUIĆ
11. DEDIJER
12. DRAGUTINOVIĆ
13. DRAKUL
14. DUBOVINA
15. DUDA
16. DURIĆ
17. ĐERIĆ
18. ĐOKIĆ
19. ĐUROVIĆ
20. ILIĆ
21. JANKOVIĆ
22. JARAMAZ
23. KALEM
24. KALAJDžIĆ
25. KOMLjENOVIĆ
26. KOVAČEVIĆ
27. KOČIĆ
28. KRAJINOVIĆ
29. KRNjA
30. LALIČEVIĆ
31. MAJDOV
32. MANDIĆ
33. MATIĆ
34. MILAKOVIĆ
35. MILOVIĆ
36. MIRJANIĆ
37. NIKOLIĆ
38. NOVOSELAC
39. OBRADOVIĆ
40. OGRIZOVIĆ
41. PANTIĆ
42. PASPALj
43. PELKIĆ
44. PERIŠIĆ
45. PETROVIĆ
46. RADOVIĆ
47. RADULOVIĆ
48. SIMIĆ
49. SJERAN
50. SKENDER
51. SPASOJEVIĆ
52. SRNA
53. STAJIĆ
54. STANIŠIĆ
55. STANKOVIĆ
56. STOJIĆ
57. SUPETA
58. TEGARIĆ
59. TIMOTIJEVIĆ
60. ĆOROVIĆ
61. ĆUSTIĆ
62. FILIPOVIĆ
63. ČAKAREVIĆ
64. ŠIPČIĆ
65. ŠUPIĆ

Poreklo prezimena Kecman

O praporeklu Kecmana se mnogo pretpostavlja, a vrlo malo za sigurno zna. Postoji nekoliko legendi o poreklu Kecmana i nekoliko teorija. Od teorija o poreklu Kecmana navešću sledeće:

Prva teorija kaže da su Kecmani potomci Sasa - rudara koje su za vreme Nemanjićke države vladari unajmljivali. Vrlo slična teorija je opisana u knjizi Rijeka Života - Rodoslov Kecmana od Vlade Kecmana. Prema toj teoriji Nemanjići su navodno tražili od Rumuna da im pošalju stručnjake za kovanje sablji, kopalja, buzdovana i pancirne odeće za oklopnike i konjanike, kao i rudare i ljude koji su znali da pronađu rude u zemlji. Na ovaj poziv Nemanjića, došlo je iz Rumunije i Češke nekoliko bratstava Kecmana, među njima je bilo i nekih iz Šlezije kao stručnjaci za tražene poslove. Navodno su među tim Kecmanima bili rudari, kovači, svirci i popovi. Otud se isplela legenda da Kecmani potiču od Nemaca i Rumuna. Dolaskom Turaka na Balkansko poluostrvo, u Srbiju i šire na područije Raško-Nemanjićke države, plemena Kecmana, ne osećajući se ipak kao domoroci, unapred se povlače prema zapadu. Dalje, prema ovoj legendi krenuli su u tri kolone (zbega). Jedna kolona je išla preko Crne Gore ka moru. Ukrcali su se na tri splava (dereglije), navodno je u toj grupi bilo 300-500 porodica. U putu se jedan spav sa 150 ljudi prevrnuo i potonuo negde između Dubrovnika i Splita. Druga dva splava su se iskrcala kod Zadra u selu Perkovićima, ali na ta dva splava je preživelo svega 100-tinak porodica. Oni su se kasnije raselili, a neki se i vratili u Crnu Goru. Druga kolona je išla put Bosne, preko Drine negde između Zvornika i Vlasenice i u toj koloni je bilo 550-600 porodica. Odmah po prelazu u Bosnu dočekali su ih bogumili i pobili ih sve do poslednjeg. Treća grupa Kecmana je nastavila put niz Drinu goneći sa sobom dosta stoke. Išli su sporo. Navodno ih je bilo više od 1000 porodica i u Posavinu su prešli kod Rače. Raselili su se oko Banja Luke, Prijedora, Lijevča Polja, Novog, Dubice i Kostajnice. Od ove grupe Kecmana neki su prešli u Prošiće, Nikiće, Dragiće, Trikiće, Materiće i Tubine. Prema ovoj legendi Tubini su jedini primili drugu slavu, a svi ostali su nastavili da slave Svetog Vartolomeja. Ova legenda je dugo živela i još uvek živi u nekim sredinama u kojima žive Kecmani, Prošići, Dragići i Nikići.

Druga teorija kaže da je za vreme svojih osvajanja Car Dušan imao problema sa svojom vojskom jer se kod neke dugotrajne opsade njegova vojska lako sprijateljivala sa neprijateljom i opsada je propadala. Da bi to predupredio, Car Dušan je formirao plaćeničku vojsku u kojoj su bili samo strani plaćenici. Kasnije je ta vojska postala njegova lična garda koju su sačinjavali samo krupni mladići sa ratnim iskustvom. U spisima Cara Dušana i prepisima tih spisa se spominju Hetmani kao odlični vojnici. Hetman je neka vrsta čina u kozackoj vojsci, nešto kao poglavica ali ispod atamana (vrhovnog poglavice). Reč hetman je relativno slična reči Kecman i moguće je da reč Kecman vodi poreklo odatle. Inače Kozaci su ratnički stalež slovenskih plemena. U većem broju se spominju posle propasti Kijevske države (oko 1240) kada beže pred Mongolima i naseljavaju se oko Dnjepra, Dona… Na ovu teoriju se sama po sebi nameće sledeća teorija po kojoj su Kecmani potomci Kozaka i Rusa koji su pobegli pred najezdom Mongola i u toj bežaniji stigli do ranonemanjićke države.

Treća, vrlo interesantna teorija o poreklu Kecmana kaže da su potomci Hugenota i Jevreja koji su pobegli za vreme progona u zapadnoj Evropi. Ova zanimljiva teorija se na žalost ne uklapa u vremenske okvire prvog spominjanja Kecmana jer su progoni Hugenota i Jevreja bili oko 1550. godine (za Hugenote) i oko 1420. godine (za Jevreje, Vartolomejska noć je bila 1426. godine što je opet vrlo interesantno jer je Kecmanska slava Sveti Vartolomej).

Cetvrta teorija je teorija ruskog akademika Fjadorova koji govori o prezimenu Kecman u okviru velikog istraživačkog rada o slovenskim prezimenima. Akademik Fjadorov 1967-1968. kaže: Kada su slovenska plemena krenula od Teherana prema zapadu. među njima su bili nekršteni Srbi i nekršteni Hrvati (beli Srbi i beli Hrvati). Kretali su se preko dalekih istočnih područija današnje SSSR-a, nastavljajući put preko Kavkaza i Karpata i dosegli su preko Češke i Poljske do Rajne gde su ih gotska plemena vratila sa Rajne prema istoku, prelazeći na juži deo Balkana. Trst i područije Istre i današnju Hrvatsku, zaposedaju hrvatska plemena, a srpska plemena nastavljaju put Dalmacije između Jadranskog mora do Save i Drine, prema Zeti. U tom srpskom "čoporu" su bili Kacmani (ljudi koji su pravili kace prilagođene dužem putovanju, po dužini malo duže, a po širini uže). U tim kacama konjanici su nosili za hranu soljenu ribu i soljeni sir i kajmak, pa i sveže meso ali na kraće vreme. Dolaskom u Šleziju na putu prema Rajni Nemci su Kacmane, pretvarajući slovo A u slovo E nazvali Kecmani. I danas među Lužičkim Srbima u Šleziji ima Kecmana koji su ostali od te velike seobe Slovena.

Peta teorija-pretpostavka profesora Voje Kecmana: Vuk Karadzić je u svom rečniku naveo da je onaj koji vodi kolo zvan Kec, pa je moguće i da je neki daleki predak dobro igrao u kolu, a da su po njemu ostali Kecmani.

Činjenice:

Prvi put Kecmani se spominju u tom obliku (Kecman) u pisanoj formi krajem 14. veka u povelji Vuka Brankovića. Naime Vuk Branković je sastavio povelju u kojoj je nabrojao sve slobodne ljude na teritoriji na kojoj je on gospodario. O Vuku Brankoviću se zna da je bio srpski feudalac, sin Branka Mladenovića, te da je bio "gospodar Kosova i Drenice". Naročitu ulogu je igrao posle smrti cara Uroša. Bio je pristalica političke saradnje sa Mađarima. Posle poraza u kosovskom boju 1389. godine postaje turski vazal, ali su ga Turci zbog veza sa Mađarima, posle mađarskog poraza 1396. godine, prognali iz njegovih oblasti. U narodnim pesmama i predanjima je predstavljen kao izdajnik i krivac za poraz Srba u kosovskom boju, što je istorijski netačno. Umro je 1398. godine. U toj svojoj povelji nabraja slobodne ljude i između ostalog navodi dva brata težaka Kecmana (jedan je bio po imenu Dušan). Inače starosrpska reč težak bi verovatno značila u današnjem obliku: radnik, drvoseča... Put sa teritorije Kosova do Bosanske Krajine se može pratiti kroz razne spise. Početkom 15. veka Kecmani beže pred turcima u Crnu Goru gde se zadržavaju. Odatle zbog neke krvne osvete produžavaju dalje i negde 1550-1650. godine se naseljavaju u zapadnoj Bosni, najviše u podgrmečje i dolinu reke Unac.

Navešću neke citate:

Naselja i poreklo stanovništva - Unac - Petar Rađenović (strana 502): "Kecmani su starinom došli i Crne Gore odakle su pobegli zbog krvarine."

Istoriografski prilog Bosanskog Petrovca i Smoljana od naseljavanja - Ostoja Jeličić:" Kecmani - doselili se pre 360 godina iz Crne Gore u Drvar. Tada se doselio otac sa tri sina: jedan pop, jedan težek i jedan čoban. Iz Drvara se sele na mnogo strana."

Skakavac i Skakavčani kod Petrovca - Ilija Stupar:" Kecmani su starinom iz Crne Gore, odakle su došli na područije Unca (Drvara) oko 1650. godine zbog neke krvne osvete."

Bratstvo Raičevića,

Bratstvo Raicevica, porijeklom iz s. Pracevac, Gornja sela - Berane (nekadasnji Ivangrad).
"Raicevici pripadaju sirem bratsvu Scekica, koji poticu od starog bratstva Djurkovica iz s. Zavale iz Gornjih Pipera. I danas se drzi da su Scekicima "najblizi Piletici". Preci Scekica su se doselili u Gornja sela verovatno u prvoj polovini XVII vijeka, u s. Zalokvicu, a nakon toga u Zagrad.
Po iseljenju sa Zavale, Scekici su promenili slavu. Ostavili su plemensku slavu, Arandjelovdan, a za glavnu slavu uzeli dotadasnji prisluzak - jesenji Petkovdan (27.oktobar), a za prisluzak im je ostao - letnji Petkovdan (8.avgust). Tako i Raicevici slave svetu Petku.
Predak Raicevica je Raic Milosev Scekic iz Zagrada, koji se doselio u Pracevac 1802. ili 1803. godine. kako su Raicevi potomci bili odvojeni od ostalih rodjaka, oni su ih poceli zvati Raicevici - po pretku Raicu. Ovo prezime je postepeno usvajano, narocito od popisa 1912.godine, ali ni do danasnjih dana nije potpuno usvojeno. Mnogi koji su odselili i danas se prezivaju Scekici.

Mandići

Године 1948. Мандића је у Дољанима у Гацкој Долини (Лика) било укупно 113, распоређених у 34 домаћинства. Према подацима из 1915. године, број домова ове породице у Дољанима износио је 26.
Преци Мандића досељени су у ово место из кореничког краја у источном делу Лике. Наиме, средином 17. века је Лика била подељена на аустријски и турски део. Турци су тада држали средишњи и источни део ове провинције, а Аустријанци мањи, западни део. У то време су се Дољани, са осталим насељима Гацке Долине, налазили на аустријској територији, али су били ненасељени или веома слабо насељени. Коренички крај је припадао турском делу Лике.
Још 1640. или 1641/42. године је једна група породица, позната под заједничким именом Усорчани, Усорци или Узорчани, ступила у тајни контакт са аустријским крајишким властима. Усорчани су од Аустријанаца тражили, да им омогуће насељавање на њиховој територији. Ови преговори су се одужили све до 1657. године, када су Турци сазнали за њих, због чега су Усорчани одмах самоиницијативно прешли на аустријску територију и настанили се у Гацкој Долини.
Иако су аустријске власти првобитно издале наредбу да се ове породице настане у Плашком, Усорчани су одбили да се даље селе из Гацке Долине. Касније је њихова жеља услишена, тако да је 1660. године аустријски цар Леополд I издао уредбу, о њиховом трајном насељавању на простору Гацке Долине.
Дошавши у Гацку Долину, Усорчани, међу којима су били и Мандићи, населили су већи број данашњих насеља. У питању су били: Компоље, Ораовац, Понор, Хум, Потхум, Залужница, Дољане, Брезовац, Шкаре, Старо Село и Главице. Источни део тих села називао се заједничким именом Вилићи, тако да су њихови становници стекли заједнички назив Вилићани. Вилићима су се називали: Потхум, Залужница, Дољани, Шкаре, Главице, Ораовац и Старо Село. Непосредно по досељавању, Усорчани су бројали 83 породице са укупно 941 особом.
Међу људима који су најзаслужнији за ову сеобу наводи се војвода Манојло (Емануил) Мандић. За њега се у документима наводи, да је непосредно након ове сеобе (1658. године) имао око 90 година, дакле, био је рођен око 1568. године. Такође, наведено је, да је током свог живота на бојишту погубио 24 Турчина, међу којима су биле и неке харамбаше.
Манојлов син, војвода Вук Мандић (voivodae nostri Tovuniensis Wolfgangi Mandich) истакао се под генералом Хербенштајном, за време франкопанско – зринске буне. Вук је, због својих заслуга и заслуга свога оца, добио извесне поседе у Тоуњу, заједно са неколико кметовских кућа.
Манојло Мандић се помиње међу аустријским крајишницима у Тоуњу 1644. године, а његов син Вук Мандић у истом месту 1657. године. Из овога, као и чињенице да је Манојло дуже време ратовао против Турака, може се видети да су они на аустријској територији живели пре поменуте сеобе 1657. године, иако су за ту сеобу били заслужни. Према томе, они су свакако били сродници Мандића Усорчана који су живели у кореничком крају, а на аустријску територију су вероватно дошли одмах по успостављању контаката Усорчана са Аустријанцима, 1640/42. године. Свакако су све време одржавали контакт са својим рођацима на турској територији, што им је омогућило да стекну заслуге при организовању и извођењу ове сеобе.
Усорчани, у које спадају и Мандићи, су група међусобно често несродних породица, које су се у коренички крај доселиле из области Усоре, по којој су и стекле ово име. Усора је област у северној Босни у сливу истоимене реке. Река Усора је лева притока Босне, а данас су највећа места у њеном сливу Теслић и Тешањ. Из Усоре су Турци довели ову групу породица у Лику, свакако да би тамо обављали крајишку службу, односно да би ратовали на граници са Аустријом.
Данас се не може са сигурношћу установити даље порекло Усорчана, али се може, кроз призму општих миграционих струјања у Усори, основано претпоставити. Наиме, зна се да је велика група Херцеговаца из Бањана и из непосредне околине тога племена, досељена између 1463. и 1485. године у северну Босну. Ти Херцеговци су се населили у Усору и суседне области, где су постали најбројнији православни елемент. Ова сеоба је знатно утицала на промену конфесионалне слике тамошњег становништва у корист православаца. Бањани су племе на данашњој црногорско – херцеговачкој граници, североисточно од Требиња и северозападно од Никшића. Они су, као и целокупна никшићка област и још неки источнији предели, раније припадали Херцеговини, а данас се рачунају у Црногорску Херцеговину. Ови Херцеговачки досељеници су свакако играли значајну, највероватније и пресудну улогу у формирању групације, од које воде порекло родови личких Усорчана.
Из Дољана, односно из Гацке Долине су се поједини огранци породице Мандић веома рано иселили. Тако, на пример, од њих воде порекло Мандићи у Јошанима код Удбине. Њих су 1712. године била 3 велика домаћинства. На челу првог од њих стајао је поркулаб Јовета Мандић (porculabo Joveta Mondik), тада стар 36 година. У његовом домаћинству, које је бројало 19 чланова, живели су следећи одрасли мушкарци: домаћинов отац Петар (Peter) стар 60 година, Јоветина браћа Медак (Medak) стар 30 и „Дорица“ (Doricza) стар 26 година, као и његов син „Вучик“ (Vutsik), који је био седамнаестогодишњак.
Друго домаћинство, на чијем челу је био заставник Сава Мандић (zastavnik Sava Mandich), стар 38 година, имало је укупно 17 чланова. Међу њима су били и Савин брат Никола (Nicola), стар 30 година и домаћинов син Милин (Milin), коме је тада било 16 година. Домаћин треће куће јошанских Мандића био је 1712. године „compagno“ Јован Мандић (Jovan Mandich). Године 1915. и у каснијем периоду се јошански Мандићи јављају у документима. Тако се 1730. године помиње поркулаб Тома Мандић (porculab Toma Mandich) из Јошана. Мандића је у Јошанима било 40 домова.
Огранке дољанских Мандића несумњиво представљају и њихови презимењаци у Старом Селу (1 кућа) и Шкарама (5 домова), лоцираним недалеко од Дољана, у Гацкој Долини.
Не може се поуздано рећи, да ли огранак дољанских Мандића представљају и њихови презимењаци у Томингају код Грачаца, Мазину и другим личким местима. Према подацима из 1915. године, на простору Лике је било укупно 153 домаћинства са презименом Мандић. Само у Томингају је, на пример, у то време било 21 домаћинство. Они се не помињу у попису грачачког краја из 1712. године, што значи да су досељени касније.
Презиме Мандић формирано је по женском личном имену Манда (од Магдалена). Свакако је далека преткиња дољанских Мандића рано остала удовица и сама одгајала децу, због чега су она по њој прозвана. С обзиром да је ово име у западним и југозападним српским етничким областима било често, и презиме Мандић се јавља код породица које нису у међусобном сродству. Тако, на пример, Мандићи у Великим Штрпцима код Дрвара славе св. Василија, а раније су се презивали Радун, док су се Мандићи у Пиви (Црногорска Херцеговина), који славе Ђурђевдан, раније презивали Ћурић. Дољански Мандићи нису у сродству са овим породицама, као ни са римокатоличком племићком породицом Мандић у Сомбору и још неким бачким местима. На територији Дабробосанске митрополије крајем 19. века било је чак 70 породица Мандића, који су славили 8 различитих крсних слава. Те породице често нису биле у међусобном сродству. Мандић је по учесталости 36. презиме међу босанским Србима. У Горњој Крајини (Лика, Кордун и Банија) јављају се Мандићи са следећим славама: св. Никола, св. Јован, св. Стефан, Лазарева субота, св. Ђорђе, св. Стефан Дечански, а има и римокатолика са овим презименом.
Дакле, из области Усоре у северној Босни, група међусобно несродних породица, званих Усорчани, доселила се у коренички крај у турском делу Лике. Већина ових породица је вероватно била даљим пореклом из Бањана, племена у Црногорској Херцеговини. Из кореничког краја су се 1657. године пребацили на аустријску територију, у Гацку Долину код Оточца. Међу Усорчанима су били и Мандићи који су се тада населили у Дољанима. Војвода Манојло Мандић и његов син војвода Вук били су међу најзаслужнијима за ову сеобу. Они су се на аустријску територију доселили нешто пре својих рођака, вероватно 1640/42. године. Из Дољана су се поједини огранци ове породице рано иселили по другим личким местима, као што су Јошани, Старо Село и Шкаре.

bratstvo Mićunovića,

-ukljucujuci i pripadnike koji su se doselili u Vojvodinu,


Narodno predanje kazuje da sva stara bratstva Ozrinića vode poreklo od zajedničkog pretka Ozra. Po njemu je i pleme dobilo svoj naziv. Poznata je priča o petorici braće: Ozru, Pipu, Vasu, Krasu i Otu, od kojih su nastala plemena: Ozrinići, Piperi, Vasojevići, Krasnići i Hoti. Braća su, prema sačuvanoj tradiciji, sinovi bana Strahinje, a njihova dalja loza seže do Nemanjića. U ove krajeve su došli i tu se nastanili kao kosovski prebezi, verovatno negde krajem XIV ili početkom XV veka.
Oblast na čijem se području obrazovalo devet plemena: Cetinje, Njeguši, Ćeklići, Bjelice, Cuce, Ozrinići, Komani, Zagarač i Pješivci nazvana je Katunskom nahijom i pod tim imenom je prvi put u dokumentima pomenuta 1435. godine. To ime dobila je po nekadašnjim zetskim katunima. Erdeljanović misli da je tu bilo katuna i u doba stare Duklje. Stanovništvo ove oblasti bavilo se pretežno stočarstvom i ponešto zemljoradnjom.
U vreme najezde Turaka Katunska nahija postaje ratnički zbeg ne samo stočara, nego i ostalog stanovništva iz Hercegovine, Bosne, Raške, Brda i drugih oblasti. Ta kamenita tvrđava u koju se zbeglo stanovništvo iz raznih krajeva bila je poslednje uporište ostataka srednjovekovne nemanjićke države.
Jevto Dedijer u svojoj studiji "Hercegovina" govori o iseljavanju stanovništva iz Hercegovine i Bosne u Crnu Goru i, između ostalog, kaže: "Ima više velikih i čuvenih crnogorskih bratstava, koja vode poreklo iz Bosne i Hercegovine", pa navodi: Martinoviće, Erakoviće, Raičeviće i dr. Dalje, pozivajući se na Rovinskog, Dedijer kaže: "Ozrinići su svi ispod planine Ozrena u Bosni". Tako se, po njemu, i ime Ozrinića može dovesti u vezu s nazivom te planine.
Stara Crna Gora imala je četiri nahije: Katunsku, Riječku, Crmničku i Lješansku, od kojih je Katunska bila po površini daleko najveća: zahvatala je 933,66 km2, ili 63,5% celokupne crnogorske teritorije. Njena plemena zahvatala su sledeću površinu: Cetinje 77,92 km2, Njeguši 82,04 km2, Ćeklići 58,12 km2, Bjelice 66.76 km2, Cuce 202,61 km2, Ozrinići (Čevo) 220,19 km2, Pješivici 133,56 km2, Zagarač 40,62 i Komani 51,84 km2. Ozrinići su, dakle, bili prostorno najveće pleme i u svojoj nahiji i u čitavoj Crnoj Gori toga vremena.
U toj sredini, to jest u Katunskoj nahiji, u plemenu Ozrinići, kao jedan od Ozrovih potomaka, ponikao je, najverovatnije sredinom XVII veka, rodonačelnik danas najbrojnijeg ogranka bratstva Mićunovića - Mićun Šogov Radičević.
Tada su u Crnoj Gori prezimena izvođena od dedovog, ili očevog imena. Mićunovo prezime, dakle, izvedeno je od dedovog imena, jer je izvesno da je Šogo, Mićunov otac, bio Radičev. Mićunovi sinovi Vuk i Andrija imaju prezime Mićunović, koje je, kao što se vidi, izvedeno od očevog imena.
Čitavo bratstvo Mićunovića ne vodi poreklo od Mićuna Šogova, već su neki ogranci prezime izveli po svojim precima, koji su se, takođe, zvali Mićun, ili, pak, na drugi način.
Vukovi i Andrijini brojni potomci, mada ne svi, zadržali su sve do sada to prezime, iako se običaj da se prezime izvodi od dedovog ili očevog imena još dugo vremena zadržao u Crnoj Gori.
Niko od Mićunovića koji su ostali da žive u Crnoj Gori nije promenio prezime. Međutim, pouzdano se zna da je krajem XIX i početkom XX veka više porodica bratstva, u sklopu masovne migracije Crnogoraca u to vreme, preselilo u Srbiju, uglavnom u Toplicu i Jablanicu. Neki od njihovih potomaka zadržali su isto prezime, dok su drugi, po već ustaljenom običaju, svoje prezime izveli od očevog ili dedovog imena. Tako se neki potomci Filipa Petrova prezivaju Filipovići; neki od potomaka Ilije Mitrova su Mitrovići, a svi potomci Miloša Živova su Živovići.
Izvesno je da je rodonačelnik danas najbrojnijeg ogranka bratstva Mićunovića Mićun Šogov živeo u Velestovu, gde su kasnije živeli i njegovi potomci. Dakle, kolevka bratstva je Velestovo, veći predeo sa istoimenim selom u njemu, u plemenu Ozrinićima, u Katunskoj nahiji stare Crne Gore. Pored sačuvane tradicije, potvrdu za ovo nalazimo i kod Jovana Erdeljanovića. Evo šta on o tome kaže: "Velestovo je poveliki predeo na jugu od planine Kopitnika. U njemu ima sedam sela... Na severu je od Barjamovice selo Velestovo kraj glavnog puta kod opšte crkve svih Velestovaca. U njemu su pet kuća Stanojevića i jedna kuća Radičevića-Mrvaljevića. Još je dalje na severu selo Makljen, takođe kraj glavnog puta. U njemu je glavno i staro seoce Makljen sa 2 kuće; više njega su, na severu, Kruška Lalevića sa 2 kuće i Breškov Do sa 2 kuće; a na istoku je, pod velikim brdom Vučićem, Krivi Do sa 1 kućom. U selu Makljenu stanuju samo Radičevići-Mićunovići".
Nemoguće je sada utvrditi potpune i istinite podatke o migraciji Mićunovića s Velestova. Međutim, pouzdano se zna da je u sklopu poznatih masovnih migracija Katunjana bilo bratstvenika. Naime, u drugoj polovini devetnaestog veka, naročito posle bitke na Grahovcu 1858. godine i crnogorsko-turskog rata 1876-1878. godine, kada su Nikšićke Rudine konačno pripale Crnoj Gori, tamo se preselio znatan broj Mićunovića i naselio se u Trepčima i Smrduši, gde i danas živi nekoliko porodica od njihovog potomstva. Jedan broj njih je ubrzo odavde preselio u Štedim i Vitalac, sela u Nikšićkom polju, gde su, kao zaslužni ratnici, dobili zemlju, koja je do tada bila vlasništvo nikšićkih Turaka.
Posle oslobođenja topličkog kraja, u Srbiji, od Turaka, 1878. godine, tamo je, u sklopu masovnog preseljenja Crnogoraca, našlo novo mesto življenja i više porodica ovog bratstva.
I u prvom i u drugom svetskom ratu narod u Crnoj Gori bio je izložen potpunom osiromašenju. Zato su, prirodno, poslije završetka tih ratova, opet nastupale masovne seobe u potrazi za boljim uslovima života. Među tim brojnim iseljenicima iz Crne Gore bilo je i dosta porodica Mićunovića. One su iza prvog svetskog rata preselile na Kosovo i Metohiju, a iza drugog u Vojvodinu.
Navodimo imena domaćina, koji su 1945. i 1946. godine iz Smrduše odselili u Vojvodinu: Božo Ilijin , Božo Vasiljev , Blažo Lukin , Vujadin Ivanov , Maksim Jovanov , Marko Vukov, Milo Vukov , Miloš Krstov , Milutin Jovanov , Mirko Petkov , Nikola Krstov , Obren Mirkov , Radovan Krstov , VII), Radovan Vidakov , Radovan Jovanov , Sava Talov i Stevan Kostov. Tada su odselili i Drago Nikolin , Dušan Jagošev i Danica udova Spasoja Jagoševa , ali su se posle godinu dana vratili u svoj rodni kraj. Nešto kasnije odselila je iz Kamenska i porodica Nikole Jovanova . Svi su se nastanili u Vrbasu, izuzev Radovana Vidakova, koji je dobio naseljenje u Zmajevu.

bratstvo Prlja


Bratstvo Prlja je staro crnogorsko bratstvo koje se prvi put u pisanim dokumentima pominje pre nesto vise od 400 godina.U Kotorskim zapisima iz XVI vijeka u dokumentu od 19. decembra 1580. godine po prvi put se spominje Rajicko Stefanov Prlja iz sela Ljubotinja.Prema narodnom predanja predpostavlja se da Prlji vode poreklo sa Kosova Polja od bratstva Barjaktarevica. Predpostavlja se da su se posle Kosovske bitke 1389. g. i propasti srpskog carstva doselili u Crnu Goru ostavljajuci svoj rodni kraj Sar planinu i Ljuboten. Dugo i mukotrpno putovanje zavrseno je 1445. godine kada se naseljavaju U Rijeckoj nahiji izvise Oboda u mestu Ljubotinj.
Iz ovog bratstva razgranale su se porodice Čepčević,Vučetić i Vuković.

Martinovići i Borilovići

-ogranak plemena Orlovića-

"Pleme Orlovića po zaslugama za srpsku slobodu zauzima prvo mesto u Staroj Crnoj Gori. Njihova prošlost da se pratiti od Kosova i ona je jedna svetla nit kroz dosta tamnu istoriju Crne Gore za doba posle 1482. Kada se budu ispitala porekla i prošlost svih srpskih porodica u našoj zemlji i objavili svi dokumenti iz mletačkih, austrijskih, srpskih i turskih arhiva, koji se odnose na Crnu Goru od 1482. do današnjih dana, moći će da se da iscrpan rad o ovom velikom i zaslužnom plemenu" - pisao je Andrija Luburić.


Tudor Nenojev Ivanovic sa Cetinja ( Thudor Nenoe Ivanovich de Cetinje) zaduzio se u Kotoru, 1. septembra 1440, kod Luke Pautinova 14 perpera i 10 1/2 grosa za pancir ... Ovaj dokumenat je dragocen. Otkriva najstarijega pretka pet Martinovica iz "Gorskog vijenca", Ivana, savremenika Orlovica Pavla, Obilica i Kneza Lazara. Ivan je po svojim godinama mogao biti ucesnik u kosovskom boju. Otkriva njegovog sina Nenoja, do kojega dopire porodicno predanje. Unuk Ivana Orlovica nabavlja pancir u Kotoru pomocu Luke Pautinova, kod kojega je kci kneza Lazara, Jelena, majka Balse III, ostavila svoje blago.
Na celu bajickih doseljenika stojao je Nenoje, koji je u ime svoga sela stavljao granicne znake. Neosporno, to je bio Nenoje Ivanov Orlovic, jer je sa njegovim doseljavanjem i negovih srodnika nastalo novo stanje u Bajicama, pre Ivana Crnojevica. U prilog toga govore i drugi mesni nazivi u Bajicama kao: Orlovici, Orlovica dolina, Orlovica lazina, Orlovica kuca, Orlovica bastina. Medjutim, Nenoje Ivanov ziveo je oko 1410, a njegov otac, Ivan, mogao je biti brat, sinovac ili sin Orlovica Pavla.

Prvi knez sa Bajica koji se pominje u poveljama Crnojevica je Stepan Nenojevic, 1489-te.
Prve vojvode iz Bajica se pojavljuju krajem 17-og veka:

-vojvoda Vuksan Nikolin
-vojvoda Batric Martinovic
-pa onda 7 vojvoda, potomaka Batrica:
-7 vojvoda Martinovica - Drago Batricev, Niko Stijepa Tomaseva, Stijepo Nikov, Nikola Stijepov, Bogdan Nikolin, Nikica Bogdanov i Marko Dragov

-3 serdara Martinovica - Milo Djikanov, Djiko Milov i Milo Djikov

Hercegovacka bratstva Samardzići i Golijani,


Poreklo Samardžića

Bratstvo Samardžića vodi poreklo od Vojvode Pavla Orlovića .Posle bitke na Kosovu (1389.god) pred Turskom najezdom porodica Orlovića seli se u Čaradju kod Gacka, a odatle u razne krajeve Crne Gore i Hercegovine.Prezime Samardžići pominje se prvi put oko 1570.god.(Savo). Savov praunuk Nikola sa sinovima i rodjacima doselio se iz Bajica u Risan. Iz Risna Samardžići 1692. godine sele se u Krivošije i na tom prostoru ostaju do danas, preko 300 godina. Iz Krivošija Samardžići su se naseljavali u sve krajeve Jugoslavije i u mnoge zemlje sveta.

Kneževina Krivošije

Samardžići zajedno sa ostalim bratstvima, oko 1710.godine isterali su Turke iz Krivošija i tako je nastala slobodna teritorija "KNEŽEVINA KRIVOŠIJE". Na tromedji izmedju Otomanske imperije, Mletačke republike i Crne Gore na dodiru civilizacija i u vreme sudara vera nastala je Kneževina Krivošije, koja je postojala preko 170 godina (sve do 1882.god).

Krivošijski ustanak

Na prostoru Boke Kotorske ratovale su najmoćnije sile Evrope i Mletačka republika, Turska, Francuska, Austrougarska i protiv njih su dizane bune i ustanci i nijedna od njih za ovih 170 godina nije uspostavila vlast nad Krivošijama.Austrija je 1869.godine pokušala, primenjujući zakon o mobilizaciji, da pritom zabrane nošenje oružja i kroz naplatu poreza zagospodari Krivošijama. Krivošijani to nisu prihvatili i digli su se na ustanak. Nakon tromesečnih krvavih borbi pobedili su Austriju i 1870.god. potpisali su mirovni ugovor. Krivošijanima su vraćene sve ranije povlastice i plaćena ratna ošteta.


Ostala Hercegovačka bratstva poreklom od Orlovića su Tepavčevići, Damjanci, Kankaraši i Goranovići.

TEPAVČEVIĆI su potomci Pavla Orlovića ispod Orline koja je dobila ime po Orlovićima. Žive u Vratkovićima, Kazancima i Čarađu. Porodično predanje o njima zabeležio je Jovan Erdeljanović: ... „Pavle Orlović je stajao u Čarađu pod Orlinom u Gacku. Posle njega su ostala četiri mu sina s unucima. Pošto su Turci osvojili Hercegovinu, dođu jednom u njih na prenoćište turske aračlije, koje su im činile razna nasilja. Oni im uklone oružje, pa ih sve pobiju i bace u jednu jamu. Ali se to ipak dozna, te oni ’zajedno s rodbinom i imanjem’ pobegnu i dođu u Banjane, u selo Velimlje, na mesto Prigrebine. Tu su prezimili jednu zimu, ali zbog Turaka nisu mogli ni tu ostati, jer su Turci zauzeli i Banjane, te trojica braće krenu dalje, a četvrti brat, koga su zvali Tepo zbog toga što je tepao, vrati se u Gacko, u Čarađe i od njega su tamošnji Tepavčevići...“
( J. Erdeljanović, n. dj. 310. )

Poreklo Supurovića,


Prezime Supurović je retko srpsko prezime, nastalo na neobičan način i kao takvo neponovljeno. I danas, svi Supurovići, ma gde živeli, imaju isto poreklo i zajedničke pretke.

To poreklo vodi od porodice Milatović, koja se iz područja manastira Svetog Arsenija u pivskom kraju u Crnoj Gori doselila u Srbiju polovinom XVII veka, nakon proterivanja Turaka. Naselili su se u selo Svojdrug danas poznatije kao Rogačica, na desnoj obali reke Drine, na mestu gde se u nju ulica reka Rogačica.

Prezime Milatović se vremenom izgubilo, jer je tada još uvek važio turski običaj da se srpskoj deci daju prezimena po imenu ili nadimku oca, da bi se tako lakše izgubili tragovi o krvnom srodstvu. Potomci Milatovića su današnje porodice Supurović, Milošević i Čitaković.

Supurovići su dobili prezime po najstarijem od trojice sinova Vilotija Milatovića, koji se sa porodicom doselio u Srbiju. On se zvao Miloš, a imao je blago rošavo (supurasto) lice pa je zbog toga imao nadimak Supur. On je rodonačelnik i Miloševića i Supurovića. Svi njegovi sinovi su uzeli prezime Milošević po njegovom imenu, dok je samo sin Petar uzeo prezime Supurović, po očevom nadimku i on je prvi Supurović.

Među Miloševićima nije bio redak slučaj da se pojavljivalo i prezime Supurović, ili tako što jedan od braće zadrži prezime Milošević, a drugi uzme Supurović, a često se dešavalo i da jedna ista osoba u nekoj evidenciji bude upisana kao Milošević, a u drugoj kao Supurović.

Danas, Supurovići žive u Rogačici, Bajinoj Bašti, Užicu, Sevojnu, Čačku, Kraljevu, Valjevu, Beogradu, Australiji, Kanadi...

Poreklo Milidragovića,


Ima više verzija o poreklu Milidragovića iz Vranjske, ali prevladava ona da su oni od Hrabrena-Miloradovića, stare i mnogobrojne hercegovačke porodice, u kojoj su se ova dva prezimena naizmenično upotrebljavala. Miloradovići su srednjovekovna vlastela, koja je imala posede u stolačkim Dubravama i Hrasnu. Po dolasku Turaka, 1482. godine, oni su i dalje ostali u Hriscanstvu i na svojoj zemlji, zadržavajući gotovo sva svoja prava, o čemu su dobili i odobrenje od sultana. Bilo im je dozvoljeno da se nazivaju vojvodama, da jašu konje, nose oružje i ne plaćaju harač. Kao vlastela, koja je vladala jednim delom Hercegovine, sagradili su manastir Žitomislić i nekoliko crkava, kao svoje zadužbine.
Prema jednoj verziji u okolini Stoca živela su tri brata Miloradovića, koji su podigli svoje zadužbine: Radoje crkvu u Trijebnju, Ljubisav crkvu na Ošanićima i Milisav manastir Žitomislić, u kome je i pokopan. Jovan Dučić, u knjizi "Grof Sava Vladislavić (izdanje iz 1924. godine str. 35), navodi da je "spahija Milisav lično izao u Carigrad da, od sultana Muhameda II Osvajača, izmoli ferrnan za podizanje manastira, na temeljima neke stare crkve iz vremena Nemanjića. U dokumentima na turskom jeziku pominje se vojvoda Miloš, kao otac ova tri brata Miloradovića. Pošto su oni bili i stočari, imali su svoje pašnjake (katune, torine) i u sitničkom kraju, gde su preko leta izlazili sa stokom. Smatra se da su se oni tako mogli vezivati za Vranjska, što je vrlo blisko onome što je u svojoj knjizi " Hercegovina" (str.79) naveo Jevto Dedijer, koji je proučavao i dobro poznavao poreklo hercegovačkih porodica.

Miloradovići koji su ostali u Hercegovini, kao turski podanici, našli su se u teškom položaju. Zbog ugleda članova njihove porodice, koji su okrenuli leđa turskoj vlasti, napustili je i otišli u Rusiju, nisu mogli zadržati svoje dotadašnje prezime. Bili su prinuđeni da se opredeljuju za neka druga, pa su ih uzimali, obično, po imenima svojih predaka. Po Stjepanu, neki su se prozvali Stjepanovići, po Kuzmanu Kuzmanovići, po Avramu Avramovići, a Ljoljići, su mogli dobiti prezime po porodičnim nadimcima, ili po nekom drugom osnovu i povodu. Jedino Milidragovići nisu hteli da se potpuno odreknu starog prezimena, koje je bilo ugledno i plemićko. Oni su ga samo malo modifikovali i umesto Miloradovići, nastavili su da žive kao Milidragovići.

O Milidragovićima, kao i ostalim potomcima Miloradovića koji su ostali u Hercegovini, samo je ponešto sačuvano. U monografiji "Popovo PoIje", čiji su autori Milenko Filipović i Ljubo Mićević (objavljena 1959. godine), navodi se da su Dodani i Rosići iz Dvrsnice i Dodanovića u Popovom Polju (11 kuća), starinom od Milidragovića iz predela Ljubomira. Dodani su, navodno, živeli prvo kod Ivanjice, zatim u Dvrsnici i 1890. godine doselili u Dodanoviće. Kada je kuga harala u Dvrsnici (1856. godine "pomrlo je 80 momaka i devojaka"), svi su izbegli, ali su se neki posle i vratili. Tako je izbegao i Nikola Rosić i nastanio se kod Stoca. Pored toga navode se i Milidragovići u Ljeskovu Dolu, "da su starosedeoci i da slave Đurđevdan (str. 76 i 176). Milidragoviće zatim pominje Jevto Dedijer u svojoj antropogeografskoj studiji "Hercegovina". On, pored Milidragovića u Vranjskoj (str. 186 i 187), pominje i jednu kuću u Počitelju, Dedijer navodi da je jedan od njih "došao iz Vranjske na prezimu, pa ostao" i da slavi Đurđevdan (str. 252). Milidragovića, osim u Vranjskoj i onih koji su od njih u dijaspori, ima i na Romaniji, u selu Rudinama koje se nalazi između Olova i Sokoca (10-15 kuća). Slave Đurđevdan i očigledno je da sa Milidragovićima iz Vranjske čine isto bratstvo, odnosno da su potomci istog pretka. Nije poznato od kada su ovde, ali je verovatno da potiču od Milidragovića, koji su se iselili u Bosnu.

Milidragovići iz Vranjske, pored zajedničkog, imaju i dodatna prezimena, odnosno nadimke. Oni iz Jasenja većinom su Šibalići, oni u Dlakošima Kneževići, a u Oblom Brdu Šanjevići i Pilipovići. Njihova “sporedna” prezimena imaju različite osnove i povode. Šibalići su svoj nadimak dobili po svojim precima, Trifku i Ćetku, koji su bili knezovi. Ćetko je, kao seoski starešina, navodno, šibao sve one koji su bili neposlušni, pa je po tome dobio naziv Šibalija, a njegovi potomci nadimak Šibalići. I Kneževići u Dlakošima dobili su svoj nadimak po precima, Simu i Pantu, koji su takođe bili knezovi. Pilipovići u Oblom Brdu, dodatno prezime dobili su po Pilipu (Filipu). U ovom slučaju, očevom krštenom imenu dodat je nastavak ić, tako da je potomak Pilipov dobio nadimak Pilipović. I Šanjevići su dobili nadimak po svom pretku, koji je, navodno, hramao na jednu nogu i koga su nazivali "Šanjo". Inače, u Hercegovini mnogi imaju neki svoj nadimak.

Milidragovići imaju dužu porodičnu tradiciju. Tako na njih gledaju i drugi. Od kada se zna među njima je uvek bilo uglednih ljudi, knezova, ustanika, vojskovođa u narodnim bunama i ustancima; učesnika na značajnim skupovima, na kojima se odlučivalo o državnim i društvenim poslovima; pisaca i onih koji su stizali do "visokih škola"; dostojanstvenih starina, koji su uživali opšte poštovanje i kao takvi mirili zavadjene; marljivih težaka i dobrih majstora, čije su grube ruke znalački izrađivale mnogo šta od kamena, drveta i gvožđa; žena koje su svojim pletivima i kombinacijama boja, pokazivale veliku darovitost. U kućama Milidragovića čitale su se knjige uz gusle pevale junačke narodne pesme i tako negovala živa istorijska tradicija. Muškoj deci davali su imena Miloš, Marko, Dušan, Lazar, sve u slavu srpskih junaka i vladara. Po prirodi nisu lake pameti i brza jezika. Među sobom gaje jak osećaj rodbinske povezanosti. Svest o svemu tome ispunjava ih ponosom. To ne znači da među njima nije bilo i da nema, raspikuća, kavgadžija, pijanica i onih kod kojih se mešaju neiskrenost i lukavost.

Od više sela i naselja u Vranjskoj, u tri žive Milidragovići. To su Jasenje, Dlakoši i Oblo Brdo. Jasenje leži na nižoj nadmorskoj visini, a Dlakoši i Oblo Brdo na nešto višoj. U njima ne žive samo Milidragovići, nego i drugi. U Jasenju su do 1941. godine živeli Milidragovići (9 kuća) Prodani (2 k uće) , te Samardžići i Vujovići (po jedna kuća). U Dlakošima, osim Milidragovića (5 kuća), od kojih je jedna bila velika porodična zadruga, živeli su još Vujovići, zv.Vasiljevići i Gavrilovići (10 kuća) i Grbušići (3 kuće). U Oblom Brdu, pored Milidragovića (6 kuća), živeli su jos Medani i Piljevići ( po 2 kuće).

Milidragovići iz Dlakoša i Oblog Brda, potiču iz Jasenja. Jevto Dedijer, u već navedenoj knjizi (str. 136), navodi da "i oni u Jasenju, i oni u Dlakošima, i oni u Oblom Brdu, potiču od tri brata". To znači da je jedan brat ostao u Jasenju, a da su se druga dvojica nastanila u Dlakošima i Oblom Brdu. Smatra se da su starosedeoci, jer su imali i svoje i aginske zemlje. (Starosedeocima su se smatrale one porodice koje su živele u Hercegovini pre dolaska Turaka, a do svoje zemlje dolazili su kupovinom ili im je davana od turskih vlasti za posebne zasluge).

Milidragovići slave Đurđevdan, a prislužuju Đurđic.

U Jasenju, odakle potiču Milidragovići, ima starih spomenika kulture, stećaka i gomila. Između Jasenja, Dlakoša i Oblog Brda je ne mnogo prostrano polje. Na njegovom južnom kraju je Đurdeva crkva ali se ne zna kada je sagrađena. Verovatno su je podigli Milidragovići, jer je sagrađena na mestu gde su se oni nastanili i nosi ime njihove krsne slave. Okolo crkve je veliko groblje, u koje se, osim Milidragovića, ukopavaju i drugi iz Donje Vranjske (Kašikovići, Hrnjazi, Kešelji, Prodani, Vujovići, Milojevići, Grbušići, Kovačevići, Medani, Piljevići i drugi).

Poreklo Rodića,


O poreklu porodice Rodic je nazalost malo poznatih pisanih dokumenata.
Tako se iz jednog izvora spominje da su Rodici oko 1570 sa Kosova, jos tacnije iz Prilepa, presli u Hercegovinu pa odatle posle kraceg zadrzavanja, povlaceci se pred Osmanlijama, dosli u Plavno. Po tom predanju, dalje su se raseljavalji za Popinu i Trubar a zatim po celoj Dalmaciji i Krajini.
Pouzdano se zna da je u Plavinu 1712 doselio otac sa deset sinova.
U to vreme su neki od Rodica presli na katolicizam, neki su postali profesionalni vojnici u Austrijskoj vojsci. Jedan je cak bio i general, sahranjen je u Becu.
Neki od Rodica iz Like su se posle Prvog svetskog rata odselili za Ameriku i njima se nazalost gubi trag.
Posle Drugog svetskog rata je kolonizacijom doslo do selidbe jednog dela porodice Rodic u Vojvodinu.
Jedan deo je ostao u Lici, ali nakon rata 90-tih godina i oni su se preselili u Srbiju.

Po drugom usmenom izvoru, Rodici su potomci crnogorskog plemena Vasojevica , tacnije iz doline Morace i preko Dalmacije su dosli u Liku !

Vrlo je interesantna povezanost izmedju Rodica i drugih porodica.
Rodici su u srodstvu sa Stojanovicima, Starcevicima, Stuparima, Novakovicima, Milovanovicima i Maricima. Marici su direktni potomci Rodica i dobili su ime po Mariji Rodic. Prvi popis 1712 (napravili ga Mlecani) registruje 11 kuca Marica koji se kasnije raseljavaju u Srb i Lapac. Zna se da su 1830 tri kuce Marica doselile iz Tiskovca u Osredke.
Po istom izvoru Rodici i Stojisavljevici su direktni preci Milanovica.

Rodići su dolazili u oblast Unca u razna doba, najstariji pre 260-320 godina, ostali u toku kasnijeg vremena i u više navrata posle ove prve seobe.
Predanje o njihovoj seobi zabeležio je Petar Rađenović još 1908 godine u uneo ga u Letopis parohije trubarske. U letopisu piše: "Rodići su najmnogobrojniji rod u Trubaru. Poreklom su iz Hercegovine, te su se odatlen naselili najpre u Bjelaj (između Petrovca i Kulen Vakufa). Tu nešto skrive te su morali ispred turske vlasti pobeći u Plavno u Dalmaciji. Proživeli neko vreme u Plavnu pođu opet u Bosnu, ali nisu hteli zalaziti dublje, nego se zadrže blizu granice u selu Trubaru, i to na dva mesta, u Dugopolju i pod Vučjakom. Tada su bili još malobrojni, svega 7-8 kuća, i to 3-4 u Dugopolju, a 3-4 pod Vučjakom. Dolovi u to vreme nisu bili nimalo naseljeni."
Priča dovodi Rodiće u rodbinsku vezu sa još osam bratstava koja žive u okolini, što s ovu što s onu stranu granice. Ta priča kaže da se je iz Hercegovine pre 150-200 godina doselila jedna porodica, bilo to sad u Bjelaj ili u Plavno. Bio je to otac sa devet sinova, vrlo bogat i "siguran". Osam sinova poženi kad je koji dospevao za ženidbu, a jednoga koji je bio sitan i mršav nije mislio ni ženiti. Najstarijeg snahe prozovu Rodom, te su od njega postali Rodići; drugom je bilo ime Petar (Pejo) te su od njega potekli Pejići; jednome opet bilo ime Luka i otuda Lukići; jednome Novak te od njega vode Novakovići; za jednim je bila žena Stoja te su po njoj prozvani Stojsavljevići; a ženu jednog prozovu Đumom (valjda joj bilo ime Đurđija) te od nje postanu Đumići. Od Tadije Tadići, od Milana Milanovići. Ali kako je stari otac ove devetorice bio bogat sve mu išlo od ruke, videvši kako mu napreduje porod i imanje, odluči oženiti i onog malog sina, koji je već bio pristario, ne bi li njega Bog blagoslovio, kad su oni ostali onako srećni. Što smisli to i učini. Kad to narod spazi stane govoriti: "Ha, eno ga gde je oženio starčića"! I od toga starčića postadoše Starčevići".
Predanje koje je zabeležio prota Simo Stojanović u Dragotinji kod Prijedora uglavnom je slično ovome ovde iznesenom. Po tome predanju devet porodica koje su postale od istog roda ovo su: Tomazevići, Tadići, Novakovići, Stojsavljevići, Budimiri, Starčevići, Milanovići, Vukelići, Lukići.
Po kazivanja starca Damjana Rodića iz Trubara, najstarija postojbina Rodića je "Makedonija", odakle su prešli prije 470 godina u Hercegovinu.
Različita predanja o prošlosti jednog roda, ukoliko su drukčija jedna od drugog, govore o sasvim drugim događajima iz prošlosti roda, o kojima ona druga predanja nisu ništa upamtila. Stoga to ne treba uzimati kao protivrečnost nego kao uzajamno dopunjavanje.

Porodice Rodic, koje još cuvaju stare obicaje, tradicionalno svake godine 21.novembra proslavljaju krsnu slavu Sveti Arhangel.

Poreklo Kecojevića,


Kecojevići (Sv. Jovan). Po predanju Kecojevići su sa Kosova od nekoga Tripka vojvode, pa su posle Kosovske bitke krenuli na zapad sa ostalim narodom da traze novu otadzbinu. Tako lutajući na kraju se nastane u Banjanima. Od ovoga Tripka vojvode, kazu, da su i ovi pivski rodovi: Jokovići, Banovići i Pejovići.
Kecojevici su najstariji stanovnici sela Pirni Do, a doseljeni su iz Banjana nazad 250 godina. Kazu da su bila četiri brata i hajdukovali. Turci su ih gonili i oni su morali da beze iz Banjana. Jedan se odseli u Herceg Novi, krajem XVII veka a već 1726 g. pominje se u opštini Topla: seća Jovo Kecojević. Drugi pobegne u Pivu i nastani se u Pirnom Dolu. Ubrzo pogine i ostane mu zena Kanda sa četvoro dece. Treći brat pobegne u Nevesinje, tamo promeni prezime i zaturi trag, a s četvrtim šta je bilo ne zna se.

Toma K. Popović: Hercegnovi, s. 139, navodi 1701 g. Nikolu Kecojevića kao doseljenika, a Kecojevići su Pivljani. 1701 godine - stoji među 6 potpisa i ime Nikola Kecoević (Kecović)

Bratstvo Aligrudića iz Zete,

Predanje u bratstvu

Živo predanje koje se neguje u bratstvu Aligrudića kaže da bratstvo Aligrudića potiče od pretka kome je ime (ili nadimak) bilo Grudo. On je imao još dva brata, koja su se zvala (ili imala nadimke) Šiko i Bojo. Grudo i Šiko su se po predanju doselili u Zetu iz mesta Grude u Hercegovini u 17.vijeku. Sva kazivanja govore da se predak Aligrudića morao seliti iz svoje postojbine, a dva su moguća razloga za to: bežanje od osvete zbog ubistva i pretnja turske sile.
Grudo je kao mlad dobrovoljac bio u četi koja je presretala turske karavane, isticao se u borbama u kojima je ispoljavao veliku hrabrost, ali kao najmlađem u četi nisu mu pripale zaslužene ratne nagrade. Zbog toga je došlo do svađe i oružanog obračuna Gruda sa četovođom, kojeg je Grudo ubio.
Posle takvog čina sledila je po tadašnjem običaju osveta ili preseljenje porodice u drugo, tj. nepoznato mesto, kao i promena imena i prezimena muških glava da bi se izbegla dalja osveta i prolivanje krvi.
Po drugoj verziji događaja, Turci su zbog napada na njihove karavane i pogibije pretili i spremali osvetu. Zbog toga je Grudo sa braćom Šikom i Bojom morao napustiti rodne Grude i Hercegovinu. Doselili su se prvo u Ćepetiće, u Lješanskoj Nahiji.
Dvojici starije braće zbog moguće osvete i odmazde Lješnjani nisu dozvolili da se nastane u Nahiji pa su morali seliti dalje. Tako je pre 1700.godine Grudo došao u Zetu, u Balabane. Tu su mu dali ime ili nadimak Grudo po mestu odakle je došao, te tako nastaje novo prezime Aligrudić.
Drugi od braće Šikman-Šiko doselio se u Ponare, a verovatno po tom imenu začinje se novo prezime Šikmanović.
Treći i najmlađi od braće Bojo bio je tada dete. Ostao je u Lješanskoj nahiji (Ćepetiće), kada je odrastao uzeo je novo prezime Bojanić (stari Aligrudići kažu: po imenu). Neka predanja govore da je Bojo uzeo prezime po Bojanićima kod kojih je živeo i imao njihovu zaštitu, pa se iz zahvalnosti za pomoć i pažnju koju su mu Bojanići posvetili prozvao Bojanić.
Sva kazivanja po predanju govore da postoje rođačke veze između Aligrudića, Šikmanovića i Bojanića. Često su se ranije obilazili i pomagali i rođačke veze su bile vrlo prisne do 60-tih godina XX veka, posebno Aligrudića i Šikmanovića.
Kada se ženio koji Aligrudić, barjak je nosio Šikmanović ili Bojanić, redosled se znao i poštovao na muškim svadbama i kod druga dva bratstva. U vreme gladnih godina bratski su pomagali jedni druge.
Na sahrani, pripadnici ova tri bratstva ne izjavljuju saučešće jedni drugima, već odaju poštu preminulom i u redu za ožalošćene primaju svi saučešća. Aligrudići su se bratili i sa bratstvom Vukovića iz Balabana do pre nešto više od 30 godina.
Krsno ime-slava Aligrudića i Šikmanovića je Sveti Nikola (Nikoljdan), Bojanići su prvo slavili Nikoljdan, sada slave Petkovdan, a poslužuju Nikoljdan.
Kako kaže živo predanje u bratstvu slično su objavili etnolog Andrija Jovićević i istoričar Pavle Radusinović,neki njihov predak, zvani Nikola, dobio je nadimak Alija, pa su kombinacijom tog nadimka i mesta porekla Grude (Hercegovina) dobili prezime Aligrudić .
Ako Nikola (Alija) kod Aligrudića nije znan kao Grudo onda je i rodoslov Aligrudića skraćen za jedno koleno (pas), što nije bilo moguće utvrditi pouzdano.
Po predanju i kazivanju starom više od 300 godina, koje je prenošeno sa kolena na koleno, ne postoje niti su postojale rođačke veze bratstva Aligrudić sa bratstvima Vukićević, Mustagrudić, Vučine kao i sa bratstvom Vučinić.

Poreklo Radonjića,


Radonjići iz sela Jasenove, manastir Morača potomci su Šćepana Hercegovca. Predak Šćepan je živeo u prvoj polovini 17. veka (1630-tih), što bi značilo da se u tom periodu preselio iz Popovog Polja (zaleđa Dubrovnika), iz mjesta Jasenovo (poneđe Jasenov lug). Istorijski događaj koji je prethodio 18. veku je završetak turske vladavine i početak vladavine Venecije u Herceg Novom 1687. godine. Nakon ovog događaja došlo je do seoba iz Popovog Polja u oblast Boke. Šćepan Hercegovac se sa svojim plemenicima selio put Metohije, ali je ostao u Mijoskoj tj. zamomčio se i oženio u manastiru Morači, u selu Jasenova. Na Jasenovskom groblju (Sopčevini) postoji Šćepanovo grobno obeležje.

Radonjići su dobili ime po Radonji Laketinom. Laketa je sin Ilijin od kojeg su Ilići a koji je imao sinove Perišu, Šćepana i Laketu. Od Periše i Šćepana su Ilići, a od Lekete Radonjići i Radulovići Pandurice, jer je Radule bio Radonjin brat. Radonići su mlado bratstvo, jer su prezime uzeli tek krajem 19. veka. Radonja se najpre naselio ispod Brda jesenovskog i u Kućerice iza Brda. Kasnije su ziveli u donjem delu Ocke Gore, koji se zove Govedjače, u Rošcima i Medjupotocju. Radonja je imao pet sinova Miloša, Radula, koji je poginuo na Utočini, Neška, Dragoja i Radosava. Grana od Radosava se najviše granala.

U Donjoj Morači, Jasenovci su starinom iz Popova Polja. Ne znaju kako je bilo ime rodonačelnika. Imao je, kazu, šest sinova. I njihova su imena nepoznata. Najmlađeg, koji je bio tek oženjen, ubili su Turci, a žena mu ostala bremenita. Otac sa pet sinova zakrvi se s Turcima i, pošto osvete poginulog, pobegnu iz Popova Polja u Moraču. Nastanili su se na mestu zvanom Otkutnjica, više Manastira moračkog. Sa zadrugom se doselila i mlada udovica i rodila posmrče Šćepana. Posle nekoliko godina i ona je umrla, te Šćepan ostane na staranje svojih strina.

Porodica je na Otkutnjici živela sedam godina i videći da tu nema opstanka, jednog dana krenu iz Morače i nasele se negde u užičkom kraju. Prvi odmor na polasku iz Jasenove bio je na Počivalima, više Vrujaca. Za vreme odmora mali Šćepan je zaspao pod jednim čečarom. I kad su podigaoci pošli dalje, Šćepan je ostao spavajući. Niko se njega nije setio sve dok se nije zašlo duboko u tursku zemlju, te se nije moglo ni misliti na traganje za siročetom. Kada se probudio, mali nije nikoga video oko sebe, pogledao od kuda je došao, video manastir i uputio se pravo tamo. Kaluđeri su ga iz milosrđa primili i o njemu brigu brinuli. Kada je odrastao, oženili su ga i naselili na Otkutnjici, gde je i rođen. Po selu Jasenici u Popovu, selo iznad manastira Morače nazvalo se Jasenova. Tu je siroče Šćepan zasnovao porodicu koja se razvila u brojno bratstvo sa čuvenim i zaslužnim ličnostima.

Radonjići slave Srdjevdan.

Poreklo Radojevića,

Radojevici slave Srdjevdan.
Radojevici su dobili prezime po Radoju sinu Jovanovom (Jojinom),praunuku Scepana Hercegovca. Radoje je imao braću Simona (Simonovići) i Iliju (Ilići) , od kojih su današnja bratstva Simonovići i Ilići. Radojevići su najbrojnije jasenovsko bratstvo.
Radojevići su se najpe naselili na Brdo Jasenovsko – Alinu (Alijinu) Stranu, a odatle se širili u Luke, Potkršje, Pogubanje, Rošca I Međupotočje. Kao mnogi Jasenovci i Radojevići su se zbog prenaseljenosti selili: posle 1858 a naročito 1878 godine više porodica je odselilo u Lipovo, Uskoke, Kolašin, Podbišće kod Mojkovca, a posle 1912 i 1918. u Šahoviće i Okolinu Mojkovca i Bijelog Polja. Lipovo su naselili : Milosav – Puko i Vučina Bogićevi posle 1859.g. Kasnije oko 1920 su Pukovi, Radevi i Vučini potomci preselili u Šahoviće, a najviše u Čokrlije (Bijelo Polje), gde i sada žive neki njihovi potomci. Perovan, Mijajlo, Nikola i Marinko Milijini su oko 1862. doselili u Bare Tušinjske u Uskocima, na crkveno imanje, a svoje imanje Alijinu Stranu su ostavili Manastiru Morači, čiji je upravitelj tada bilo Dimitrije Radojević. Marinko Milijin je poginuo na Vučjem Dolu 1877. a njegovo posmrče Vukadin je živeo u Uskocima do 1918. kad se preselio u Lepenac kod Mojkovca, gde i sada ima njegovih potomaka.
Sin Vukadinov Marinko, rođen 1895. poginuo je u Mojkovačkoj bici 1916.godine. Jedan od Vukadinovih potomaka, Nikola Tripkov, se oženio iz Kičave na Kovrenu, i preselio se na miraz i imao brojno potomstvo (šest sinova). Mirko, Mijajlo, Jovan i Mirelja Ćerosimovi su oko 1890. godine odselili iz Jasenove u Pobišće, a kasnije njihovi potomci u okolinu Mojkovca-Prošćenje, Lepenac, Bistricu itd. U Tutiće kod Mojkovca su iz Uskoka doselili Drago Tomin i njegovi sinovi. Nenad i Miloš Đorđijevi su takođe odselili u Podbišće.
Potomci čuvenog Juka Filipova su posle 1880. godine odselili u Planu kod Kolašina a odatle njihovi potomci u Beograd i druge krajeve tadašnje zemlje. Potomci Mijajila i Radosava Peroševa su oko 1912. godine, a neki 1928. i 1938. odselili iz Jasenove u Šahoviće i okolinu (Čokrlije, Sokolac, Pavino Polje), gde i sada žive njihovi potomci. Oko 1921. na Kosovo i Metohiju su odselili Mihailo i Nika Mirovi. Mirova dva sina su rano umrli a njihova se imena ne znaju, Niko je bio učenik Bogoslovije a ubili su ga Arnauti, te ga je Mihajilo osvetio a zatim upisao Bogosloviju, zapopio se i živio u okolini Gnjilana i u gradu. Njegovi potomci žive širom Srbije. Vukosav i Stojan Radović su oko 1890.god odselili u Ameriku od tada se o njima ne zna ništa.
Veruje se da je deo Radojevića odselio u okolini Užičke Požege, 10 kuća gde su se naselili još za vreme Karađorđevog ustanka. U Vojvodinu su se 1945. kao kolonisti odselili Spasoje Radošev i Vukosav Vukašinov, gde im i sada žive potomci.
Iz Tomaševa je tada u Vojvodinu odselio i Jovan Mijajlov i naselio se u okolini Sivca u Kruščiću, i sad ima njegovih potomaka tamo. U Ameriku su 1945. otišli Dragiša – Musa Miletin, Đuro Milovanov i Jovan Blažov. Dragiša je tamo imao dva sina i tri unuka, Đuro jednog sina a za Jovana se ne zna da li je imao potomke. Poslije Drugog svetskog rata iz Jasenove su odselili skoro svi Radojevići i to u razne krajeve zemlje i inostranstvo. Sada u Jasenovoj ima samo dve-tri porodice Radojevića.
Treba naglasiti da u Šahoviće, sada Tomaševo i Štitaricu, ima Radojevića iz Šaranca koji potiču od Simovića iz moračkog sela Raška, a njihovo je poreklo od kneza Milije Lješnjanina iz Rovaca. Tako i u Mojkovcu sada postoje dva bratstva Radojevića koji imaju različito poreklo, jasenovsko i rašačko, pa nemaju nikakvo srodstvo.
Čelno mesto u ovom bratstvu pripada čuvenom moračkom arhimandritu Dimitriju - Dragu Lazarevu koji je ne samo bio ugledan duhovnik nego i pravi narodni tribun koji je predvodio Moračane, zajedno sa plemenskim prvacima, u mnoge bojeve. Upravljao je Manastirom 33 godine odnosno od 1831-1864. Značajnu je ulogu imao u organizovanju ubistva Smail-Age Čengića na Mljetičku 1840.godine, što je ovekovečio Mažuranić u poznatom spevu “Smrt Smail-Age Čengića”: “Dobar pastir, jer što kaže inom, to sa svojim potvrđjuje činom”. Pored arhimandrita Dimitrija, čuveni junak ovoga bratstva bio je Juko Filipov koji je u svoje vreme spadao u red najuglednijih Moračana. Bogić Jovanov barjaktar i hrabar ratnik, kao i njegovi naslednici Puko i Vučina,
“Radojević Puko i Vučina
Svuda biju i gone Turčina.”
(citat iz pesme “Naseljavanje Rovčana i Moračana oko Kolašina 1859”)

Poreklo Kovijanića,


„…Oko 50 godina poslije Bogića (Vojvoda Bogić je rodonačelnik brojnih bratstava u Donjoj Morači. Po jednom predanju potomak je Mrnjavčevića, a po drugom potomak dinastije Balšić. U Donju Moraču je doselio “ispod Hotskog Huma u Zeti zemlji”, negde polovinom XVII veka došao je u Donju Moraču i nastanio se u Đuđevini Milija Lješnjanin. Prije toga živeo je u Liješnju u Rovcima, pa otuda pobegao zbog ovog slučaja. Milija je slavio Ćirilov dan. Kako mu je slava pala u velike poste, spremljena su bila posna jela. Po nesreći, na slavu mu dođu I neki Turci. Oni zatraže mrsna jela. Kad su im doneli, Turci ona mrsna jela stanu mešati sa posnim I tako namerno oskrnave slavu. Milija sa svojima izađe iz kuće, a među Turcima ostavi jednoga sina da ih zagovara dok on učini što je naumio. Vrata na kući su odmah spolja zaprečena, slama i sieno u najvećoj brzini bili su navlačeni i plamen je sa svih strana obuzeo kuću. Obesni Turci su izgoreli sa kućom zajedno. Izgoreo je i Milijin sin, koji se dobrovoljno žrtvovao da bi Turci dobili što su zaslužili.

Po ovom događaju, Milija se dogovori sa rođacima da promene slavu i da se rasele s Liješnja. Milija je imao sina Vukotu, a on Marka i Miletu. Od njih su se razvila bratstva Đurđevaca – Lješnjana, kako se zovu Janketići, Toškovići, Kovijanići I Tripkovići. Marko je imao Vujadina I Jovana. Od Jovana nije ostao niko: kažu da ga je medved udavio kod tora kao čobanina. Vujadinovi sinovi su Janko I Grušo.

Kovijanići su od Milete Vukotina. Mileta je imao Novaka, a on Miliju i Tripka. Milija je imao Joka i Andriju. Jokov sin Marko, a njegov Đuro. Andrija Milijin je imao Todora i Petra. Pasovi: Risto – Jakov – Novo –
Đuro – Marko – Joko – Milija – Novak – Mileta – Vukota – Milija. Joko Milijin je imao ženu Kovijanu, po kojoj se ova grana zove Kovijanići. Najbliži su im rođaci Petrušići.“

Rodonačelnik Kovijanića, malog moračkog bratstva zvao se Milija Novakov, a prezime je nastalo po Kovijani, ženi Milijinoj. U narodnom predanju i potomcima Milijinim ostalo je nepoznato odakle je bila Kovijana rodom, ali se tu i tamo govorilo da su Kovijana, Albijana i Doža bile rođene sestre i da su se udale ze tri Moračanina različitog porijekla, te su se po njima nazvali Kovijanići, Albijanići (Lakićevići) i Dožići.

Milija Novakov je rano umro ili poginuo, pa je njegove sinove podizala majka Kovijana. Današnjem potomstvu je ostalo nepoznato da li su Milija i Kovijana imali dva, tri ili više sinova.

Neki hroničari donjomoračke plemenske zajednice dokazuju da su se sinovi Milijini i Kovijanini zvali Joko i Andrija, dok je po drugom kazivanju postojao i Dimitrije, koji se po sukobu sa moračkim kaluđerima preselio u Drobnjake...

Poreklo Grbića

Grbići od 17. veka do danas

Na prostorima Like i Bosanske Krajine tokom 20. veka je živeo veliki broj porodica Grbić, a zajedničko im je bilo to da im je slava Srđevdan. U drugoj polovini 17. veka Grbići su najverovatnije živeli u oblasti Bjelajskog Polja kod Bosanskog Petrovca. U toku Velikog rata (1683 – 1689), a i posle toga u uskočko/mletačkim akcijama koje je predvodio Stojan Janković vršena je seoba iz oblasti Bjelajskog Polja u Kninsku Krajinu. Najveće seobe su bile 1685/6. i 1692. godine u kojima je učestvovalo po 500 i više porodica sa oko 5000 članova po seobi. Seobe su se vršile starim rimskim putem Petrovac – Drvar – Knin. Najverovatnije u jednoj od ovih seoba su se preselili Grbići u Oton kod Knina.
Nakon rata pošto je Lika pripala Austriji, 1700. godine, oblast Gračaca i Zrmanje naseljava stanovništvo uglavnom iz Severne Dalmacije, pa su se i Grbići iz Otona preselili u ta mesta. U popisu 1712. godine u Zrmanji je bilo 5, u Gračacu 2 i u Podlapcu 1 kuća odnosno negde oko 16 porodica posto je neka od kuća imala 2-3 porodice. Od ovih 8 kuća 3 su bila bez zemlje, a oni su najverovatnije došli iz Bosne nakon što su ova dva mesta naseljena. Odavde su se Grbići raselili po Lici. Sigurno je da su se Grbići iz Gračaca odselili dalje jer se ne spominju u popisu iz 1915. godine u tom mestu. U tom popisu u Lici je bilo 102 kuće Grbića. Nakon Laudanova Rata (1688 – 1699) kada su Srb i Donji Lapac ponovo pripali Austriji, jedan deo Grbića iz Gračaca i Zrmanje se seli u Srb i Osredke. Odavde i iz predhodnih mesta stanovanja jedni Grbići naseljavaju u okolinu Drvara. Drugi se naseljavaju ponovo u oblast Bjelajskog Polja, a odavde se dalje sele po čitavoj Bosanskoj Krajini. Tokom poslednjeg rata, koji se desio krajem 20. veka Grbići se sele u pravcu Banja Luke, Vojvodine i drugih delova Srbije, kao i u inostranstvo.
Neka mesta u kojima su u 20. veku živeli Grbići:
Lika: Babin Potok, Debelo Brdo, Kom, Kukljić, Medak, Osreci, Rešetar, Srb, Svračkovo Selo, Vrhovine, Zalužnica.
Bos. Krajina: Banja Luka, Bosanski Petrovac, Veliki Cvijetnić, Donje Vrtoče, Jasenovac, Klenovac, Mali Cvijetnić, Malo Očijevo, Račić, Skakavac, Smetnica, Smoljana, Suvaja, Čatrnja.
Na osnovu predanja i dosadašnjih saznanja o poreklu Grbića postoje tri opcije, koja svaka za sebe ima činjenice koje govore u prilog tome.
a) Grbići su poreklom iz Stare Srbije. Ovo je prema predanju Grbića iz Like, a iz knjige Milana Divjaka Ličkog. Kao činjenica, koja govori u prilog tome je da je u mestu Rznic na Kosovu kod Dečana postojala crkva Sv. Srđa i Vakha u čijoj je blizini mesto Kruševac, koje se takođe spominje u tom predanju.
b) Grbići su poreklom iz Hercegovine. Ovo je prema predanju Grbića iz Bjelajskog Polja, a iz rada Petra Rađjenovića “Bjelajsko Polje i Bravsko”. Kao činjenica koja govori u prilog tome je to što je kult Sv. Srđa i Vakha bio veoma izražen u okolini brda Srđ kod Dubrovnika, gde je postojalo više crkava posvećenih ovim svecima. Takođe, u okolini Trebinja se nalazi selo Grbići.
c) Grbići su poreklom iz Crne Gore. Ova tvrdnja bi se takođe mogla uzeti u obzir kao ravnopravna predhodnim jer nekoliko crkava Sv. Srđa i Vakha je smešteno u oblasti bokokotorskog zaliva. Takođe u oblasti Krtola odnosno Grblja žive mnoge porodice koje slave Srđevdan, a većina Grbića iz Crne Gore živi baš u ovoj oblasti.
U Mali Cvijetnić Grbići su se doselili iz Otona. Tu se zadržali neko vreme i preselili u Veliki Cvijetnić u 30-ih godina 18. veka. Grbići iz Donjeg Vrtoča su se doselili iz Osredaka(Lika) pocetkom 50-tih godina 19. veka. U Malo Očijevo Grbići su došli iz Cvijetnića posle okupacije (1878 ). U Drvar Selo su se Grbići doselili iz Bos. Petrovca u drugoj polovini 20. veka.
U Skakavac su se Grbići doselili 1879. iz Zrmanje. Grbići iz Smoljana su se doselili sa tromeđe Like, Dalmacije i Bosne. Iz Smoljane se krajem 18. veka doseliše u Suvaju, a onda se opet jedan deo vrati u Smoljanu. Dvadesetih godina 19.veka ovde se doseli još jedna grupa Grbića iz Ličkih Osredaka. U isto vreme se iz Grbići iz Bjelaja doseliše u Račić (Bihać).
U selo Čatrnju su Grbići došli iz Suvaje oko 1800 godine. Grbići iz zaseoka Jasenovac kod Bravskog su došli iz Donjeg Lapca sredinim 19. veka. Odatle su jedni otišli u zaseok Klenovac, a drugi u zaseok Srneticu 60-tih godina 19. veka. Početkom 20. veka u Bosanski Petrovac je došla jedna porodica Grbić iz Suvaje.
U Krnjeuši žive Grbići, potomci popa Jova Grbića iz Račića kod Bihaća, koji je u Krnjeušu došao kao đak i oženio se u popovsku familiju Karanović. Kada je umro poslednji sveštenik iz kuće Karanovića, Jovo Grbić je preuzeo parohiju i na tom mestu je proveo od 1867. do 1903. Njegova dva sina su živela u zadruzi i nakon Prvog svetskog rata.
U Potkozarje su Grbići došli iz okoline Drvara i Unca.
Jedna od retkih prezimena porodica koje slave Srđevdan iz oblasti gde su se nekada sudarala tri carstva su Grbići i Brekići (Breke). O njihovom zajedničkom poreklu se navodi u nekim radovima, a takođe govori činjenica da ova dva prezimena u prošlosti često sreću u istim oblastima. Ova dva prezimena se javljaju 1712. godine prema popisu Like i Krbave u mestima Zrmanja i Gračac. Poznato je da se stanovništvo ovih mesta doselilo iz Severne Dalmacije. O ovome govori činjenica da su Grbići ziveli u Otonu kod Knina, a poznato je da su Brekići (Breke) takođe živeli u okolini Knina (Ervenik). Brekići iz Zrmanje se u kasnijim popisima javljaju kao Breke. Grbići i Brekići iz Gračaca su se verovatno odselilili, jer ih na kasnijim popisima tamo nema, ali se javljaju na severu Like u mestima Vrhovine i Babin Potok. Početkom 20. veka ove dva prezimena se javljaju i selu Račić kod Bihaća u Bosanskoj Krajini. Ove porodice su se doselile u ovo selo iz Bjelajskog Polja (Bos. Petrovac) oko 1820. godine.
Sve ovo govori da Grbići i Brekići imaju zajedničko poreklo. Moglo bi se zaključiti da su se Brekići (Breke) poput Grbića verovatno doselili okolinu Knina iz Bjelajskog Polja u jednoj od seoba s kraja 17. veka, a da se odatle dalje neki sele po Lici i Bosanskoj Krajini.

Grbići iz Like 1712.

Jedan od najstarijih dokumenata gde se spominju Grbići je “Popis Like i Krbave iz 1712.” оd Karla Kasera. Grbići se spominju u oblasti Zrmanje, Popina, Podlapca i Gračaca u 8 domaćinstava. Ovi Grbići su preci većine današnjih Grbića iz Like i Bosanske Krajine.

&Zapisi iz austrijskih maticnih knjiga:

Podlapac
- “Vukoman Gerbich hat ein dritten Thal u. Petina“

Zrmanja i Popina
- “Sauan Gorbicz od let 30, brat baio 20, bratuced Radosau 13, male 3, xenskoga 8”
- “Miladin Gerbich od let 40, xenskoga 2”
- “Juray Gerbich od 50 brat 1 Vuchen 40, Sinoucza 2, Thoma 30, Radoicza 16, Jurceu sin Boxo 20, Vuczenou sin Jouan 16 mala 8, xenskoga 7”
- “Maleuuk Gerbich od Let 30, brata Radiuoi 20, Lazo 18, mala 4, xenskoga 12”
- “Dragosau Gerbich od let 50, brat Radouan 30, Sinouchi Juan 20, Niegouan 16, mala 4, xenskoga 18”

Gračac
- “Vucheta Gerbich bil ouidi pak prosal u turke pa dosal opet oudi od let, 28 mala 4 zenskoga”
- „Petar Gerbich od let 60 Sin Stoian, 30 mala 5 zenskog“

(u iskvarenom latinskom i nemackom ž je uvek bilo x)

Zadnja dva domaćinstava u Zrmanji i prvo u Gračacu su bili bezemljaši dok su ostali posedovali zemlju. Popis su vršili Austrijanci, nakon što je Lika 1689. godine pripala njima. U popisu se navode samo imena muških članova domaćinstva starijih od 16 godina. Sigurno je da se ovde radi o prezimenu Grbić jer je slično sa drugim prezimenima npr. Berkich=Brkić, Kernpotich=Krmpotić,...Napomena: Ovde je uzeto u obzir i prezime Gorbicz jer je najsličnije prezimenu Grbić prema ovom i kasnijim popisima.

Vidovići iz Oravca kod Zvornika,


Priča je da su dedovi išli iz Bjeljine u Sarajevo da preprodaju stoku i na putu su konačili u kući Vidovića za koje su znali da su im rođaci iz starina. U pričama o poreklu Vidovića pominju se imena sela Zagrađa kod Vlasenice, Stupara negde oko Kladnja, Igrišta i jednog sela Jelah na Romaniji. Zapamćeno je da su se mlađi morali udaljiti kada su stariji pričali o svojim precima, što možda ukazuje na neke događaje iz prošlosti roda koji su morali ostati porodična tajna ili koji su u sebi nosili nešto čime se nisu ponosili.

Prvi Vidovići u Oravcu kod Zvornika su tri brata: Maksim, Osto i Simo. Ime njihovog oca nije sačuvano. Od Maksima i Osta danas je ostala samo jedna kuća, svi ostali Vidovići su potomci Sime Prljuše (to mu je bio nadimak po brdu gde mu je bila kuća). Lazar Vidović, unuk Simin, rođen je 1904. godine, pa se po tome može zaključiti da su preci Vidovića u Oravac došli sredinom 19. veka ili u drugoj polovini veka. Danas u Oravcu im oko 30 kuća potomaka Sime Vidovića, dok su se neki iselili u Zvornik i Novu Pazovu.

Vidovići slave Srdjevdan.

Poreklo Maksimovića,

Prema porodičnom predanju, familija Maksimović potiče sa prostora između Bijelog Polja i Sijenice i pripada plemenu Vasojevića. Selo Čumić (Šumadija, Srbija) naselili su u vremenu pre Kočine krajine tj. u drugoj polovini 18. veka.

Na osnovu zapisa predaka u jednoj od čitula, znamo da se najdalji poznati predak zvao Boža, njegov sin je bio Prokopije, a njegov sin Ilija. Pošto se za njihove grobove nezna, nepoznato je i ko je od njih bio doseljenik u Čumić. Za Ilijinog sina Maksima, po kome je porodično prezime Maksimović, i Maksimovu ženu Mariju se znaju grobovi, tako da se za njih sa sigurnošću može tvrditi da su bili žitelji sela Čumića. Ali se i dalje nezna ko je od navedene linije predaka bio onaj koji se naselio u Čumić.

Maksim i Marija Ilić su imali šestoro sinova (na nadgrobnom spomeniku Marijinom piše da je bila majka šestorice braće Maksimovića) i ćerku Stanku. Sinovi su se zvali: Vuica, Aleksije, Vasilije, Gavrilo, Jovan i Milovan.

Maksimova i Marijina ćerka Stanka bila je udata za Sretena Pavlovića, zemljoradnika iz sela Vojkovca. Njihov sin Milovan Pavlović završio je artiljerijsku vojnu školu i napredovao do čina đenerala. Bio je upravnik Vojne akademije i u dva navrata ministar vojske. Na nesreću, na položaju ministra je bio i u vreme majskog prevrata kada je od strane zaverenika i ubijen.

Porodična slava Maksimovića je arhangel Mihailo - Aranđelovdan (21. novembar) a slave i arhangela Gavrila (26. jul).

POZDRAV od Aleksandra
interesuje me nesto vise o prezimenu Trivić, pa vas molim ukoliko imate još nekih informacija da mi odgovorite ili posaljete na moj mejl aleksandarzupa@gmail.com
Trivić- Mokro Polje, Knin, Podosoje- Sv. Luka

boskovic ::POZDRAV od Aleksandra
interesuje me nesto vise o prezimenu Trivić, pa vas molim ukoliko imate još nekih informacija da mi odgovorite ili posaljete na moj mejl aleksandarzupa@gmail.com
Trivić- Mokro Polje, Knin, Podosoje- Sv. Luka

kontaktiracemo odredjene ljude,videcemo sta moze da se uradi.. Ja sam samo prosledjivao tekstove jegnog istoricara,mog kolege.. Idi u manastir Krka i raspitaj se..

Hvala!
Svaka informacija mi je dragocijena.